1. Kao RE&KBT psiholog u sportu, kako objašnjavate ulogu iracionalnih uverenja u
sportskom uspehu i neuspehu?
U svom radu često viđam da sportiste mnogo više opterećuje ono što govore sebi nego
sam rezultat. Kada neko veruje da mora uvek da pobedi, da nema pravo na grešku ili
da će jedan poraz odrediti njegovu karijeru stvara ogroman pritisak koji sputava njegov
potencijal. Nasuprot tome, sportista koji neuspeh vidi kao povratnu informaciju, a ne kao
dokaz da nije dovoljno dobar, mnogo lakše napreduje. Mentalna snaga nije odsustvo
sumnje, već sposobnost da uprkos njoj nastavimo dalje.
2. Vaš rad uključuje i sportiste i njihove roditelje. Zašto je rad sa roditeljima ključan za
mentalni razvoj mladog sportiste?
Dete provede mnogo više vremena sa roditeljima nego sa psihologom ili trenerom.
Zbog toga roditelji, često i nesvesno, oblikuju način na koji dete doživljava uspeh,
neuspeh i sebe. Kada roditelj pruža podršku, a ne pritisak, dete razvija sigurnost i
otpornost. Kada ljubav i prihvatanje zavise od rezultata, sport postaje izvor straha
umesto prostora za razvoj. Zato rad sa roditeljima nije dodatak radu sa detetom – on je
njegov važan deo.
3. Kako izgleda emocionalno „zdrava“ podrška roditelja, bez obzira na to da li dete
prolazi kroz uspeh ili neuspeh?
Emocionalno zdrava podrška znači da dete zna da je voljeno i kada pobedi i kada
izgubi. Roditelj ne meri vrednost deteta medaljama, već ga uči da iz svakog iskustva
nešto nauči. Posle takmičenja mnogo je korisnije pitati: „Kako si se osećao?“ ili „Šta
misliš da možeš sledeći put drugačije?“ nego odmah analizirati greške. Dete treba da
oseti da kod kuće ima sigurno mesto, a ne još jednog sudiju.
4. Kada biste morali da izdvojite jednu poruku koju bi svako trebalo da razume o svojim
mislima i emocijama – koja bi to bila?
Misli nisu činjenice, a emocije nisu neprijatelji. Način na koji tumačimo situaciju u velikoj
meri određuje kako ćemo se osećati i ponašati. Kada naučimo da preispitamo svoje
misli umesto da im slepo verujemo, dobijamo mnogo veću slobodu. Ne možemo da
kontrolišemo sve što nam se dešava, ali možemo da naučimo kako ćemo na to
odgovoriti.
5. Da li primetite da roditelji često prenose sopstvene strahove i uverenja na decu, i
kako se to odražava kasnije u životu?
Vrlo često. Roditelji to uglavnom rade iz ljubavi i želje da zaštite dete, ali poruke poput
„Nemoj da pogrešiš“, „Moraš biti najbolji“ ili stalno poređenje sa drugima mogu ostaviti
dubok trag. Kasnije takva deca često postaju odrasli koji teško prihvataju greške, stalno
traže potvrdu spolja i misle da nikada nisu dovoljno dobri. Zato je važno da budemo
svesni kakve poruke šaljemo, jer deca mnogo više usvajaju ono što vide i osećaju nego
što mislimo.
6. Da li ljudi više pate zbog onoga što im se dešava ili zbog značenja koje tome daju?
Verujem da mnogo patnje nastaje upravo iz značenja koje događajima pridajemo. Dvoje
ljudi mogu doživeti isti neuspeh, a reagovati potpuno različito. Jedan će pomisliti: „Ovo
je kraj“, dok će drugi reći: „Ovo mi pokazuje na čemu treba da radim.“ Događaj je isti, ali
posledice nisu. Zato promena načina razmišljanja često menja i kvalitet života.
7. Kada biste morali da razbijete jednu čestu zabludu o emocijama i psihoterapiji – koja
bi to bila?
Da je cilj psihoterapije da ukloni neprijatne emocije. Nije. Tuga, strah, razočaranje ili
ljutnja imaju svoju svrhu. Cilj nije da ih potisnemo, već da naučimo kako da ih
razumemo i da one ne upravljaju našim životom. Psihoterapija ne menja ono što nam
se dogodilo, ali može promeniti način na koji živimo sa tim iskustvima.
8. Kada neko kaže „Ja sam takav“ ili „Ja sam takva“, da li je to realna osobina ili često
samo uverenje koje se ponavlja?
Nekada jeste opis temperamenta, ali vrlo često je rečenica kojom smo sebi objasnili
zašto nešto ne menjamo. Ljudi nisu statični. Menjamo navike, razvijamo nove veštine i
sazrevamo kroz iskustvo. Mnogo puta sam videla kako osoba koja je godinama
verovala da je „anksiozna“, „nesigurna“ ili „slaba“ postepeno izgradi potpuno drugačiji
odnos prema sebi. Promena jeste moguća.
9. Perfekcionizam je čest u sportu. Kada on postaje prepreka, a ne prednost u razvoju
sportiste?
Zdrava težnja ka napretku može biti veliki kvalitet. Međutim, perfekcionizam postaje
problem kada sportista veruje da greška nije dozvoljena. Tada raste strah od neuspeha,
opada samopouzdanje i često dolazi do odlaganja, preterane samokritičnosti ili
sagorevanja. Najuspešniji sportisti nisu oni koji nikada ne greše, već oni koji znaju kako
da se oporave posle greške.
10. Kada biste mogli da izdvojite jednu ključnu poruku za roditelje sportista, koja bi to
bila – nešto što najčešće zaboravljaju u praksi?
Podsetila bih ih da je njihovo dete mnogo više od svog sportskog rezultata. Medalje,
golovi i pobede mogu da donesu radost, ali ne određuju vrednost jednog deteta. Ono
što ostaje za ceo život jeste način na koji se dete osećalo uz svoje roditelje – da li je
imalo podršku, razumevanje i osećaj da je prihvaćeno čak i kada nije bilo najbolje.
Kroz rad sa sportistima i njihovim porodicama, kao i kroz psihoterapijski rad sa decom i
odraslima, iznova se ponavlja ista stvar – ljudi često počinju da veruju da zbog greške ili
neuspeha manje vrede. Zato je važno decu učiti da je neuspeh sastavni deo razvoja i
učenja, kao i da je sport igra, a ne dokaz njihove lične vrednosti.
Na kraju, volela bih da svako dete, ali i svaka odrasla osoba, zapamti nešto što često
govorim svojim klijentima: drugi ljudi mogu da vas razočaraju ili iznevere, ali vi nemojte
odustati od sebe. Dok god ste spremni da učite, razvijate se i napravite sledeći korak,
nijedan problem nije nerešiv.
