1. Koji su problemi sa kojima Vam se ljudi danas najčešće obraćaju i šta nam to govori o
vremenu u kojem živimo?
Među glavnim problemima zbog kojih se ljudi javljaju i dalje su anksioznost i depresivnost.
Važno je razumeti da su ova dva stanja ponekad reaktivna, to znači da ona mogu biti prateći
rezultat različitih kriza, izazova ili problema sa kojima se osoba suočava.
Osim ovih, kao teme dominiraju i poteškoće u interpersonalnim odnosima, kao i narušen balans
poslovnog i privatnog aspekta života (tj. redukovano vreme koje pojedinac može da provede
uživajući sopstveni život). Savremeni čovek je možda i najopterećeniji obavezama u istoriji
postojanja. A sa tim, možda zvuči paradoksalno, postaje i sve usamljeniji. Ovo postaje jedna od
glavnih tema u psihoterapiji 21.veka.
2. Da li živimo u eri povećane anksioznosti ili samo više pričamo o mentalnom zdravlju nego
ranije?
Rekla bih da živimo u eri povišene anksioznosti, zbog povećanih nivoa adrenalina i kortizola kod
ljudi. To je posledica brzog tempa kojim živimo, u kome je produktivnost zadatak broj 1.
Takođe, anamneza gotovo svih nas (na ovim prostorima) sadrži egzistencijalnu krizu koju su
prolazili naši roditelji. Ona predstavlja bazu na koju se naslanja ova hiperproduktivnost
savremenog čoveka, koji sebi daje nesvesni zadatak ; ,,Ja sebi nikada neću dozvoliti takvu
nebezbednost ” . Ovo aktivira mehanizme odbrane, ali ne govori ništa o tome kako da ih
isključimo. Paradoks predstavlja to što danas čovek ima manje finansijskih problema nego ranije,
ali cena toga je generalno i globalno povišena anksioznost.
Osim toga, istina je i da se danas više govori o mentalnom zdravlju, ono je postala jedna od
bitnih tema, ljudi bolje prepoznaju i rade na svojim simptomima, što vidim kao napredak društva
generalno.
3. Zašto je mnogim ljudima toliko teško da postave granice, čak i kada znaju da su im potrebne?
Problem sa granicama je zapravo pitanje: ,,Gde prestaju drugi, a gde počinjem ja ” Učeni smo (na
našem podneblju) sistematski i transgeneracijski da budemo poslušni, i to kroz pasivnu agresiju
tj. prebacivanje osećaja krivice ili direktnu agresiju. Ovakav pristup nas je trenirao da se
,,stapamo sa grupom ” ;, da redovno preispitujemo svoje potrebe, da gušimo spontanost kada se
pojavi i filujemo sebe osećajem krivice kada pokušamo da se zaštitimo i postavimo granice.
Ne zaboravimo da smo potekli iz komunizma i socijalizma u kojima je pripadnost zajednici
glavni prioritet, u kojima je striktno vaspitanje i edukacija bila deo podizanja i način uklapanja potomstva u takav sistem. Vidite da se ovde čak i danas, u 2026. godini, društvo ,, dvoumi ” da li je fizičko kažnjavanje dece traumatsko i štetno, ili možda zdrav, nužan deo disciplinovanja.
Ako odrastamo uz fizičke kazne u slučaju neposlušnosti, kako da nemamo strah od tuđe reakcije
u odraslom dobu? Kako da postavimo zdrave granice ako smo godinama emocionalno
ucenjivani? Kako da naučimo šta je zdrava ljutnja? Kako da ne budemo i sami agresivni ili
pasivno-agresivni? Promena podrazumeva osvešćivanje ovih rano i duboko usađenih disfunkcionalnih poruka, i
donošenje nove odluke da zamenimo ove zastarele mehanizme, sa novim, zdravim dozvolama da
štitimo sebe i očekujemo uzajamnost u interpersonalnim relacijama.
4. Kako da razlikujemo zdrav kompromis u odnosu od odricanja od sebe zarad mira u vezi?
Kompromis podrazumeva zadovoljstvo obe strane, dok odricanje od sebe uvek vodi u poziciju
žrtve. Važno je da osvestimo da li se neko od nas oseća ,,manjim” nakon tog kompromisa. Zdrav
odnos nije moguć bez reciprociteta. Ako se osećamo skučeno ili potisnuto, to nije zdrav odnos,
to je gubitak sopstva.
5. Koji su najčešći obrasci ponašanja koji sabotiraju partnerske odnose, a da ih ljudi često nisu ni
svesni?
Nedostatak uzajamnosti i poštovanja su koren. Kada ovo izostane rađa se hroničan kriticizam
prema partneru, koji potom svaki dalji pokušaj konstruktivnog razgovora pretvara u defanzivnost
tj. napad i kontranapad. Ukoliko parovi ne pronađu način da ,,spuste loptu ” i podsete se svega
onoga što ih je u startu povezalo i navelo da izaberu jedno drugo, sledeća stanica je tihi prezir.
To je već znak duboke krize u odnosu, neretko praćen povlačenjem u sebe, u ulogu žrtve i
igranjem igre ,,da nije bilo tebe (meni bi sve bilo bolje u životu)” Ovo je tačka prebacivanja
potpune odgovornosti za raspad odnosa, ali i lično nezadovoljstvo na partnera. Tada partnerstva gotovo više da i nema.
