1. Sam naziv „Viđena“ je veoma zanimljiv. Šta za tebe zapravo znači biti viđena?
Vidljivost je tema koja se, po mom mišljenju, ne obrađuje dovoljno i tek je u poslednje vreme
dobila svoj trenutak pažnje. Biti viđen je pre svega duboka ljudska potreba jer opisuje jedan vrlo intiman i ranjiv trenutak
kada izrazimo jedan skriveni deo sebe, emotivan, drugačiji od maske koju nosimo svakodnevno
i kada nas neko takve vidi, doživi, oseti i razume – i idealno, prihvati. To je upravo deo koji nas
najviše plaši i koči da se pojavimo autentično – hoće li me drugi prihvatiti i voleti ako vide pravu
mene?
Za mene, biti viđena znači dati sebi dozvolu da se pojavimo na jedan iskren, autentičan, ranjiv i
izuzetno hrabar način pred drugima, uprkos strahu od odbacivanja, znajući da u sebi nosimo
snagu da iznesemo bilo kakve posledice svojstvenog pojavljivanja. Isto tako, biti viđena znači dati i drugima dozvolu da imaju mišljenje o nama, da osete određene
emocije, da nas dožive i vide onako kako oni žele i u skladu sa njihovim ličnim naočarima
percepcije, dok u svemu tome znamo da njihovo mišljenje ne utiče na našu sopstvenu vrednost
niti sliku koju imamo o sebi. Za mene, biti viđena znači biti slobodna da budem svoja i istovoremeno, doživljena na million
načina koji, na kraju dana, nemaju mnogo veze sa mnom, i biti u redu sa tim.
2. Da li cilj kursa jeste da žena postane „više viđena“ od strane drugih ili da konačno
počne da vidi samu sebe?
Cilj mojih programa i kurseva o vidljivosti jeste da pre svega vidi samu sebe u celosti, a onda i
izgradi stabilno samopoštovanje koje se zasniva upravo na prihvatanju sebe.
Strah od vidljivosti se smanjuje onog trenutka kada mi konačno skupimo hrabrosti da
pogledamo sebe i sve one delove koje odbacujemo jer nam je neko nekada davno rekao da
nisu dovoljno ili su ipak previše.
Kada te delove sebe prihvatimo, strah od toga kako će nas drugi ljudi doživeti zbog njih nestaje
jer sada mi kontrolišemo strah, umesto da on kontroliše nas.
Upravo to nam daje dozvolu da se hrabro pojavimo kao ona koja jesmo, bez straha da li ćemo
se nekom dopasti ili ne, znajući da se same sebi dopadamo.
A kada smo iskrene, autentične, samopouzdane i zadovoljne sobom dobrim delom – nemoguće
je da ostanemo nevidljive za druge. U tom trenutku postajemo magnetične i uviđamo promenu
na svim životnim frontovima.
3. Gde je granica između inspiracije i poređenja koje počinje da narušava samopouzdanje?
Sjajno i važno pitanje!
Rekla bih da je trik, kao i uvek, u unutrašnjem govoru i našim mislima. Kada vidimo nekoga ko
ima nešto što mi želimo, imamo dve opcije:
– Da negujemo mentalitet koji nam poručuje “ako je moguće za njih, moguće je i za mene”
i pitamo se kako zapravo možemo da stignemo dotle, ostvarimo takav ili sličan cilj, i
podjednako važno – radujemo se tuđem uspehu, sreći i zadovoljstvu jer znamo da ima
mesta za sve. Tuđi uspeh i sreća ne umanjuju našu.
– Da pokleknemo pod pritiskom negativnih misli koje nas uglavnom drže u emociji žrtve i
nezadovoljstva. Samopouzdanje se ruši onda kada poredimo svoje najgore trenutke sa
tuđim najboljim, što i nije baš fer pre nama samima, složićemo se. Takođe, ako umesto
inspiracije osećamo zavist i nesigurnost, to će nas nagnati da umanjimo tuđi uspeh, čime
oduzimamo sebi moć da promenimo sopstvene okolnosti. Na taj način postajemo taoci
sopstvenog ega koji, umesto preuzimanja odgovornosti, pokušava da smanji druge da bi
bio veliki.
Verujem da se granica nalazi tačno na onom mestu gde se susreću hrabrost da priznamo sebi
šta želimo a šta možda drugi imaju, smelost da poverujemo da možemo to da ostvarimo i
svesnost da jedino od nas zavisi da li ćemo u tome uspeti.
