1. Vaš profesionalni put objedinjuje psihoterapiju, psihologiju, medicinu i farmaciju. Kako se ova četiri
različita pogleda na čoveka susreću u Vašem radu sa klijentima i da li Vam upravo ta interdisciplinarnost
omogućava da mentalno zdravlje posmatrate drugačije?
Pre svega, ne bih rekao da postoje četiri različita pogleda na čoveka, već jedan integrisan pogled koji sagledava
različite aspekte čoveka i njegovog života.
Kada govorimo o mentalnom zdravlju, ono predstavlja jedan od tri domena zdravlja, pored fizičkog i socijalnog.
Ova tri domena su međusobno povezana i neodvojiva. Zbog toga mentalno zdravlje ne možemo posmatrati
izolovano, već isključivo u kontekstu njegovog odnosa sa fizičkim i socijalnim funkcionisanjem čoveka.
Na primer, ako govorimo o problemima zbog kojih se ljudi najčešće javljaju na psihoterapiju, poput socijalne
anksioznosti ili manjka samopouzdanja, iako ih svrstamo u domen problema mentalnog zdravlja, ne možemo
zanemariti njihov uticaj na socijalni život pojedinca – na odnose sa drugim ljudima, osećaj pripadnosti ili
svakodnevno funkcionisanje. Istovremeno, ne možemo zanemariti ni uticaj mentalnog zdravlja na fizičko zdravlje.
Dugotrajne psihičke teškoće mogu doprineti nastanku ili pogoršanju različitih fizičkih tegoba, uključujući i
mogućnost da povećaju rizik za nastanak psihosomatskih poremećaja.
Sa naučnog aspekta, interdisciplinarnost i komplementarnost ovih međusobno veoma bliskih oblasti su od izuzetnog
značaja. Upravo njihova integracija omogućava da probleme posmatramo na ispravan način i da baš
objedinjavanjem različitih znanja u jednu celinu možemo dobiti potpuniju sliku čoveka. Takav pristup ne doprinosi
samo razumevanju problema sa mentalnim zdravljem, već i razvoju konkretnih intervencija i aktivnosti koje mogu
unaprediti mentalno zdravlje i kvalitet života pojedinca.
Takođe, izdvojio bih rezultate istraživanja o kvalitetu života i mentalnom zdravlju starijih osoba, korisnika ustanova
socijalne zaštite u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, koje je sproveo naš interdisciplinarni istraživački tim, a kojim
sam imao priliku da rukovodim. U tom istraživanju analizirali smo na koji način različiti biopsihosocijalni faktori –
poput životnih navika, prisustva hroničnih bolesti, socijalne podrške, porodičnih odnosa, uslova i funkcionisanja u
ustanovi, kao i drugih sociodemografskih i zdravstvenih karakteristika utiču na kvalitet života i mentalno zdravlje
korisnika. Rezultati su jasno pokazali da kvalitet života i zdravlja nije određen isključivo zdravstvenim stanjem, već
predstavlja rezultat složene interakcije bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Upravo ovakvi nalazi potvrđuju
koliko je važno čoveka posmatrati celovito, a ne kroz pojedinačne segmente njegovog funkcionisanja, što je ujedno i
osnovna ideja biopsihosocijalnog / intradisciplinarnog naučno-istraživačkog pristupa.
2. Psihosomatika je tema o kojoj se sve više govori, ali se često pojednostavljuje. Kako biste objasnili odnos
između hroničnog stresa, emocionalnih procesa i fizioloških promena u organizmu, bez upadanja u zamku da
se „sve nalazi u glavi“?
Naše telo i način na koji ono reaguje u fizičkom i fiziološkom smislu nisu odvojeni od psihičkih procesa,
emocionalnih procesa i našeg ponašanja.
Kada govorimo o psihosomatici, odnosno psihosomatskim bolestima, govorimo o načinu na koji naše psihičko
stanje utiče na fizičko zdravlje. Međutim, postavlja se pitanje da li određene bolesti mogu imati psihogeno poreklo,
odnosno da li su povezane sa onim što se dešava „u našoj glavi“.
