Kada se pojavi novi lek za poremećaj pažnje i hiperaktivnost, vest često zvuči kao najava velikog medicinskog proboja. Novi mehanizam delovanja, brži efekat, manje neželjenih dejstava i mogućnost da pomogne ljudima kojima postojeće terapije nisu odgovarale predstavljaju informacije koje prirodno privlače pažnju.
U julu 2026. godine američka Uprava za hranu i lekove odobrila je centanafadin, koji se na tržištu nalazi pod nazivom Simtriyo, za lečenje ADHD-a. Lek je u javnosti predstavljen kao nova opcija koja se razlikuje od klasičnih stimulansa, a često se opisuje i kao lek koji istovremeno utiče na više neurotransmiterskih sistema. Ipak, kada se izađe iz okvira promotivnih naslova i pogleda šta su istraživanja zaista pokazala, slika postaje nešto složenija.
Šta je zapravo centanafadin?
Centanafadin pripada grupi lekova koji utiču na ponovni unos neurotransmitera. U teoriji, njegov mehanizam uključuje noradrenalin, dopamin i serotonin, zbog čega se često opisuje kao takozvani „trostruki inhibitor ponovnog preuzimanja“.
Međutim, važno je razumeti da uticaj na ova tri sistema nije jednak. Prema dostupnim farmakološkim podacima, dejstvo leka je mnogo izraženije na transporter noradrenalina nego na transportere dopamina i serotonina. Zbog toga njegovo stvarno farmakološko delovanje nije potpuno ravnomerno raspoređeno na sva tri sistema.
Ova razlika je važna jer naziv leka ili način na koji ga mediji predstavljaju ne govori nužno dovoljno o tome kako on funkcioniše u organizmu.
Da li je novi lek zaista „nešto potpuno drugačije“?
Jedna od najzanimljivijih stvari kod centanafadina jeste način na koji je predstavljen. U pojedinim medijskim tekstovima opisuje se kao nestimulativna terapija, dok ga američka FDA klasifikuje kao stimulans centralnog nervnog sistema i lek koji podleže posebnom režimu kontrole.
To ne znači automatski da je lek loš ili opasan. Naprotiv, klasifikacija leka i njegovo stvarno kliničko dejstvo nisu ista stvar. Ali pokazuje koliko je važno ne oslanjati se samo na jednu etiketu kada pokušavamo da razumemo novu terapiju.
Šta su pokazala istraživanja?
Najvažnije pitanje nije koliko uzbudljivo novi lek zvuči, već koliko zaista pomaže ljudima sa ADHD-om.
U kliničkim ispitivanjima centanafadina zabeleženo je poboljšanje simptoma u odnosu na placebo. Veličina efekta u pozitivnim grupama kretala se približno između 0,24 i 0,40, što ga prema podacima navedenim u analizi svrstava u donji deo raspona koji se viđa kod nestimulativnih terapija za ADHD. Za poređenje, u jednoj velikoj mrežnoj meta analizi lekova za ADHD kod odraslih, procenjeni efekat bio je veći kod amfetamina, dok su metilfenidat i atomoksetin takođe pokazali različite nivoe efikasnosti.
Ove brojke ne znače da centanafadin „ne radi“. Naprotiv, kod određenog broja pacijenata može doneti značajno poboljšanje. Problem nastaje kada se rezultati novih istraživanja predstavljaju kao dokaz da je novi lek automatski bolji od postojećih terapija.
To za sada ne možemo da tvrdimo.
Kod adolescenata koji su primali odobrenu dozu, 69,1 odsto učesnika ostvarilo je najmanje 30 odsto poboljšanja simptoma, dok je takvo poboljšanje zabeleženo kod 50,3 odsto učesnika koji su primali placebo. Drugim rečima, razlika postoji i klinički je relevantna, ali to nije isto što i tvrdnja da će lek pomoći svakoj osobi sa ADHD-om.
A koliko brzo deluje?
Još jedna informacija koja je privukla pažnju jeste tvrdnja da centanafadin može početi da deluje već tokom prve nedelje.
I ovde je potrebno napraviti razliku između naslova i detalja istraživanja.
Kod adolescenata je razlika u odnosu na placebo tokom prve nedelje bila prvenstveno vidljiva kod simptoma nepažnje. Simptomi hiperaktivnosti i impulsivnosti počeli su jasnije da se razlikuju tek kasnije, oko treće nedelje. Kod odraslih je situacija bila manje jednoznačna: u jednom ispitivanju razlika je registrovana već sedmog dana, dok se u drugom pojavila tek oko četvrte nedelje.
