1. Kako možemo prepoznati da je nečiji perfekcionizam postao problem, a ne samo
osobina ličnosti?
● Perfekcionizam postaje problem onda kada vidimo da osoba ne žudi više za
napretkom, već to postaje strah od greške i neuspeha. Postaje napeta i očekuje
istu perfekciju od drugih ljudi, gde je kritična i prema njima koliko i prema
sebi. Dolazi do odlaganja obaveza dok sve ne bude savršeno, a samim tim
sebe preoptereti i iscrpi.
2. Na koji način perfekcionizam utiče na mentalno zdravlje, posebno kada je reč o
anksioznosti, stresu i samopouzdanju?
● Anksioznost preovladava što se tiče perfekcionizma. Koliko god se osoba
trudila da dođe do savršenstva to neće biti moguće, jer perfekcionistima uvek
može biti bolje odrađen zadatak. Upravo to dovodi do anksioznosti i stresa.
Oni često nisu ni svesni koliko troše energiju za planiranje i preispitivanje
nečeg što treba da urade ili već jesu. Samopouzdanje je sušta suprotnost
perfekcionizmu, jer samopouzdanje prihvata poraz i nastoji da promeni i
poboljša, a perfekcionista ne može ni da pomisli na poraz.
3. Mnogi perfekcionisti imaju osećaj da nikada nisu dovoljno dobri. Zbog čega se javlja
takav unutrašnji kritičar?
● Najčešći uzrok jesu roditelji i samo detinjstvo. Svako dete želi da ga roditelji
vole i budu ponosni na njega. Međutim, kada dete ne ispuni očekivanja dešava
se svađa i galama što dovodi do uskraćenja ljubavi i samim tim dete shvata da
mora da zasluži ljubav od roditelja. Zbog toga postaje osoba koja teži
savršenstvu i nesvesno pokušava da se popravi, ali to ne uspeva sve dok ne
isceli ranu i ne prihvati sebe.
4. Kako perfekcionizam utiče na međuljudske odnose, partnerske veze i profesionalno
funkcionisanje?
● Perfekcionizam može značajno uticati na međuljudske odnose, jer osoba često
postavlja previsoke standarde kako za sebe, tako i za druge. U partnerskim
odnosima to može dovesti do češćih konflikata, neprihvatanja nesavršenosti i
pojačane kritičnosti. Na profesionalnom nivou dolazi do preopterećenosti zbog
želje za besprekorno urađenim poslom. Intenzitet i način na koji se
perfekcionizam ispoljava mogu značajno uticati na kvalitet odnosa.
5. Koji su prvi koraci koje osoba može preduzeti kako bi razvila zdraviji odnos prema
greškama i sopstvenim očekivanjima?
● Prvi korak jeste da osoba prepozna sopstveni obrazac razmišljanja i očekivanja
koje postavlja za sebe. Korisno je zapitati se da li su ti standardi realni, da li
doprinose ličnom razvoju ili samo stvaraju pritisak. Najvažnije je biti
tolerantan prema greškama i posmatrati ih kao priliku za učenje, a ne kao
pokazatelj ličnih vrednosti.
6. Da li perfekcionizam može biti povezan sa niskim samopouzdanjem, iako osoba
spolja deluje veoma uspešno i sigurno u sebe?
● Da, perfekcionizam može biti povezan sa niskim samopouzdanjem iako osoba
spolja ostavlja utisak uspešne i samouverene osobe. Kod nekih perfekcionista
osećaj sopstvene vrednosti u velikoj meri zavisi od postignuća, pa svakI neuspeh ili greška mogu biti doživljeni veoma intenzivno. Uprkos brojnim
uspesima, oni često imaju utisak da su mogli postići više. Zbog toga se
spoljašnja slika samopouzdanja ne mora uvek odražavati na način na koji
osoba doživljava samu sebe.
7. Da li su određene profesije ili životne uloge podložnije razvoju perfekcionizma od
drugih?
● Da, mogu biti podložnije, posebno one za koje se očekuje visok nivo
odgovornosti i velika očekivanja. Neke od njih su: osobe rukovodećih
funkcija, sportisti, umetnici… Takođe, kao što sam već spomenula, roditeljska
uloga može biti praćena pritiskom da sve mora biti odrađeno “na pravi način”.
Važno je napomenuti da se perfekcionizam može javiti kod bilo koga, bez
obzira na profesiju ili životnu ulogu, jer na njegov razvoj utiču i lične
karakteristike, iskustva i okruženje.
8. Da li postoji veza između perfekcionizma i sindroma sagorevanja (burnout)?
● Zapravo da, perfekcionizam je jedan od značajnih faktora koji doprinose
sindromu sagorevanja. Osoba stalno potcenjuje sve ono što ima i može, i
koliko god postiže, oseća da nije postigla dovoljno. Na kraju se u toj
“nemogućoj” trci stalno pojavljuju neke praznine koje se ne mogu nikako
popuniti rezultatima, jer uvek može bolje. Upravo zbog toga dolazi do
hroničnog stresa, iscrpljenosti i osećaja da, uprkos velikom trudu, nikada nije
učinjeno dovoljno.
9. Može li prihvatanje nesavršenosti doprineti većem psihološkom blagostanju i
kvalitetu života?
● Prihvatanje nesavršenosti itekako može doprineti psihološkom blagostanju i
kvalitetu života, jer to ne znači odustajanje od ciljeva, već prihvatanje
činjenice da nesavršenost pruža priliku za učenje i razvoj. Kada osoba prihvati
da svoju vrednost ne vezuje isključivo za postignuća, dolazi do većeg
zadovoljstva sobom i svojim životom.
10. Šta biste savetovali roditeljima koji primećuju perfekcionističke tendencije kod svog
deteta?
● Savetovala bih da detetu pokažu da ljubav, podrška i prihvatanje ne zavise od
uspeha i postignuća. Važno je da pohvale trud, upornost i proces učenja, a ne
isključivo rezultat. Takođe, korisno je razgovarati o greškama kao prirodnom
delu odrastanja i prilici za razvoj, umesto kao o nečemu čega se treba plašiti.
Ukoliko perfekcionističke tendencije počnu da narušavaju detetovo
funkcionisanje i emocionalno blagostanje, preporučuje se obraćanje stručnom
licu.
