Ljubavne veze prirodno donose pitanja, dileme i trenutke nesigurnosti. Pitamo se da li smo srećni, da li se dovoljno dobro razumemo sa partnerom, da li imamo slične vrednosti i da li je odnos ono što zaista želimo. Međutim, kod nekih ljudi preispitivanje veze ne ostaje na nivou povremene dileme. Ono postaje učestalo, iscrpljujuće i teško za kontrolisanje. Tada se svaka misao, emocija ili reakcija partnera može pretvoriti u razlog za novu analizu.
Ovakav obrazac može biti povezan sa fenomenom koji se naziva relationship OCD, odnosno partnerski oblik opsesivno kompulzivnog poremećaja. Važno je naglasiti da relationship OCD nije posebna dijagnoza u kliničkim klasifikacijama, već se termin koristi da opiše opsesivne i kompulzivne obrasce koji su dominantno usmereni na partnerski odnos. U osnovi se nalazi isti mehanizam koji karakteriše opsesivno kompulzivni poremećaj: nametljive, uznemirujuće misli praćene potrebom da se pronađe sigurnost i smanji osećaj neizvesnosti.
Jedna od najčešćih tema može biti pitanje: „Da li zaista volim svog partnera?“ Nakon toga može uslediti čitav niz novih pitanja. „Da li osećam dovoljno jake emocije?“ „Da li bih trebalo da budem srećnija kada sam sa njim?“ „Da li je on zaista prava osoba za mene?“ „Šta ako sam napravila grešku?“ Problem nije u tome što se ova pitanja ikada pojave. Problem nastaje kada osoba počne da im se vraća iznova i iznova, pokušavajući da dostigne potpunu sigurnost koju je u realnom životu nemoguće imati.
Kod relationship OCD-a opsesije se često ne odnose samo na osećanja prema partneru. Mogu biti povezane sa njegovim izgledom, ličnošću, kompatibilnošću, prošlim vezama, seksualnom privlačnošću ili pitanjem da li je odnos „dovoljno dobar“. Osoba može neprestano analizirati partnerove osobine i porediti ih sa osobinama drugih ljudi. Može obraćati pažnju na to kako se oseća kada partner uđe u prostoriju, kada ga zagrli ili kada provode vreme zajedno, a zatim pokušavati da tim osećanjima pripiše određeno značenje.
Posebno je karakteristično traženje sigurnosti. Osoba može iznova razgovarati sa prijateljima o istoj dilemi, tražiti potvrdu od partnera, čitati iskustva drugih ljudi na internetu, testirati sopstvene emocije ili praviti različite mentalne scenarije kako bi konačno došla do odgovora. Na prvi pogled, ovakvo ponašanje može izgledati kao pokušaj rešavanja problema. Međutim, kratkotrajno olakšanje često traje veoma kratko. Nakon nekog vremena javlja se nova sumnja i čitav ciklus počinje ponovo.
Ovaj ciklus može izgledati ovako: pojavi se nametljiva sumnja, javlja se anksioznost, osoba pokušava da pronađe odgovor i umiri se, oseća kratkotrajno olakšanje, a zatim se pojavljuje nova sumnja. Upravo zbog toga stalno analiziranje često ne dovodi do trajne sigurnosti. Naprotiv, može dodatno učvrstiti potrebu za analiziranjem svaki put kada se pojavi neprijatan osećaj ili misao.
Jedna od važnih stvari koju treba razumeti jeste da misao nije isto što i činjenica. Misao „možda ga ne volim dovoljno“ ne predstavlja dokaz da ljubav ne postoji. Isto tako, trenutak u kojem osoba ne oseća snažnu zaljubljenost ne znači automatski da je veza pogrešna. Emocije se prirodno menjaju u zavisnosti od stresa, umora, životnih okolnosti i faze odnosa. Dugoročna partnerska povezanost ne meri se time koliko je osoba intenzivno uzbuđena u svakom trenutku.
Relationship OCD može biti posebno zbunjujuć upravo zato što se javlja u oblasti koja nam je veoma važna. Kada nam je odnos značajan, želimo da budemo sigurni da smo napravili pravi izbor. Međutim, potreba za apsolutnom sigurnošću može postati zamka. U pokušaju da budemo potpuno sigurni da volimo partnera, možemo početi da analiziramo svaku emociju, svaki pogled, svaku misao i svaki trenutak sumnje. Što više analiziramo, to više materijala pronalazimo za novu analizu.
Važno je napraviti razliku između uobičajenih nedoumica u vezi i opsesivno kompulzivnog obrasca. Svaka veza može imati probleme i legitimna pitanja koja zahtevaju razgovor i donošenje odluka. Ako partner ne poštuje naše granice, ako postoji emocionalno ili fizičko nasilje, ozbiljne vrednosne razlike ili hronični problemi koji se ne rešavaju, preispitivanje odnosa nije nužno znak OCD-a. S druge strane, kada se osoba iznova vraća istim pitanjima, oseća snažnu anksioznost i pokušava kompulzivnim proveravanjem da dostigne potpunu sigurnost, korisno je razmotriti mogućnost opsesivno kompulzivnog obrasca.
Relationship OCD ne znači da osoba ne voli svog partnera. Naprotiv, opsesije se često vezuju upravo za ono što je osobi veoma važno. Strah od toga da će doneti pogrešnu odluku, izgubiti voljenu osobu ili propustiti „pravu“ vezu može postati gorivo za beskrajno preispitivanje.
Ukoliko ovakav obrazac značajno utiče na svakodnevni život, raspoloženje ili funkcionisanje u vezi, razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje može biti važan korak. Kod opsesivno kompulzivnog poremećaja postoje psihoterapijski pristupi sa dobrom empirijskom podrškom, među kojima posebno mesto zauzima kognitivno-bihejvioralna terapija, uključujući terapiju izlaganjem i prevencijom odgovora, poznatu kao ERP. Cilj nije da osoba konačno dobije odgovor na svako pitanje o svojoj vezi, već da nauči da toleriše neizvesnost i da ne mora da reaguje na svaku nametljivu misao proveravanjem i analiziranjem.
Možda je upravo to jedan od najtežih delova razumevanja relationship OCD-a: ljubav ne dolazi sa sertifikatom apsolutne sigurnosti. Ne možemo svakog dana izmeriti koliko nekoga volimo, niti možemo dobiti potpunu garanciju da će određena veza trajati zauvek. Zdrava povezanost podrazumeva prostor za različite emocije, nesigurnost i promene.
Ponekad problem nije u tome što ne znamo da li volimo, već u tome što osećamo da moramo da budemo potpuno sigurni. A između te dve stvari postoji velika razlika.