4. Da li se nekada oblačimo prema tome ko smo bile, iako smo odavno prerasle tu
verziju sebe?
Jako, jako često – da ne kažem uvek 🙂
U radu sa klijentkinjama primećujem da žude za promenom i osećaju da su spremne za sledeći
nivo – bilo u poslu, bilo u odnosima ili opštem životnom stilu – ali svakog dana na sebe navuku
garderobu koja ih podseća na ženu koju pokušavaju da ostave u prošlosti.
Oblačimo se iz navike, po autopilotu, navučemo šta prvo dohvatimo ili nešto udobno, verujući
da je garderoba samo funkcionalnost. Ne shvatamo da ona ima moć da potpuno promeni način
na koji vidimo sebe i zakoračimo u ženu koju želimo da stvorimo.
5. Zašto često čuvamo garderobu koju godinama ne nosimo? Da li se vezujemo za
odeću zbog uspomena i verzija sebe koje smo nekada bile?
Apsolutno. Čuvamo garderobu jer nam je žao da je izbacimo zbog sećanja koja imamo ili nas
podseća na ženu koju smo nekada bile, a koja nam se dopadala. Ipak, to može biti mač sa dve
oštrice.
Kada čuvamo garderobu – bilo jer nas podseća na lep ili loš period – mi ostajemo u prošlosti i ne
dajemo sebi dozvolu da nastavimo dalje, budemo ono ko jesmo danas i krenemo ka onome što
želimo da ostvarimo u budućnosti.
Višak stare garderobe samo zauzima energiju koju bi trebalo da koristimo za uživanje u
sopstvenom telu sada, eksperimentisanje sa sopstvenim stilom i povezivanje sa sobom i svih
verzija nas – sada i ovde.
Posebno su mi interesantne stvari za posebne prilike jer kada god odložimo nošenje nečega u
čemu se osećamo sjajno, mi sebi šaljemo vrlo jasnu poruku:
Ti nisi specijalna prilika, tvoja sreća je tamo negde i samo ponekad zaslužuješ da se osećaš
lepo.
Verujem da je svaki dan posebna prilika jer smo živi. Svakog dana zaslužujemo da se osećamo
dobro u svojoj koži, budemo lepe i samopouzdane! A i nikad se ne zna – svaki dan je prilika da
nam se život promeni iz korena 🙂
6. Šta zapravo podrazumeva psihologija stila i gde se ona razlikuje od klasičnog
modnog savetovanja?
Ja sam pre svega psiholog i kognitivno-bihejviroalni kouč. Nisam stilista (bar ne još uvek!), te
nikada ne govorim svojim klijentkinjama šta treba da obuku.
Moja metodologija se sastoji iz kombinacije različitih metoda iz koučinga i psihologije mode i
stila.
Svaka žena dolazi kod mene jer ima veliku viziju za sebe, želi da ostvari neki cilj i da se oseća
lepše u svojoj koži. Ipak, da bismo uspele i u jednom i u drugom, žena mora da razume da
promena ka kojoj teži se krije u promeni onoga ko ona jeste, njenog identiteta.
Međutim, tu često postoji raskorak između onoga ko ona jeste trenutno i njenog cilja jer osoba
koja je sada ne može da ostvari ono što je zacrtala. Mora da napusti određene obrasce,
promeni svoj unutrašnji govor, razvije samopoštovanje i radi na samopouzdanju kroz svesnu
akciju. Tu na snagu upravo stupa stil. U tom procesu, stil igra ulogu mosta. Kada žena jednom vizualizuje ženu koja postaje, odredi
kako ona izgleda, kako se oseća i ponaša, tada joj stil pomaže da svakog dana “obuče” tu
verziju sebe. Na taj način, promena postaje zabavnija, lepša, a ona polako i svakodnevno menja sliku koju
ima o sebi, sve dok jednog dana ne postane žena koju je vizualizovala.
7. Koliko naš stil može da bude posledica tuđih očekivanja — roditelja, partnera,
Društva?
Skoro je u potpunosti posledica našeg okruženja, pogotovo u ranim godinama. Zavisiće od
kulture u kojoj se rodimo, religije, društva u kom živimo, i naravno naših najbližih.
To koliko smo slobodni da istražujemo i izražavamo sebe kroz stil zavisi od uverenja koje
imamo, svesnih i nesvesnih, a koja smo izgradili tokom godina pod uticajem društva.
Društvo i ne voli baš ono što je drugačije, pa se dešava da kažnjavamo, kritikujemo i
marginalizujemo ljude koji izlaze iz okvira društveno prihvatljivog. Zato često biramo ono što je
bezbedno, neutralno i ne ostavlja mnogo prostora da nas ljudi dožive jer se bojimo odbacivanja i
kritike – da budemo viđeni.
