„Nemoj da mi govoriš šta da radim.“
Nekada ovu rečenicu izgovorimo naglas. Nekada je samo pomislimo. A nekada je ne izgovorimo, već jednostavno uradimo suprotno od onoga što nam je neko savetovao.
Zanimljivo je što često vrlo dobro znamo da savet možda i jeste dobar. Možemo čak i sami tražiti nečije mišljenje, a onda, kada ga dobijemo, osetiti potrebu da se pobunimo.
Zašto?
Zato što otpor prema tuđem savetovanju često nema mnogo veze sa samim savetom. Ima veze sa osećajem koji se u nama pojavi kada neko drugi počne da određuje šta bi trebalo da uradimo.
Kada imamo utisak da nam je oduzeta mogućnost izbora, prirodno se javlja potreba da je vratimo.
U psihologiji se ovaj fenomen naziva psihološka reaktanca. To je unutrašnja reakcija koja se javlja kada doživimo da je naša sloboda izbora ugrožena. Što više osećamo da neko pokušava da nas usmeri, kontroliše ili natera na određeno ponašanje, to više možemo poželeti upravo suprotno.
Zato „moraš“ često izaziva veći otpor nego „možda bi mogla“.
Ali iza naše potrebe da kažemo „nemoj da mi govoriš šta da radim“ ponekad stoji još nešto.
Način na koji smo tokom odrastanja doživljavali autoritet može imati veliku ulogu. Ako smo često slušali šta treba, šta moramo, šta je ispravno i kako bi trebalo da se ponašamo, moguće je da smo razvili snažnu potrebu da kasnije sami odlučujemo.
U tom slučaju, čak i dobronameran savet može da zazvuči kao naredba.
„Samo ti kažem šta bih ja uradio.“
„Dobro, ali ja nisam ti.“
„Kažem ti to za tvoje dobro.“
„Znam, ali želim sama da odlučim.“
I upravo tu dolazimo do važne razlike između saveta i kontrole.
Savet nam ostavlja prostor da kažemo ne.
Kontrola ne.
Kada neko kaže „ja mislim da bi ti možda prijalo da…“, poruka je drugačija od „ti moraš da…“. U prvom slučaju i dalje osećamo da je odluka naša. U drugom počinjemo da branimo svoju autonomiju.
Zbog toga nekada ne odbijamo ono što nam neko govori. Odbijamo način na koji nam je rečeno.
Postoji i druga strana ove priče.
Ponekad se iza otpora prema savetima krije strah od greške. Ako poslušamo nekoga i stvari ne ispadnu dobro, možemo imati osećaj da smo izgubili kontrolu nad sopstvenim izborom. Ako odlučimo sami, makar i pogrešimo, lakše nam je da osećamo da je odluka bila naša.
A nekada savet jednostavno doživimo kao poruku da sa nama nešto nije u redu.
„Treba da se opustiš.“
„Treba manje da razmišljaš.“
„Treba da promeniš posao.“
„Treba da ostaviš tu osobu.“
Iako druga osoba možda pokušava da pomogne, mi možemo čuti nešto sasvim drugo:
„Ne radiš ovo kako treba.“
„Ne znaš šta radiš.“
„Ja znam bolje od tebe.“
Tada više ne razgovaramo o problemu. Branimo sebe.
Zato nije svaki otpor tvrdoglavost.
Ponekad je otpor pokušaj da sačuvamo autonomiju.
Ali važno je primetiti i kada nam taj mehanizam više ne služi.
Ako automatski odbacujemo svaki savet samo zato što je došao od druge osobe, možemo završiti u situaciji u kojoj više ne proveravamo da li se sa savetom zaista ne slažemo ili samo ne podnosimo osećaj da nam neko govori šta da radimo.
Možda je zato korisno napraviti malu pauzu pre nego što kažemo „ne“.
Da li mi se zaista ne dopada ono što mi ova osoba govori?
Ili mi smeta što mi ona to govori?
Da li se ne slažem sa sadržajem?
Ili se bunim protiv osećaja da neko pokušava da utiče na mene?
Ta razlika može da bude veoma važna.
Jer cilj nije da postanemo ljudi koji slepo slušaju tuđe savete.
Ali nije ni da moramo sve da odbijemo kako bismo dokazali da smo slobodni.
Zrela autonomija nije u tome da nikada ne poslušamo druge.
Ona je u tome da možemo da čujemo tuđe mišljenje, razmislimo o njemu i na kraju kažemo:
„Hvala ti. Razmisliću.“
I onda zaista odlučimo sami.
