“Ne razumem šta mi se dešava. Znam da ovaj odnos nije dobar za mene, ali ne mogu da
odem.“
Ovo je rečenica koju sam u savetovalištu čula bezbroj puta.
I gotovo nikada problem nije bio u tome što ta osoba nije znala šta je ispravno.
Znala je.
Problem je bio što je i dalje čekala da se vrati ono što je postojalo na početku. Mislim da tu
najčešće napravimo jednu važnu grešku.
Ne zaljubimo se uvek u osobu. Zaljubimo se u predstavu koju smo o njoj stvorili.
Kada upoznamo nekoga, mi ne poznajemo njegov ceo svet. Znamo tek nekoliko rečenica,
nekoliko osobina, nekoliko lepih gestova. A onda naš mozak, kao najbolji scenarista, popuni
sve praznine. Od onoga što znamo napravi priču o onome što verujemo da tek dolazi.
Tako se zaljubimo ne samo u čoveka, već i u njegov potencijal.
U ono što bi mogao da bude i što bismo mogli da postanemo pored njega.
I baš zato početak odnosa deluje toliko snažno.
Sve je novo. Sve je moguće.
Jedna poruka izmami osmeh koji traje ceo dan.
Jedan poziv popravi raspoloženje.
Jedan pogled pokrene stotinu maštanja.
I nije slučajno što je tako.
Naš mozak voli nagradu.
Ali još više voli neizvesnu nagradu.
Zato nas toliko uzbudi poruka koja stigne onda kada smo već pomislili da je neće biti. Zato
nam pažnja koja dolazi povremeno ponekad deluje vrednije od pažnje koja je stalno prisutna.
I tu počinje zamka.
Vremenom život postane običan. Ljudi odu na posao.Umore se. Ne odgovaraju istom
brzinom.
Odnos prestane da bude film, a postane svakodnevica. I mnogi baš u tom trenutku pomisle da
je nestala ljubav.
A možda nije nestala ljubav. Možda je nestala neizvesnost.
Jedna devojka mi je jednom rekla:
“Sa njim nikada nisam znala na čemu sam. Kada bi mi poslao poruku, bila bih presrećna.
Kada se ne bi javio, ceo dan bih razmišljala šta sam pogrešila. A onda sam upoznala čoveka
koji je bio pažljiv, dosledan i siguran. I znaš šta? Prvo sam pomislila da mi je dosadan.“
Nije joj bio dosadan.
Bio joj je miran. A mir ponekad ume da deluje neobično onima koji su navikli da ljubav mere
količinom strepnje.
Istina je da nas ne vezuje uvek ljubav. Često nas veže nada će ponovo biti kao na početku.
Da će se vratiti onaj čovek u koga smo se zaljubili. Da će jedan razgovor promeniti sve. I
upravo zbog te nade ostajemo mnogo duže nego što bismo ostali kada bismo posmatrali samo
stvarnost.
Ljubav, međutim, retko izgleda kao neprestano iščekivanje.
Ona nije stalno tumačenje poruka.Nije analiziranje svakog pogleda i strah da će neko nestati
ako kažemo šta osećamo.
Zdrava ljubav ne traži da stalno dokazujemo svoju vrednost. Ona nam dozvoljava da budemo
mirni.
Možda zato najveći znak da volimo nije ubrzan puls kada telefon zazvoni, već to što možemo
mirno nastavimo svoj dan, sigurni da nečija ljubav neće nestati zato što je danas kasnio sa
odgovorom.
Jer prava ljubav nije ona koja nas drži u neizvesnosti.
Prava ljubav nije ona u kojoj naša vrednost zavisi od tuđeg raspoloženja. Prava ljubav
je ona u kojoj znamo ko smo i koja nas, polako, vraća sebi.
Autor: Andjela Stevović Nikolić