Zato je preciznije reći da kod nekih ljudi određeni simptomi mogu početi da se poboljšavaju relativno brzo, a ne da novi lek univerzalno „deluje za sedam dana“.
Najvažnije pitanje još nije dobilo odgovor
Kada lekar i pacijent razmatraju novu terapiju, jedno od najvažnijih pitanja glasi: da li je ona bolja od onoga što već imamo?
Tu dolazimo do veoma važne granice trenutnih dokaza.
Centanafadin do sada nije direktno upoređivan sa drugim lekovima za ADHD u kliničkom ispitivanju u kojem bi pacijenti bili nasumično raspoređeni da dobijaju novu terapiju ili neki od postojećih lekova. Većina zaključaka o tome kako se centanafadin poredi sa drugim terapijama dolazi iz indirektnih statističkih analiza.
To je velika razlika.
Ako jedan lek pokaže bolje rezultate od placeba, možemo reći da je efikasniji od placeba u tom istraživanju. Ali ne možemo automatski zaključiti da je bolji od drugog leka samo zato što su rezultati njihovih različitih studija statistički slični.
Zbog toga je veoma važno razlikovati rečenice „nije pronađena statistički značajna razlika“ i „dokazano je da su lekovi jednako efikasni“.
To nisu iste tvrdnje.
Gde bi novi lek mogao imati prednost?
Iako postoje pitanja koja još čekaju kvalitetnije odgovore, centanafadin ima potencijalno važnu prednost kada je reč o podnošljivosti.
U dostupnim podacima posebno se izdvaja manja učestalost nesanice u poređenju sa dugodelujućim metilfenidatom. To može biti značajno za osobe kojima upravo problemi sa spavanjem predstavljaju prepreku za korišćenje određenih stimulativnih terapija.
U psihijatriji, međutim, ne postoji univerzalno najbolji lek.
Terapija koja jednoj osobi donese veliko poboljšanje može drugoj izazvati neželjene efekte ili jednostavno ne pružiti dovoljno koristi. Zato se izbor terapije obično zasniva na simptomima, uzrastu, drugim zdravstvenim faktorima, prethodnom iskustvu sa lekovima i individualnom odnosu koristi i rizika.
Posebno važan oprez kod dece i adolescenata
Kada je reč o lekovima koji se koriste kod dece i mladih, informacije o bezbednosti zahtevaju dodatnu pažnju.
Prema informacijama navedenim u dostupnoj dokumentaciji, centanafadin nosi upozorenje koje se odnosi na suicidalne misli i ponašanje kod dece. To ne znači da će takve reakcije doživeti svako dete koje uzima lek, ali znači da je tema dovoljno ozbiljna da zahteva razgovor sa lekarom i pažljivo praćenje tokom terapije.
Zato odluka o terapiji ne bi trebalo da se donosi na osnovu viralnog naslova, iskustva influensera ili jednog pozitivnog komentara na internetu.
Novi lek nije automatski bolji lek
Možda je upravo ovo najvažnija poruka cele priče.
Kada se pojavi nova terapija, prirodno je da očekujemo da je ona naprednija od prethodnih. Međutim, u medicini novina sama po sebi nije dokaz superiornosti.
Centanafadin predstavlja novu opciju za osobe sa ADHD-om i može biti značajan dodatak postojećem spektru terapija. Njegovi rezultati pokazuju da može smanjiti simptome kod dela pacijenata, dok podaci o podnošljivosti mogu biti posebno zanimljivi osobama koje imaju probleme sa nesanicom ili ne podnose određene postojeće terapije.
Ali za sada nema dovoljno direktnih dokaza da bismo mogli reći da je bolji od postojećih lekova.
I upravo je to način na koji bi trebalo čitati vesti o novim psihijatrijskim terapijama.
Ne pitati samo „Da li novi lek radi?“, već i „Koliko dobro radi?“, „U odnosu na šta?“, „Kod koga?“, „Za koje simptome?“ i „Koji su rizici?“
Jer između obećavajućeg rezultata u kliničkom ispitivanju i stvarnog odgovora na pitanje „da li je ovo pravi lek za mene?“ postoji velika razlika.
A tu razliku ne bi trebalo da popunjava marketing, već razgovor sa stručnjakom i pažljivo čitanje dokaza.
Napomena: Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja preporuku za započinjanje, prekidanje ili menjanje terapije. O izboru terapije za ADHD potrebno je razgovarati sa lekarom ili psihijatrom.