Ono što bih ovde posebno izdvojio jeste način na koji posmatramo stres i ono što nazivamo iscrpljenošću. Hronični
stres podrazumeva da smo duže vreme izloženi različitim stresorima (okidačima stresa). Ti stresori ne moraju nužno biti visokog intenziteta. Ne mora da nam se dešava nešto izrazito teško. To može biti kumulacija prevelikog broja
obaveza, problema na poslu, svakodnevno naporno putovanje do posla i nazad, bolest člana porodice ili naša
sopstvena bolest, kao i brojne obaveze oko kuće i nedostatak vremena za odmor.
Tada govorimo o hroničnom stresu, odnosno o tome da se umor organizma postepeno akumulira. Kada smo izloženi
različitim stresorima, koji mogu delovati pojedinačno ili biti nagomilani tokom dužeg vremenskog perioda,
organizam najpre ulazi u fazu otpora. U toj fazi dolazi do lučenja hormona kortizola, koji nam pomaže da izdržimo i
nastavimo da se nosimo sa izazovima. Međutim, u situacijama intenzivnog ili dugotrajnog stresa dolazi do
iscrpljenosti organizma. Kada govorimo o sindromu sagorevanja, zapravo govorimo o sindromu iscrpljenosti. Iscrpljenost posmatramo kroz
tri domena: fizičku, kognitivnu i emocionalnu iscrpljenost.
Važno je naglasiti da su ovi domeni međusobno povezani (prisutna je jaka i visoka pozitivna korelacija). Ne
možemo posmatrati samo fizičku iscrpljenost izolovano. Ukoliko smo izrazito fizički iscrpljeni, vrlo je verovatno da
će se to odraziti i na naše kognitivno funkcionisanje i emocionalno stanje. Isto tako, izražena kognitivna iscrpljenost
može dovesti do osećaja fizičkog i emocionalnog umora. S druge strane, nešto što često viđamo kod psihoterapeuta i
drugih pomagačkih profesija jeste da usled intenzivnog emocionalnog angažovanja dolazi do emocionalne
iscrpljenosti, koju vrlo često osećamo i kroz svoje telo, uz osećaj kognitivnog preopterećenja, odnosno ono što se
danas popularno naziva „brain fog“. Produžena iscrpljenost organizma može doprineti razvoju različitih psihosomatskih tegoba i bolesti. Kada govorimo
o psihosomatici, stvari nisu baš toliko jednostavne koliko se često predstavljaju. Lično, termin psihosomatika
koristio bih pre svega kada govorimo o psihosomatskim bolestima. U širem kontekstu, više bih govorio o
povezanosti naše psihe i tela, ali i o uticaju okruženja na naše funkcionisanje. Kada sve to međusobno povežemo, istakao bih da je važno edukovati ljude da prepoznaju i prate svoje simptome, kao i da na vreme brinu o svom fizičkom, mentalnom i socijalnom zdravlju. To podrazumeva da prepoznaju kada im
je potreban odmor ili pomoć. Da li će to biti fizički odmor, psihički odmor ili potražnja za nekim drugim vidom
podrške, zavisi od svake osobe ponaosob i predstavlja nešto na čemu je potrebno raditi.
3. Da li postoji opasnost da savremeno društvo svaki oblik tuge, anksioznosti ili životne krize prebrzo
patologizuje i pretvara u dijagnozu — i gde Vi povlačite granicu između normalne ljudske patnje i mentalnog
poremećaja?
Ovo je jedan od čestih problema, posebno u toku psihoterapijskog procesa, gde se zdrave negativne emocije često
pogrešno doživljavaju kao patologija ili kao pokazatelj postojanja određene dijagnoze.
Važno je razlikovati zdrave i nezdrave emocije, kao i pozitivne i negativne emocije. U radu sa klijentima uvek volim
da odvojim vreme za psihoedukativni deo u kojem najpre objasnim osnovnu podelu emocija. Prva podela je prema
valenci, odnosno na pozitivne i negativne emocije. Druga podela je na zdrave i nezdrave emocije.
