Prvog septembra sve nekako ponovo počinje.
Novi ranac, nove sveske, nova učionica, novi raspored. Roditelji proveravaju da li je sve spakovano, deca se raduju raspustu koji je prošao ili ga već pomalo žale, a školska godina polako vraća porodice u svoju poznatu rutinu.
I onda, negde usput, počinju pitanja.
Kako ti je bilo u školi?
Šta si dobio?
Jesi li odgovarao?
Kada je kontrolni?
Kakva ti je ocena?
I sva ta pitanja imaju svoje mesto. Naravno da je važno kako detetu ide u školi. Važno je da uči, razvija se, stiče znanja i pronalazi ono u čemu je dobro.
Ali pre svega toga postoji jedno mnogo jednostavnije pitanje koje ponekad zaboravimo.
Kako si?
Ne kako ti ide.
Ne koliko si uradio.
Ne jesi li bio dobar.
Samo kako si.
Jer dete može imati odlične ocene i biti duboko nesrećno. Može sedeti u punoj učionici i osećati se potpuno samo. Može se smejati sa drugovima, a da istovremeno nosi nešto o čemu ne zna kako da govori.
I upravo zato mentalno zdravlje deteta nije tema samo onda kada primetimo problem.
O njemu treba da razgovaramo i onda kada nam se čini da je sve u redu.
Deca nam često govore i kada ne koriste reči
Odrasli često očekuju da će dete reći kada mu nešto teško pada.
„Mama, anksiozan sam.“
„Tata, osećam se usamljeno.“
„Plašim se šta će se desiti ako pogrešim.“
„Neko me maltretira.“
Ali deca to ne govore uvek tako.
Nekada će samo reći da ne žele u školu.
Nekada će ih iznenada boleti stomak baš ujutru.
Nekada će početi mnogo više da spavaju ili teško zaspivati.
Nekada će postati ćutljiva.
Nekada će se naljutiti zbog sitnice.
Nekada će prestati da zovu prijatelje.
Nekada će izgubiti interesovanje za nešto što su nekada obožavala.
A nekada će postati toliko poslušna da niko ne pomisli da se iza te tišine možda nešto dešava.
Zato nije svaka promena znak da postoji ozbiljan problem. Deca imaju loše dane, prolaze kroz razvojne faze i uče kako da se nose sa emocijama.
Ali ako primetimo da se naše dete promenilo i da ta promena traje, možda nije trenutak da kažemo „proći će“.
Možda je trenutak da zastanemo.
I pogledamo malo pažljivije.
„Neću u školu“ ponekad znači mnogo više
Neko dete će jedva čekati prvi septembar.
Neko će imati knedlu u grlu.
Neko će se plašiti novog nastavnika.
Neko će strahovati od odgovaranja.
Neko će misliti da nije dovoljno pametno.
Neko će se bojati da neće pronaći svoje mesto među vršnjacima.
A neko će možda već prvog dana nositi iskustvo zbog kog mu škola nije sigurno mesto.
Zato kada dete kaže „neću u školu“, nije uvek najkorisnije odgovoriti sa „moraš“.
Naravno da postoje obaveze koje ne možemo jednostavno ukloniti. Ali pre nego što zahtevamo poslušnost, možemo pokušati da razumemo šta stoji iza tog „neću“.
Možemo pitati:
„Šta ti je najteže kada pomisliš na školu?“
„Postoji li nešto čega se plašiš?“
„Da li postoji neko zbog koga ti je neprijatno?“
„Kako se osećaš kada si tamo?“
I možda najvažnije, možemo pustiti dete da odgovori svojim tempom.
Nekada razgovor neće izgledati kao razgovor.
Nekada će dete progovoriti u kolima.
Dok zajedno spremamo večeru.
Pred spavanje.
Dok šetamo.
I baš tada treba biti dovoljno prisutan da ne odgovorimo odmah savetom, kritikovanjem ili pričom o tome kako je „nama bilo mnogo teže“.
Detetu ne treba poređenje.
Treba mu osećaj da je ono što oseća dovoljno važno da ga saslušamo.
A šta kada je u pitanju bullying?
Postoje deca koja svakog dana ulaze u školu sa strahom.
Ne zato što ne vole matematiku.
Ne zato što im se ne ustaje rano.
Već zato što se plaše onoga što ih tamo čeka.
Bullying nije samo fizičko nasilje. Može biti vređanje, ismevanje, ponižavanje, širenje glasina, namerno izbacivanje iz društva, pretnje ili uznemiravanje putem interneta.