Lakše nam je da budemo fino, pristojno obučeni, neutralnih boja nego da rizikujemo da
obučemo ono što zaista želimo i budemo odbačeni kao takvi – svoji.
Ipak, to je jedan od načina na koji žene potiskuju sebe i svoju prirodu. Tuđa očekivanja,
pogotovo kada ostarimo, postanemo majke ili uđemo u neku specifičnu ulogu, npr. domaćice ili
poslovne žene – često služe kao kavez jer ne dozvoljavamo sebi da živimo sve verzije sebe već
ostanemo zarobljene u jednoj ulozi. To se uvek izražava kroz stil.
Baš tu nastupa moja metodologija i zajedno počinjemo da budimo uspavane delove žene –
upravo uz pomoć stila.
8. Da li se tvoj odnos prema sopstvenom stilu promenio otkako se profesionalno baviš
psihologijom stila?
I da i ne. Oduvek sam negovala neki svoj stil jer sam jako davno shvatila da je to moj način da
se osećam dobro u svojoj koži, ali i karta za svet koji želim da stvorim za sebe.
Definitvno mu pristupam drugačije sada jer znam koliku moć ima. Postoje određena odela,
haljine i komadi gardeorbe koje nosim svesno i sa određenom namerom. Kada mi je potrebno
da se vratim sebi, podignem raspoloženje, smirim ili podstaknem da ostvarim određene ciljeve
jer mi pomažu da uđem u ulogu koja će me do njih i dovesti.
Imam par pravila koja zvuče ovako:
– To što nosim mora uvek biti u skladu sa mnom.
– Moram uvek da se osećam dobro u svojoj koži.
– Ništa nije previše.
Stil je oduvek, a uvek će i biti, moj način da izrazim sebe, živim sve svoje verzije, ali i alat do
uspeha i zadovoljstva.
9. Da li si nekada kroz nečiji stil uspela da primetiš nešto o toj osobi što ona sama još
nije osvestila?
Naravno!
Najčešći primer koji srećem u radu su žene koje su uvek fino obučene, pristojno, neutralno,
cvetići i leptirići, gotovo uvek potiskuju svoju moćnu i senzualnu stranu jer se boje osude i tuđeg
mišljenja, pa same potisnu te delove sebe jer veruju da će biti okarakterisane na određeni,
negativan način. Svi znamo, a verovatno smo i bile/jesmo, te dobre devojčice 🙂
Ljudi koji uvek žele da izgledaju savršeno, uredno, košuljica zakopčana do grla, naočarice, sve
savršeno opeglano, jako često imaju izuzetno velika očekivanja od sebe i ne dozvoljavaju sebi
grešku, te su jako rigidni u svakom pogledu.
Žene koje su zaglavljene u ulozi majke odjednom počinju da gube sebe u ogromnoj, udobnoj
odeći i na taj način polako zaboravljaju delove sebe koji ih čine pre svega ženom, a onda i
suprugom. Prestaju da budu senzualne, seksualne i jer prestaju da neguju taj deo sebe, a to
utiče na svaki aspekt njihovog života.
Poslovne, ambiciozne žene koje su najčešće moraju da budu snažne, asertivne, a to znači i
poslovno obučene veći deo vremena, često mogu biti rigidne, grube i direktne, pa bilo kakav
dodir sa nežnošću i ženstvenočću ume da ih trigeruje jer taj deo sebe odavno ne žive jer se
boje da će izgubiti moć.
Primera je mnogo, ali ono što uvek valja imati u vidu jeste da naš stil govori, bili mi svesni toga
ili ne. Pitanje je samo da li govori ono što želimo da kaže i da li je to u skladu sa nama.
10. Postoji li prostor između žene kakva jesmo, žene kakva mislimo da treba da budemo i
žene kakva zapravo želimo da postanemo — i može li stil da nam pomogne da
premostimo taj prostor?
Apsolutno! To je i srž mog rada.
Iako smatram da treba izbaciti iz jednačine ovu ženu “kakva bi trebalo da budemo” jer je to
uglavnom bazirano na tuđim očekivanjima.
Itekako nam može pomoći da obučemo ženu koja želimo da budemo, samo treba znati ko je
ona, kako to uraditi i ostati dosledna u tom procesu.
Moj moto i rečenica po kojoj želim da me pamtite je upravo ta:
Stil je most do žene koja postaješ.