Samim tim, imamo pozitivne zdrave i nezdrave emocije, kao i negativne zdrave i nezdrave emocije. Ljudima to
često bude neobično – kako pozitivne emocije mogu biti nezdrave, odnosno kako negativne emocije mogu biti
zdrave? Na primer, pomenuli ste tugu. Tuga se smatra negativnom, ali zdravom emocijom. Zdrave negativne emocije imaju
svoj nezdravi pandan. Tako tuga kao svoj pandan ima depresivnost. Depresivnost predstavlja nezdravu negativnu
emociju. Zašto je to tako? Ako uzmemo jedan najčešći primer, poput gubitka drage osobe – kada nam umre neko koga smo
voleli ili se prekine odnos koji nam je mnogo značio – prirodno je da ćemo biti tužni. To je normalna ljudska emocionalna reakcija i u tome nema ničeg patološkog. Proces tugovanja zapravo predstavlja prirodan proces prihvatanja onoga što se dogodilo, odnosno prihvatanja gubitka.Sa druge strane, kada govorimo o depresivnosti, govorimo o nezdravoj negativnoj emociji. To je stanje koje otežava ili onemogućava prihvatanje činjenice da se nešto dogodilo i nastavak života nakon tog gubitka.
Svaku emociju prati i određeno ponašanje. Tuga će najčešće podrazumevati razgovor o sopstvenim osećanjima,
deljenje misli sa drugima, izražavanje emocija i postepeno otpuštanje psihičke tenzije. Ukoliko je, u pitanju gubitak
u porodici, tugovanje često podrazumeva zajednički prolazak kroz taj proces sa bliskim ljudima.
Depresivnost, sa druge strane, može podrazumevati povlačenje, izolaciju, ostajanje u krevetu, gubitak apetita i
izbegavanje kontakta sa drugim ljudima uz izraženu nefunkcionalnost.
Slično je i sa anksioznošću. Anksioznost predstavlja nezdravu negativnu emociju, dok bi njen zdravi pandan bila
zabrinutost. Na primer, ukoliko primetim određeni zdravstveni problem, prirodno je da budem zabrinut. Ta
zabrinutost će me podstaći da odem kod lekara, obavim pregled i rešavam problem. Ona je, dakle, proaktivna i
zdrava. Anksioznost može biti drugačija. Objektivno možda ne postoji nikakav zdravstveni problem, ali osoba stalno
razmišlja o tome da će se razboleti, oseća intenzivnu uznemirenost i ne uspeva da prekine taj tok misli, iako za to ne
postoji realna potvrda. Granica je, zapravo, u tome da je normalna ljudska patnja ona koja se deli sa drugim ljudima i u okviru koje osoba
traži način da se izbori sa situacijom i pronađe rešenje za sebe. Sa druge strane, mentalni poremećaj (ili problem sa
mentalnim zdravljem) podrazumeva veću zaglavljenost, izraženu nefunkcionalnost i osećaj onemogućenosti da
osoba nastavi dalje. Ono što bih voleo da istaknem jeste da nije svaka negativna emocija nužno patologija, niti svaki period životne krize
u kome dominiraju negativne emocije predstavlja mentalni poremećaj.
4. Koliko je u psihoterapiji važno razumeti neurobiologiju emocija? Da li poznavanje načina na koji mozak i
nervni sistem funkcionišu menja način na koji objašnjavamo klijentu ono što mu se događa?
Vrlo je važno razumeti neurobiologiju emocija. Posebno bih istakao značaj razumevanja fiziološkog dela
emocionalnog procesa, odnosno načina na koji naš nervni sistem reaguje i kako te reakcije posledično utiču na naše
ponašanje.
Ono što sam primetio u praksi jeste da je mnogim klijentima veoma značajno kada razumeju da emocija nije
“jedinstven fenomen”, već da se sastoji iz više komponenti. Drugim rečima, svaku emociju možemo razložiti na
četiri aspekta: afektivni, kognitivni, ponašajni i fiziološki. Posebno je značajan upravo fiziološki aspekt.
U praktičnom smislu, tek kada klijentu na ovakav način objasnimo kako emocije funkcionišu, on počinje da
prepoznaje reakcije svog tela i bolje razume i povezuje emocionalnu reakciju sa onim što se dešava na telesnom
nivou. To nam zatim omogućava da klijent razume odnos između načina razmišljanja, emocionalne reakcije i
odgovora tela. To je veoma značajno za dalji terapijski rad. Kao što sam i sada objasnio, nije neophodno davati previše stručna objašnjenja neurobioloških pojmova da bi klijent razumeo ono što mu se dešava. Dovoljno je da u praktičnom smislu klijent razume šta mu se dešava i na koji način
se to dešava. Naravno, za stručnjake iz oblasti mentalnog zdravlja – psihologe, psihoterapeute i psihijatre – detaljnije
razumevanje neurobiologije sa stručnog aspekta svakako je od velikog značaja.
