Kada govorimo o mentalnom zdravlju, najčešće razmišljamo o mislima, emocijama ili ponašanju. Međutim, postoji jedan deo našeg tela koji tiho, ali neprekidno učestvuje u regulaciji svega toga – vagusni nerv.
Poslednjih godina upravo je vagusni nerv postao jedna od najistraživanijih tema u psihologiji i neuronauci, jer sve više dokaza pokazuje da način na koji funkcioniše može značajno uticati na nivo stresa, anksioznost, emocionalnu stabilnost i osećaj sigurnosti.
Šta je vagusni nerv?
Vagusni nerv je najduži moždani nerv u ljudskom organizmu. Povezuje mozak sa srcem, plućima, digestivnim sistemom i brojnim drugim organima. Zbog toga predstavlja svojevrsni “autoput” komunikacije između mozga i tela.
Njegov glavni zadatak jeste da aktivira parasimpatički nervni sistem , deo autonomnog nervnog sistema koji je odgovoran za odmor, oporavak i regeneraciju organizma.
Drugim rečima, kada je vagusni nerv aktivan, telo dobija signal:
- “Bezbedan si.”
- “Možeš da usporiš.”
- “Nema neposredne opasnosti.”
Zašto je važan za psihologiju?
Naše emocije nisu samo proizvod misli. One imaju i svoju fiziološku osnovu.
Kada smo pod stresom, simpatički nervni sistem aktivira reakciju “bori se ili beži”. Srce ubrzano kuca, disanje postaje pliće, mišići su napeti, a mozak je usmeren na potencijalnu opasnost.
Problem nastaje kada organizam ostane u ovom stanju danima ili mesecima.
Tada se mogu javiti:
- hronična anksioznost,
- razdražljivost,
- problemi sa spavanjem,
- osećaj preplavljenosti,
- poteškoće sa koncentracijom,
- emocionalna iscrpljenost.
Aktivacijom vagusnog nerva organizam dobija priliku da izađe iz stanja konstantne pripravnosti i vrati se u stanje ravnoteže.
Šta je vagalni ton?
Psiholozi i neurofiziolozi često koriste pojam vagalni ton.
On predstavlja sposobnost vagusnog nerva da efikasno reguliše odgovor organizma na stres.
Osobe sa razvijenijim vagalnim tonom uglavnom:
- lakše regulišu emocije,
- brže se oporavljaju nakon stresnih situacija,
- imaju veću psihološku otpornost,
- uspešnije održavaju kvalitetne međuljudske odnose,
- osećaju više unutrašnje sigurnosti.
Važno je naglasiti da vagalni ton nije urođena osobina koja se ne može promeniti. Na njega možemo uticati svakodnevnim navikama.
Šta kaže Polivagalna teorija?
Američki neuronaučnik Stephen Porges razvio je Polivagalnu teoriju, prema kojoj naš nervni sistem neprestano procenjuje da li je okruženje bezbedno ili opasno.
Kada proceni da smo sigurni, lakše:
- razgovaramo,
- povezujemo se sa drugima,
- učimo,
- donosimo racionalne odluke,
- osećamo empatiju.
Kada proceni opasnost, organizam prelazi u stanje borbe, bega ili zamrzavanja, čak i kada realna opasnost ne postoji.
Zbog toga osobe koje su dugo bile izložene hroničnom stresu ili traumatskim iskustvima često imaju osećaj da su “stalno na oprezu”, iako objektivno nema razloga za to.
Kako možemo podržati rad vagusnog nerva?
Ne postoji jedna čarobna tehnika, ali brojne navike mogu doprineti njegovoj boljoj funkciji:
- sporo dijafragmalno disanje,
- meditacija i mindfulness,
- redovna fizička aktivnost,
- kvalitetan san,
- boravak u prirodi,
- pevanje, humming ili lagano pevušenje,
- smeh,
- kvalitetni i sigurni odnosi sa drugim ljudima,
- psihoterapija koja pomaže regulaciji emocija i osećaju sigurnosti.
Važno je razumeti da ove tehnike nisu “brzo rešenje”, već način da nervni sistem postepeno uči da se vraća u stanje ravnoteže.
Kada telo govori ono što um još nije rekao
Ljudi često pokušavaju da kontrolišu stres isključivo promenom misli. Iako su naše misli važne, telo ima sopstveni jezik.
Ubrzano disanje, stezanje u grudima, knedla u grlu ili napet stomak nisu znak slabosti , oni predstavljaju način na koji nervni sistem komunicira da mu je potrebna podrška.
Razumevanje uloge vagusnog nerva podseća nas da mentalno zdravlje nije odvojeno od tela. Emocije, fiziološke reakcije i iskustva međusobno su povezani.
Briga o nervnom sistemu nije luksuz, već važan deo psihološke dobrobiti. Ponekad prvi korak ka unutrašnjem miru nije da promenimo ono što mislimo, već da svom telu pošaljemo poruku da je bezbedno.