U partnerstvu je, osim o svojim granicama, važno voditi računa i o ličnoj odgovornosti, davati
zaslužene zasluge i priznanja partneru i osvestiti da samo uz uzajamno zadovoljstvo možemo biti
i mi lično zadovoljni.
6. Danas se često govori o „radu na sebi“. Gde je granica između zdravog ličnog razvoja i
opsesivne potrebe da stalno budemo bolji?
Možda je dobro da najpre definišemo ,,rad na sebI ” , on može da podrazumeva i psihoterapiju, ali
i edukaciju, brigu o telu, veru, balansiranje relacija sa bližnjima, kao i rad na profesionalnom ostvarivanju. Da bismo tome pristupili na zdrav način, važno je da budemo svesni ciljeva koje imamo u ovim aspektima života. Ukoliko nemamo predstavu kada je vreme da zastanemo,
prepoznamo svoje uspehe i rast, tada se vrlo verovatno radi o perfekcionizmu. Ako samo jurimo
ka sledećem cilju, ovo nije razvojno korisno, ovo može, čak paradoksalno, da govori o skrivenoj
zabrani na sopstveni uspeh. Važno je da budemo svesni svojih ciljeva, velikih i malih, ako zaista
želimo da rad na sebi ima učinka. On može da bude kontinuiran, ali treba da postoje i mesta za
pauze, čestitanje sebi i integrisanje dosadašnjeg uspeha.
7. Kako društvene mreže utiču na naše samopouzdanje, sliku o sebi i očekivanja od drugih ljudi?
Društvene mreže su svojevrstan fenomen. Mogu da budu korisne ukoliko znamo da upravljamo
algoritmom i usmerimo se na kvalitetan sadržaj umetnika, kompetentnih stručnjaka ili umerenih,
prizemnih ljudi. Sa druge, mogu da budu javna laž u koju i dalje biramo da verujemo, a koja
podstiče kompetitivnost, perfekcionizam i konzumerizam. Ovo drugo utiče veoma nepovoljno na
sve nas kao pojedince, snižava samopouzdanje, a postavlja nerealna očekivanja i od sebe, ali i od
drugih ljudi. Ipak, dobro je znati da imamo izbora i biramo sadržaj koji nas hrani, umesto onog koji nas
iscrpljuje. Osim ovoga, veoma je važno biti svestan i ukupnog vremena koje provodimo na
mrežama.
8. Mnogi ljudi kažu da su okruženi ljudima, a ipak se osećaju usamljeno. Kako objašnjavate taj
paradoks?
Sve smo brojniji, ali smo malo preterali sa ,,selfi kulturom ” koja slavi egocentričnost. To nas
uvodi u prebrzo isključivanje svega što nam ne odgovara, demotiviše trud i ulaganje u kontakte,
čini da nam druge osobe deluju lako zamenljivim. Rezultat je bumerang efekat: u želji da
sačuvamo maksimalan komfor, gubimo dubinu kontakta. Ambivalentni smo: sa jedne strane nismo spremni da se lišimo sopstvenog komfora, a sa druge
strane u toj zoni komfora patimo zbog usamljenosti.
9. Šta zapravo podrazumeva mentalna higijena i koje navike biste preporučili kao „osnovnu
psihološku negu“ svakome od nas?
Mentalna higijena podrazumeva svesnu praksu i aktivnosti koje su usmerene na preventivu i
očuvanje mentalnog zdravlja i blagostanja. Ja bih, konkretno, na tom planu preporučila: ličnu higijenu, pažljivu brigu o relacijama koje su
nam važne i edukaciju. Možda zvuči banalno, ali brigu o ličnoj higijeni svesno naglašavam, jer smo pod uticajem
surovog kapitalizma ponekad navedeni da zaboravimo da se pobrinemo za bazične potrebe, kao
što su zdrav san i odlazak u toalet. Ovo je prvi i nužan stepenik ka zadovoljstvu i ispunjenom
životu. Brigu o relacijama pominjem jer smo u riziku da postanemo ignorantska (,,ghosting “) kultura, a
time zaboravimo sopstvenu bit, samu srž ljudskosti, a to je kontakt. Ukoliko na ovom planu ne
delujemo preventivno, posledica može biti, ono što smo već pominjali, epidemija usamljenosti.
Ne zaboravimo ni edukaciju, koja čuva naš kognitivni sistem (inteligenciju, fokus, koncentraciju,
sposobnosti rešavanja problema) i čini ga vitalnim. Pravilno funkcionisanje ovog sistema je
jedna od osnova samopozudanja. Čitanje, na primer, je izuzetno zdravo za mozak a osim toga,
daje nam nove informacije i čini nas rezilijentnim.
10. Kada biste mogli da razbijete jedan mit o psihoterapiji koji je i dalje veoma prisutan, koji bi
to mit bio i zašto?
To bi bio mit da je psihoterapija "vaspitavanje" odraslih ljudi ili proces u kojem se klijent menja
u skladu sa tuđim željama. Često čujemo kritike: ,,Ide na psihoterapiju, a vidiš da se uopšte nije
promenio (kako meni odgovara) ”
Psihoterapija je dobrovoljan proces, u kojem se cilj definiše iz ugla klijenta, bilo da je to bolje
upoznavanje sebe, stabilizacija emocija ili razumevanje svojih izbora i obrazaca ponašanja… To
nije servis za ,,popravljanje ljudi ” kako bi postali udobniji za svoju okolinu, već proces
oslobađanja sopstvenih kapaciteta.
Nada Marjanović diplomirani psiholog,
sertifikovani transakcioni analitičar CTA, ECP i NSP