5. Da li postoji situacija u kojoj bi psihoterapeut trebalo da prepozna da problem nije primarno psihološki i
da klijenta uputi lekaru? Koliko je važna ta granica odgovornosti između različitih profesija?
Veoma je važno da psihoterapeut prepozna kada problem nije primarno psihološke prirode i da klijenta uputi lekaru
kada je to potrebno. Pri tome ne mislim nužno na psihijatra, već i na lekare drugih specijalnosti.
Posebno bih istakao značaj medicinskog znanja kada govorimo o ovoj temi. S obzirom na moj akademski put,
posedujem dovoljno medicinskog znanja da mogu da prepoznam, odnosno da posumnjam kada problem možda nije
primarno psihološke prirode, već da postoji mogućnost da je u pitanju problem sa fizičkim zdravljem.
Dodatna edukacija svakog psihoterapeuta u smislu razlikovanja simptoma problema sa psihičkim, odnosno fizičkim
zdravljem je veoma značajna, jer na taj način može pravovremeno da pomogne osobi koja sedi preko puta nas.
Naveo bih jedan primer iz svoje prakse. Javio mi se klijent koji se već dve godine lečio od paničnog poremećaja i
uzimao je farmakoterapiju koju joj je propisao psihijatar. Međutim, uprkos terapiji, simptomi su i dalje perzistirali.
Klijent mi je ispričao da tokom epizoda koje je opisivao kao napade panike oseća trnjenje jedne strane tela,
konkretno ruke, uz izražen gubitak snage. Daljom analizom shvatio sam da nije sasvim jasno da li “napad panike”
prethodi tim simptomima ili se javlja kao njihova posledica. Simtomi mi nisu u potpunosti odgovarali kliničkoj slici
paničnog poremećaja. Posumnjao sam da bi problem mogao biti neurološke prirode, odnosno da zbog prirode posla kojim se bavi postoji
mogućnost da ima tegobe povezane sa vratnim delom kičme i nervnim strukturama koje iz njega polaze. Zbog toga
sam klijenta uputio na dalju dijagnostiku.
Relativno jednostavnim dijagnostičkim metodama utvrđeno je da klijent zaista ima problem sa vratnim delom
kičme, nakon čega je uključena odgovarajuća fizikalna terapija koja mu je značajno pomogla. Nakon toga nastavili
smo psihoterapijski rad na drugim teškoćama koje je imao.
Naravno, psihijatar je kasnije revidirao i prilagodio farmakoterapiju koju je klijent uzimao. Međutim, ovaj primer
pokazuje koliko je važno da psihoterapeut prepozna kada problem možda nije u domenu psihoterapije i da zna kome
treba uputiti klijenta. Takođe iskoristio bih priliku da istaknem koliko je važno da svi zdravstveni profesionalci odvoje dovoljno vremena
da saslušaju osobu koja im se obraća za pomoć. Potrebno je da klijenta, odnosno pacijenta, sagledamo holistički
kako bismo postavili što precizniju dijagnozu, odredili najadekvatniji tretman, prevenirali napredovanje bolesti,
nastanak komplikacija, kako bi osoba unapredila ili očuvala kvalitet života.
6. Koje su najčešće kognitivne distorzije koje primećujete kod ljudi koji žive pod konstantnim pritiskom da
budu uspešni, produktivni i emocionalno stabilni?
Najčešće kognitivne distorzije kod ljudi koji žive pod konstantnim pritiskom da budu uspešni, produktivni i
emocionalno stabilni jesu: „Ako jednom pogrešim, onda je sve propalo.“ Ili: „Ako jednom ne uspem, to znači da
sam neuspešna osoba.“ Često se javlja i uverenje da produktivnost znači da čovek uvek mora da radi bez greške, da
održava konstantno visok nivo performansi, efikasnosti i produktivnosti.
