Postoji jedna vrsta umora koja se ne vidi na licu i ne može se izmeriti brojem sati koje ste proveli na nogama. To je umor od stalnog razmišljanja. Od pamćenja. Planiranja. Predviđanja. Organizovanja. Od toga da u glavi neprestano imate otvorenu listu svega što treba uraditi, kupiti, zakazati, poneti, pripremiti i ne zaboraviti. Upravo taj nevidljivi deo svakodnevnog života često nazivamo mentalnim teretom.
Kod mnogih majki on postaje gotovo neprekidno stanje. Mama zna da dete ima kontrolu sledeće nedelje, da je ostalo još malo pelena, da jedno dete ne voli paradajz, drugo ne sme određenu namirnicu, da treba kupiti poklon za rođendan, oprati dres za trening, zakazati frizera, odgovoriti na poruku iz vrtića i proveriti da li su spakovane rezervne stvari. Čak i kada fizički ne radi ništa od toga, njen mozak često i dalje radi.
Zato rečenica „Samo mi reci šta treba da uradim“ ponekad ne predstavlja stvarno deljenje tereta. Jer upravo mama mora da zna šta treba da se uradi.
Mentalni teret nije isto što i broj kućnih poslova koje neko obavlja. Možete ravnopravno podeliti kuvanje, čišćenje ili vožnju dece, a da jedna osoba i dalje ostane odgovorna za to da sve te aktivnosti budu isplanirane. Ko će primetiti da je detetu ponestalo odeće? Ko će se setiti da treba kupiti novu obuću? Ko zna kada počinje školski raspust? Ko će se setiti da je sledeće nedelje roditeljski sastanak?
To je razlika između obavljanja zadatka i preuzimanja odgovornosti.
Mentalni teret je posebno iscrpljujuć zato što nema jasno određeno radno vreme. Ne završava se kada deca zaspe. Često se upravo tada otvara nova lista. Šta treba sutra? Da li je plaćen račun? Jesmo li kupili sve za doručak? Kada je sledeća kontrola? Šta ćemo za vikend? Da li dete ima dovoljno čiste garderobe?
Čak i kada mama sedne da popije kafu, telo može biti na odmoru, ali um nije nužno tamo.
Zbog toga mnoge majke imaju osećaj da nikada zaista nisu „isključene“. Nije problem samo u količini obaveza, već u tome što postoji osećaj stalne dostupnosti. Ako nešto ne bude urađeno, često se upravo majka pita zašto nije mislila unapred.
Tu se pojavljuje i krivica. Ako je umorna, može pomisliti da nije dovoljno strpljiva. Ako želi vreme za sebe, može se zapitati da li je sebična. Ako nešto zaboravi, može imati osećaj da je podbacila. Kao da dobra majka mora istovremeno biti organizovana, emocionalno dostupna, strpljiva, naspavana, negovana, uspešna i spremna za sve.
Ali nijedna osoba ne može beskonačno da bude menadžer čitavog jednog malog sveta.
Zato je važno govoriti o mentalnom teretu bez optuživanja i bez takmičenja u tome ko je umorniji. Cilj nije da se majke proglase herojima koji sve moraju da izdrže, već da se prepozna da briga o porodici nije prirodna ženska obaveza koju treba podrazumevati.
Pomoć nije samo kada neko opere sudove nakon što mu kažete da su sudovi prljavi. Pomoć je kada osoba sama primeti šta treba da se uradi, razmisli o tome, isplanira i preuzme odgovornost do kraja.
Isto važi i za decu, u meri u kojoj njihov uzrast to dozvoljava. Uključivanje dece u male kućne obaveze ne služi samo tome da mama ima manje posla. Ono ih uči odgovornosti, samostalnosti i činjenici da zajednički život znači da svi doprinose.
A možda je najvažnije da majka sebi dozvoli da ne zna sve.
Da ponekad ne zna gde su čarape. Da ne mora ona da zna šta svi žele za ručak. Da partner može sam da zakaže pregled. Da dete može da ponese nešto što nije savršeno spakovano. Da kuća može da bude neuredna. Da večera može biti jednostavna. Da ne mora svaki dan biti maksimalno organizovan.
Jer odmor nije nagrada koju dobijamo kada završimo sve obaveze. Ako čekamo da lista bude prazna, možda nikada nećemo odmoriti.
Majčinstvo ne bi trebalo da znači da jedna osoba postane centralni sistem za sve ostale. Mama je takođe osoba sa svojim potrebama, željama, umorom, interesovanjima i pravom na prostor u kojem ne mora ni o kome da brine.
Ponekad je najvažnije pitanje koje možemo postaviti majci mnogo jednostavnije od „Šta još treba da uradiš?“
To je: „Šta bi tebi danas olakšalo?“
I možda odgovor neće biti još jedna pomoć oko kuće. Možda će biti pola sata tišine, kafa koju će popiti dok je još topla, šetnja bez žurbe, trening, razgovor sa prijateljicom ili nekoliko sati u kojima niko ništa ne traži od nje.
Jer mama ne mora da bude osoba koja sve pamti.
Ne mora da bude osoba koja sve drži pod kontrolom.
I ne mora da bude poslednja osoba na svojoj listi.
