Verovatno svako od nas može da se seti barem jedne knjige koja stoji nedovršena na polici, kursa koji je započeo sa velikim entuzijazmom, plana vežbanja koji je trajao svega nekoliko nedelja ili projekta koji je ostao „za kasnije“. U tim trenucima često pomislimo da nam nedostaje disciplina, da smo lenji ili da jednostavno nemamo dovoljno volje.
Međutim, psihologija nudi drugačije objašnjenje. Teškoća da završimo ono što smo započeli mnogo češće je povezana sa načinom na koji razmišljamo, doživljavamo sebe i reagujemo na prepreke nego sa nedostatkom sposobnosti. Završavanje nije samo pitanje motivacije – ono podrazumeva suočavanje sa dosadom, neizvesnošću, greškama i sopstvenim očekivanjima.
Početni entuzijazam ne traje zauvek
Kada započnemo nešto novo, obično osećamo uzbuđenje. Nova iskustva bude radoznalost i želju za promenom, pa nam se čini da ćemo ovog puta sigurno istrajati. Početak je često najlakši deo procesa upravo zato što nas pokreće osećaj novine.
Međutim, kako vreme prolazi, zadatak postaje rutina. Nestaje početno uzbuđenje, a na njegovo mesto dolaze ponavljanje, trud i odgovornost. Mnogi tada pomisle da su izgubili motivaciju i zaključe da to možda „nije za njih“. Zapravo, upravo tada počinje pravi rad.
Važno je razumeti da motivacija nije stalno prisutna. Ona prirodno raste i opada. Ljudi koji uspevaju da završe svoje ciljeve nisu nužno motivisaniji od drugih, već su naučili da nastave i onda kada motivacija nije na vrhuncu.
Perfekcionizam često vodi odustajanju
Jedan od najčešćih razloga zbog kojih ne završavamo započete stvari jeste perfekcionizam. Kada sebi postavimo previsoke standarde, svaki korak koji nije savršen počinje da izgleda kao neuspeh.
Umesto da prihvatimo da je napredak postepen, počinjemo da odlažemo rad ili potpuno odustajemo. Paradoks perfekcionizma jeste u tome što želja da nešto uradimo besprekorno često dovodi do toga da to nikada ne završimo.
Mnogi ljudi radije ostave projekat nedovršen nego da se suoče sa mogućnošću da rezultat neće biti idealan. Međutim, završen rad koji nije savršen gotovo uvek ima veću vrednost od savršene ideje koja nikada nije realizovana.
Strah od neuspeha, ali i od uspeha
Kada razmišljamo o odustajanju, najčešće pretpostavljamo da je razlog strah od neuspeha. Zaista, mnogi izbegavaju završetak jer se plaše kritike, razočaranja ili osećaja da nisu dovoljno dobri.
Ipak, postoji još jedan, manje očigledan razlog – strah od uspeha.
Ako završimo knjigu, možda ćemo želeti da napišemo novu. Ako završimo projekat, ljudi će imati očekivanja od nas. Ako ostvarimo cilj, otvoriće se nove odgovornosti. Uspeh često donosi promene, a promene mogu biti jednako zastrašujuće kao i neuspeh.
Zbog toga se ponekad nesvesno zadržavamo na pola puta, jer nam nedovršenost pruža osećaj sigurnosti.
Zeigarnik efekat – zašto nam nedovršene stvari ostaju u mislima?
Psihološkinja Bluma Zeigarnik otkrila je zanimljiv fenomen koji je kasnije nazvan Zeigarnik efekat. Ona je primetila da ljudi mnogo bolje pamte nedovršene nego završene zadatke.
Zbog toga nam se često dešava da razmišljamo o poslu koji nismo završili, poruci na koju nismo odgovorili ili obavezi koju odlažemo već danima. Nedovršeni zadaci stvaraju osećaj unutrašnje napetosti i ostaju prisutni u našim mislima čak i kada pokušavamo da se odmorimo.
Paradoks je u tome što odlaganjem pokušavamo da izbegnemo neprijatnost, ali upravo zbog toga ta neprijatnost traje još duže.
Previše ciljeva, premalo fokusa
Živimo u vremenu u kojem smo svakodnevno okruženi novim idejama. Želimo da naučimo strani jezik, počnemo da treniramo, čitamo više, pokrenemo novi projekat, usvojimo zdravije navike i razvijemo nove veštine.
Iako su svi ti ciljevi pozitivni, problem nastaje kada pokušamo da ih ostvarimo istovremeno.
Naš mozak ima ograničene resurse pažnje i energije. Kada ih raspodelimo na previše različitih zadataka, lako dolazi do osećaja preopterećenosti. Tada nijedan cilj ne dobija dovoljno vremena i energije da bude završen.
Ponekad nije potrebno raditi više. Potrebno je raditi manje stvari, ali im se posvetiti doslednije.
Emocije utiču više nego što mislimo
Često mislimo da završavanje zadataka zavisi isključivo od organizacije vremena. Međutim, iza odlaganja se neretko kriju emocije.
Ako nas neki zadatak podseća na mogućnost greške, kritike ili odbacivanja, prirodno je da ćemo želeti da ga izbegnemo. To ne znači da smo lenji, već da pokušavamo da se zaštitimo od neprijatnih osećanja.
Kada prepoznamo emociju koja stoji iza odlaganja, mnogo lakše možemo da razumemo svoje ponašanje i napravimo prvi korak napred.
Kako sebi olakšati završavanje započetih stvari?
Umesto da čekate savršen trenutak ili nalet motivacije, pokušajte da napravite jedan mali korak. Nekada je dovoljno da otvorite dokument, pročitate jednu stranicu ili provedete deset minuta radeći na zadatku. Mali koraci često stvaraju osećaj napretka koji podstiče želju da nastavimo.
Korisno je i da prihvatite da rezultat ne mora biti savršen. Napredak je mnogo važniji od perfekcije. Kada sebi dozvolimo da učimo usput, smanjujemo pritisak koji nas često navodi na odustajanje.
Takođe, važno je da ne upoređujemo svoj tempo sa tempom drugih ljudi. Svako ima drugačije okolnosti, mogućnosti i ritam. Ono što je najvažnije jeste da nastavimo da se krećemo, čak i kada napredak deluje spor.
Za kraj
Možda razlog zbog kojeg ne završavamo ono što smo započeli nije nedostatak discipline, već očekivanje da će put do cilja uvek biti lak, inspirativan i ispunjen motivacijom. U stvarnosti, najveći deo svakog uspeha sastoji se od malih, često dosadnih koraka koje biramo da napravimo iz dana u dan.
Sledeći put kada pomislite da ste odustali jer niste dovoljno uporni, zastanite i zapitajte se šta se zapravo krije iza toga. Da li vas zaustavlja strah, perfekcionizam, umor ili prevelika očekivanja?
Ponekad nije potrebno da krenemo ispočetka. Dovoljno je da se vratimo tamo gde smo stali i napravimo još jedan mali korak. Upravo se u tim malim koracima krije najveća šansa da ono što smo započeli jednog dana zaista i završimo.