Takođe, može postojati uverenje da uspešni ljudi nikada ne odmaraju ili da su emocionalno stabilni ljudi oni kojima
nikada ništa ne smeta, koji nikada nemaju emocionalne probleme i uvek se osećaju dobro. Naravno, nijedno od tih
uverenja nije racionalno. Kada govorimo o dubljim uverenjima, koja predstavljaj osnovu ovih kognitivnih distorzija, najčešće se radi o
apsolutističkim zahtevima prema sebi. Na primer: „Moram biti uspešan, ne smem biti neuspešan. Ako nisam
uspešan, onda ne vredim kao osoba.“ Slično tome, osoba može imati uverenje: „Moram biti produktivan i moram postići sve što sam isplanirao u roku
koji sam sebi odredio. Ako se to ne desi, biće katastrofa.“
Kada je reč o emocionalnoj stabilnosti, mogu se javiti uverenja poput: „Nikada ne smem da pomislim nešto loše“,
„Nikada ne smem da se osećam slabo ili iscrpljeno“, jer bi to, po njihovom mišljenju, značilo da su mentalno
nestabilni ili slabi. Kod osoba koje su ranije imale određene teškoće sa mentalnim zdravljem, može postojati i iracionalno uverenje: „To
više nikada ne sme da mi se desi.“ Takav način razmišljanja često stvara dodatni pritisak i paradoksalno može
doprineti pogoršavanju problema. Dakle, prisutne su i različite kognitivne distorzije i iracionalna uverenja. Ono što im je zajedničko jeste da uspeh,
produktivnost ili emocionalnu stabilnost vezuju za osećaj lične vrednosti. Drugim rečima, osoba svoju vrednost
procenjuje isključivo na osnovu toga koliko je uspešna, efikasna ili psihički stabilna.
Pored toga, često se javlja i katastrofizacija, kao i uverenje da osoba neće moći da podnese ili izdrži određenu
teškoću ukoliko se ona dogodi. Upravo takav način razmišljanja dodatno održava osećaj pritiska, anksioznosti i
hroničnog stresa.
7. Kao stručnjak koji poznaje i farmakologiju i psihoterapiju, kako objašnjavate činjenicu da ista terapija ili
isti lek ne deluju identično kod svih ljudi? Koliko su individualne razlike važne u tretmanu?
Ovo je veoma interesantno pitanje. Možda bih najpre odgovorio na pitanje zbog čega isti lek ne deluje identično kod
svih ljudi. Postoji oblast unutar farmakologije koja se naziva farmakogenetika i koja proučava kako genetske razlike
među ljudima utiču na način na koji organizam obrađuje lek, ali i na način na koji lek deluje na organizam. Drugim
rečima, proučava kako genetske varijacije utiču na farmakokinetiku, odnosno na apsorpciju, distribuciju,
metabolizam i eliminaciju leka, kao i na farmakodinamiku, odnosno na način na koji lek ostvaruje svoje dejstvo u
organizmu. Upravo zbog tih genetskih razlika isti lek može imati različit terapijski efekat kod različitih ljudi. Kod nekih osoba
može biti veoma efikasan, kod drugih imati slabiji efekat, a kod trećih može izazvati izraženija neželjena dejstva.
Genetske varijacije mogu dovesti i do promenjene aktivnosti određenih enzima i transportnih proteina koji učestvuju
u apsorpciji, metabolizmu i eliminaciji lekova. Kod pojedinih lekova ove razlike mogu uticati na to da se lek ne
aktivira u dovoljnoj meri, dok kod drugih mogu dovesti do sporijeg ili bržeg metabolizma, što može ishodovati
slabijim terapijskim efektom ili većim rizikom od neželjenih dejstava.
Kada govorimo o psihofarmakologiji, važno je pomenuti da postoje i genetske razlike u građi ili funkciji receptora,
transportera i drugih proteina u nervnom sistemu na koje psihofarmaceutici deluju. Ukoliko su te strukture
izmenjene usled genetskih varijacija, vezivanje leka ili njegov terapijski efekat može biti oslabljen, zbog čega
određeni lek kod jedne osobe može imati odličan efekat, dok kod druge može biti manje efikasan ili potpuno
neefikasan. To je upravo oblast kojom se bavi farmakogenetika i predstavlja jedan od najznačajnijih pravaca razvoja savremene
farmakoterapije. U pojedinim zapadnim zemljama farmakogenetsko testiranje već se koristi kako bi se procenilo
koji bi lek mogao biti najefikasniji za pacijenta, kao i kod kojih lekova postoji povećan rizik od neželjenih dejstava.