I možda je najteže upravo to što dete često neće odmah reći šta mu se dešava.
Možda misli da mu odrasli neće verovati.
Možda se plaši da će biti još gore ako kaže.
Možda misli da je samo ono krivo.
Možda ga je sramota.
Možda veruje da mora samo da izdrži.
Zato promene treba shvatiti ozbiljno.
Ako dete odjednom ne želi u školu, povlači se, postaje izrazito razdražljivo, gubi interesovanje za druženje, počinje loše da govori o sebi ili pokazuje veliki strah u vezi sa određenim mestom ili osobama, važno je pokušati da razumemo šta se događa.
A ako dete konačno kaže da ga neko maltretira, jedna od najvažnijih stvari koju može da čuje jeste:
„Verujem ti.“
Ne „zašto si ćutao“.
Ne „moraš da budeš jači“.
Ne „nemoj da obraćaš pažnju“.
Već:
„Dobro je što si mi rekao. Nisi sam u ovome.“
Dete nije njegova ocena
Možda je ovo jedna od najvažnijih poruka koju možemo dati deci.
Petica je lepa.
Uspeh je važan.
Trud treba ceniti.
Ali dete ne sme da nauči da vredi više kada je uspešno, a manje kada pogreši.
Ako dete dobije jedinicu, nije postalo manje pametno.
Ako ne osvoji takmičenje, nije manje vredno.
Ako mu nešto ne ide, nije razočaranje.
I ako jednog dana dođe kući sa ocenom koja nam se ne dopada, možda je prvo što treba da čuje:
„Kako se ti osećaš zbog toga?“
Tek onda možemo razgovarati o učenju.
Jer cilj nije da odgajimo decu koja se plaše neuspeha.
Cilj je da odgajimo decu koja znaju da mogu da pogreše, da mogu da traže pomoć i da mogu da pokušaju ponovo.
Mentalno zdravlje se gradi mnogo pre nego što nastane problem
Briga o mentalnom zdravlju deteta nije jedan veliki razgovor koji ćemo obaviti kada stvari postanu ozbiljne.
Ona se gradi kroz stotine malih trenutaka.
Kroz to da dete zna da može da nam kaže da je tužno.
Kroz to da sme da bude ljuto.
Kroz to da zna da ne mora uvek da bude najbolje.
Kroz granice koje mu daju sigurnost.
Kroz dovoljno sna, odmora, igre i vremena bez pritiska.
Kroz prijateljstva.
Kroz osećaj pripadanja.
Kroz roditelja koji ne sluša samo da bi odgovorio, već da bi razumeo.
I kroz jednu veoma važnu poruku:
Ne moraš da budeš dobro sve vreme da bih ja bio tu za tebe.
Kada treba potražiti pomoć?
Ne moramo čekati da problem postane ogroman.
Ako primetimo značajne i trajnije promene u raspoloženju, ponašanju, spavanju, apetitu, školskom funkcionisanju ili odnosima sa drugima, razgovor sa stručnjakom može biti važan korak.
I ne, to ne znači da smo kao roditelji nešto pogrešili.
Naprotiv.
Tražiti pomoć znači pokazati detetu da njegovo unutrašnje iskustvo shvatamo ozbiljno.
Ne moramo sami da znamo sve odgovore.
Ponekad je dovoljno da primetimo da se nešto promenilo i kažemo:
„Vidim da ti nije lako. Hajde da kroz ovo prođemo zajedno.“
Ovog 1. septembra pogledajmo malo dalje od dnevnika
Školska godina će doneti ocene, kontrolne, domaće zadatke, uspehe i neuspehe.
Biće dana kada će dete biti ponosno na sebe.
Biće dana kada će plakati.
Biće dana kada će želeti da odustane.
Biće dana kada će mu trebati samo zagrljaj.
I svega toga će biti.
Ali dok ih učimo kako da budu odgovorna, vredna i uspešna, nemojmo zaboraviti da ih učimo i nečemu mnogo važnijem.
Da prepoznaju kako se osećaju.
Da znaju da je u redu tražiti pomoć.
Da razumeju da greška nije kraj sveta.
Da znaju da ne moraju sami.
I da uvek imaju mesto na kom mogu da budu ono što jesu.
Zato ovog 1. septembra, pre nego što pitamo za ocene, pitajmo kako su.
I kada nam odgovore, hajde da ih zaista saslušamo.
Možda će upravo to biti jedna od najvažnijih stvari koje ćemo uraditi za njih ove školske godine.