Metoda nije invazivna i dovoljno je da pacijent da uzorak krvi ili pljuvačke. Jedan od važnih pravaca razvoja savremene medicine jeste personalizovana medicina, odnosno veća primena individualizovane farmakoterapije. Cilj je da se terapija što više prilagodi karakteristikama svakog pojedinačnog
pacijenta kako bi bila što efikasnija i bezbednija. Verujem da će, razvojem tehnologije i smanjenjem troškova
ovakvih analiza, farmakogenetska testiranja postati znatno dostupnija i kod nas, što će omogućiti preciznije
određivanje terapije za svakog pacijenta. Kada govorimo o različitim psihoterapijskim pravcima i metodama, moje lično mišljenje je da integrativni pristup
ima najveći značaj u radu sa klijentima. Iako na početku edukacije biramo jednu psihoterapijsku školu kao osnovu
svog rada, veoma je važno nastaviti usavršavanje i u drugim terapijskim pravcima.
Tokom svog profesionalnog razvoja, pored osnovne edukacije iz REiKBT-a, pohađao sam brojne edukacije koje se
zasnivaju na principima različitih modaliteta: integrativne psihoterapije, sistemske porodične terapije, psihodrame,
psihoanalitičkih pristupa i drugih modaliteta. Svaka od tih edukacija obogatila je moj način razmišljanja i omogućila
mi da bolje razumem različite potrebe klijenata. Najvažnije jeste da terapijski pristup prilagodimo osobi koja sedi preko puta nas. Nekim klijentima više odgovara
strukturisaniji način rada, dok drugima više odgovara fleksibilniji pristup. Upravo zbog toga kombinovanje znanja,
tehnika i intervencija iz različitih psihoterapijskih pravaca omogućava da za svakog pojedinačnog klijenta
pronađemo najadekvatniji način rada i odgovorimo na njegove specifične potrebe.
8. Kako gledate na sve popularniji trend „biohakinga“ mentalnog zdravlja — suplemente, nootropike,
različite režime ishrane i druge metode koje obećavaju bolju koncentraciju, manje stresa i bolje
raspoloženje? Gde prestaje nauka, a počinje marketing?
Prvo bih odgovorio na drugi deo pitanja, ali bih pre toga želeo da objasnim gde počinje i gde se završava ono što
možemo smatrati naučno utemeljenim, kao i kako treba posmatrati marketing različitih suplemenata, nootropika i
režima ishrane za koje se tvrdi da imaju povoljan efekat na mentalno zdravlje.
Veoma je važno razlikovati pojam povezanosti od uzročno-posledične veze. Povezanost podrazumeva da se dve
pojave češće (veća je verovatnoća da se) javljaju zajedno, ali to samo po sebi ne znači da jedna izaziva drugu. Sa
druge strane, uzročno-posledična veza podrazumeva da jedna pojava direktno utiče na nastanak druge. Upravo je ta
razlika jedan od osnovnih principa naučnog razmišljanja.
Kada želimo da razmišljamo naučno i racionalno, potrebno je da zadržimo kritički odnos prema informacijama koje
nam se plasiraju, posebno kroz marketing. U nauci povezanost govori o verovatnoći da će se dve pojave javljati
zajedno, dok uzročnost podrazumeva da postoji dokaz da jedna pojava izaziva drugu.
Ako na primer, vidimo reklamu u kojoj se tvrdi da određeni suplement poboljšava koncentraciju, eliminiše stres ili
popravlja raspoloženje, takva formulacija može ostaviti utisak da će se taj efekat javiti kod svakoga ko koristi taj
proizvod. To nije naučno precizan način predstavljanja rezultata.
Zbog toga proizvođači često koriste formulacije poput „doprinosi normalnoj koncentraciji“, „doprinosi normalnoj
funkciji nervnog sistema“ ili „može doprineti smanjenju osećaja umora“. Reč „doprinosi“ upravo ukazuje na to da
postoji određena verovatnoća (povezanost) da će aktivna supstanca imati pozitivan efekat, ali ne predstavlja
garanciju da će se taj efekat ispoljiti kod svake osobe.
Pored toga, važno je imati na umu da nijedna aktivna supstanca nije potpuno bezbedna za svakoga. Kao što svaki
lek, pored terapeutskog dejstva, može imati i neželjena dejstva, tako i suplementi mogu izazvati neželjene efekte ili
stupiti u interakcije sa drugim suplementima, lekovima ili čak određenim vrstama hrane.
Zbog toga smatram da suplemente treba uvoditi odgovorno i koristiti ih onda kada postoje pouzdani naučni dokazi
da određena supstanca može imati zdravstvenu korist. Još važnije, njihovu upotrebu trebalo bi uskladiti sa celokupnim zdravstvenim stanjem osobe, a po potrebi konsultovati lekara ili farmaceuta, kako bi se izbegle moguće neželjene reakcije i interakcije. Kada govorimo o različitim režimima ishrane, važno je naglasiti da pravilna ishrana predstavlja jedan od značajnih faktora u očuvanju zdravlja i lečenju brojnih bolesti. Medicinska nutritivna terapija ima veoma važnu ulogu u
lečenju pojedinih fizičkih, tako određenih mentalnih poremećaja, ali njena primena treba da bude zasnovana na
stručnim preporukama i individualnim potrebama pacijenta.
Zbog toga smatram da planiranje specifičnih terapijskih režima ishrane treba da sprovode odgovarajući stručnjaci,
pre svega lekari specijalisti kada za to postoji medicinska indikacija, kao i nutricionisti ili dijetetičari koji su
edukovani za planiranje ishrane zdravih i bolesnih ljudi. Time se ponovo vraćamo na značaj individualnog pristupa,
odnosno prilagođavanja terapije svakoj osobi u skladu sa njenim zdravstvenim stanjem i potrebama.
Uspešno lečenje ne podrazumeva isključivo propisivanje lekova. Ono podrazumeva sveobuhvatan pristup koji
uključuje odgovarajuću farmakoterapiju, medicinsku nutritivnu terapiju, racionalnu primenu suplemenata,
psihoterapiju i druge oblike lečenja. Iako takav integrativni, odnosno holistički pristup još uvek nije u potpunosti
dostupan u svakodnevnoj praksi našeg zdravstvenog sistema, te smatram da upravo ka tome treba da težimo, jer na
taj način možemo pružiti kvalitetniju i efikasniju zdravstvenu zaštitu svakom pojedinačnom pacijentu.
9. Kada govorimo o prevenciji mentalnih poremećaja, šta je po Vašem mišljenju zanemareno, a moglo bi
imati najveći uticaj na populacionom nivou?
Kada govorimo o prevenciji mentalnih poremećaja, ali i očuvanju mentalnog zdravlja uopšte, istakao bih nešto što
često primećujem u načinu na koji se predstavljaju različite psihološke i psihoterapijske intervencije. Često se stavlja
akcenat na individualni pristup, dok se značaj zajednice i socijalnih odnosa donekle zanemaruje.
Tokom svog praktičnog rada sa klijentima, ali i kroz naučno-istraživački rad, došao sam do zaključka da je socijalna
podrška jedan od najznačajnijih protektivnih faktora kada govorimo o mentalnom zdravlju.
U istraživanju koje je sprovedeno za potrebe mog master rada iz psihologije, ispitivali smo socijalno-psihološke
prediktore sindroma sagorevanja kod studenata. Rezultati su pokazali da je upravo socijalna podrška jedan od
pojedinačnih najjačih protektivnih faktora kada je reč o sindromu sagorevanja, odnosno iscrpljenosti.
Slične nalaze dobili smo i u istraživanjima koja sam sproveo u okviru doktorske disertacije, kao i u više istraživanja
koja sam realizovao zajedno sa svojim studentima – Mladim odraslim osobama izuzetno je važan socijalni kontakt i
osećaj da imaju podršku drugih ljudi.
Veoma visok procenat studenata, naveo je da bi im značilo da na fakultetima postoje vršnjačke grupe podrške u
kojima bi mogli da razgovaraju o izazovima tokom studiranja, ali i o drugim životnim problemima sa kojima se
suočavaju. Zanimljivo je da je čak veći broj studenata izrazio želju za organizovanjem vršnjačkih grupa podrške
nego za psihološkim savetovalištem na fakultetu, iako je i interesovanje za otvaranje savetovališta bilo veoma
visoko. To nam govori koliko su ljudima važni pripadnost, međusobno razumevanje i kvalitetni socijalni odnosi.
Slične rezultate dobili smo i u istraživanju koje smo sproveli među starijim osobama u ustanovama socijalne zaštite.
Upravo je socijalno zdravlje bilo domen kvaliteta života koji je u proseku bio najviše narušen, dok se socijalna
podrška ponovo izdvojila kao pojedinačni najjači protektivni faktor, ne samo za mentalno i socijalno zdravlje, već i
za fizičko zdravlje, kao i za subjektivnu procenu kvaliteta života i zdravlja. To je jedan od najvažnijih nalaza, jer
jasno pokazuje koliko su kvalitetni međuljudski odnosi značajni za celokupno zdravlje čoveka.
I pored savremenog načina života, digitalizacije i sve češće komunikacije putem interneta, verujem da je čovek po
svojoj prirodi socijalno biće i da ima potrebu za direktnim kontaktom, bliskim odnosima i podrškom drugih ljudi u
svom okruženju. Zbog toga ukoliko govorimo o sistemskom unapređenju mentalnog zdravlja, treba pre svega raditi na jačanju
zajednice u najširem smislu te reči. To podrazumeva jačanje uloge porodice, vrednovanja prijateljskih odnosa,
kolegijalne podrške, održavanja kvalitetne i zdrave radne atmosfere, dobrosusedskih odnosa, ali i negovanja svih
drugih oblika zdravih međuljudskih odnosa u lokalnoj zajednici.
Ako bih morao da izdvojim jedan pojedinačni faktor na kojem bi trebalo najviše raditi kada je reč o prevenciji
problema sa mentalnim zdravljem, to bi svakako bilo unapređenje socijalne podrške za sve populacione grupe.
Upravo kvalitetni međuljudski odnosi predstavljaju jedan od najvažnijih temelja očuvanja kvaliteta života i zdravlja.
10. Kada spojite sva četiri aspekta svoje profesije — medicinski, farmaceutski, psihološki i psihoterapijski —
šta ste kroz praksu naučili o čoveku što nijedna od tih oblasti pojedinačno ne može da objasni?
Odgovor na ovo pitanje zapravo krije u samom pitanju. Čak ni sagledavanjem čoveka kroz prizmu medicine,
farmacije, psihologije i psihoterapije ne možemo steći potpunu sliku o čoveku. Svaka od tih oblasti daje nam jedan
deo odgovora, ali nijedna, pa ni sve zajedno, ne mogu u potpunosti objasniti čoveka kao jedinstveno ljudsko biće.
Upravo je to ono što sam kroz praksu najviše naučio – da je svaki čovek jedinstven i neponovljiv. Bez obzira na
znanje koje imamo, uvek postoji jedan deo ljudskog iskustva koji prevazilazi okvire bilo koje pojedinačne
discipline. S tim u vezi, posebno bih izdvojio značaj duhovnosti. Ne mislim nužno u religijskom smislu, već u smislu čovekove
potrebe za smislom, vrednostima, svrhom i povezanošću sa nečim što prevazilazi svakodnevno iskustvo.
Istraživanja u oblasti pozitivne psihologije ukazuju na to da je duhovnost kod čoveka urođena, nevezano za to koliko
je ona kod neke osobe razvijena ili ne i da predstavlja jedan od važnih aspekata ljudskog blagostanja i da kod
mnogih ljudi predstavlja značajan izvor otpornosti prema stresu. Način na koji će se ona ispoljiti razlikuje se od
osobe do osobe i nije podjednako razvijena kod svih ljudi. Svestan sam da je ovo veoma kompleksna tema i da su se njome bavili brojni autori. Posebno bih izdvojio Junga, koji je u svom radu ukazivao na važnost duhovne dimenzije ljudske ličnosti i njenog razvoja. Zbog toga verujem da
upravo ta dimenzija predstavlja važnu komponentu ljudskog bića, koja prožima i povezuje fiziološke, psihološke,
socijalne i druge aspekte čovekovog funkcionisanja i podseća nas da bez obzira na sva naučna saznanja koja danas
posedujemo, nikada ne možemo istinski razumeti čoveka gledajući ga kroz paradigme pojedinačne naučne
discipline.
