Koji savet sa interneta o mentalnom zdravlju smatrate najštetnijim?
Ako bih morala da izdvojim jedan savet sa interneta o mentalnom zdravlju koji smatram
najštetnijim, to bi bila poruka da je cilj psihološkog razvoja da budemo srećni gotovo sve
vreme. Danas se često stiče utisak da je svaka neprijatna emocija znak da nešto nije u redu sa nama,
da ne radimo dovoljno na sebi ili da se krećemo u pogrešnom pravcu. Kao da su tuga, strah,
razočaranje, bes ili usamljenost postali emocije koje treba što pre ukloniti, umesto razumeti.
Posledica toga je da mnogi ljudi razvijaju gotovo anksioznu potrebu da stalno popravljaju
svoje raspoloženje. Čim se pojavi neprijatnost, traži se način da se ona prekrije ili zameni
nečim prijatnijim. Na primer, skrolovanjem po društvenim mrežama, kupovinom, zabavom,
stalnom stimulacijom ili neprekidnom potragom za novim iskustvima. Međutim, neprijatne
emocije nisu greška sistema. One imaju svoju funkciju i nose informacije o tome šta nam je
važno, šta nas ugrožava, šta smo izgubili ili šta je potrebno da promenimo.
Zato mislim da je problematična i popularna poruka “Misli pozitivno“. Ne zato što je
optimizam loš, već zato što nije prirodno očekivati od sebe da u teškim životnim okolnostima
osećamo samo prijatna osećanja. Psihološka zrelost ne znači da ćemo biti srećni bez obzira na
okolnosti, već da ćemo moći da podnesemo i razumemo čitav spektar svojih emocija.
Slično se dešava i sa porukama poput : “Uvek biraj sebe” ili “Čuvaj svoj mir”. U svojoj
zdravoj formi one govore o granicama i brizi o sebi. Međutim, kada se shvate doslovno,
mogu da postanu opravdanje za izbegavanje bliskosti, odgovornosti i neprijatnih razgovora.
Tada granice lako postanu zidovi, a briga o sebi preraste u izolaciju.
Mentalno zdravlje, po mom mišljenju, ne podrazumeva život bez neprijatnih emocija, već
sposobnost da ih prepoznamo, razumemo i koristimo kao važne informacije o sebi i svetu oko
nas.
Da li ljudi danas prerano prekidaju odnose pod izgovorom: “čuvala sam svoj mir”?
Mislim da se iza izraza “čuvala sam svoj mir” danas krije mnogo različitih situacija. Nekada
je zaista reč o zdravom postavljanju granica i izlasku iz odnosa koji je postao štetan.
Međutim, nekada se pod istom frazom krije i izbegavanje neprijatnih razgovora, konflikta ili
razočaranja koje svaki blizak odnos neminovno nosi.
Problem nije u tome što želimo da sačuvamo svoj mir. Problem nastaje kada mir počnemo da
poistovećujemo sa odsustvom konflikta. Nijedan blizak odnos ne može da postoji bez
povremenog neslaganja, frustracije ili povređenosti.
Zato mislim da je pre odluke o prekidu odnosa važno da pokušamo da komuniciramo ono što
nam smeta. Ne tako što ćemo drugu osobu napasti ili definisati kroz njene postupke, već tako
što ćemo jasno govoriti o tome kako se osećamo i kako određeno ponašanje utiče na nas.
Postoji velika razlika između rečenice: “Ti si sebična osoba” i rečenice: “Osećala sam se
zanemareno kada se to dogodilo.” U prvom slučaju napadamo osobu, a u drugom govorimo o
svom iskustvu i ukazaujemo na ponašanje.Tek kada postoji prostor za takvu komunikaciju možemo zaista proceniti da li odnos ima
potencijal za promenu ili ne. Nekada je odlazak najzdravije rešenje. Ali nekada ljudi ne
odlaze zato što su pokušali sve, već zato što nikada nisu naučili kako da ostanu u neprijatnom
razgovoru dovoljno dugo da bi druga osoba zaista mogla da ih razume.
Zašto nas često privlače ljudi koji nas podsećaju na naše rane?
Mislim da je važno da razumemo da nas ne privlači uvek ono što je dobro za nas. Vrlo često
nas privlači ono što nam je poznato.
Još tokom odrastanja formiramo određene predstave o sebi, drugim ljudima, ljubavi, bliskosti
i odnosima. Na osnovu ranih iskustava donosimo zaključke o tome šta možemo da
očekujemo od drugih i kakvo mesto zauzimamo u njihovom životu. Kasnije često nesvesno
tražimo odnose koji potvrđuju ta uverenja, čak i kada nam ona ne prijaju.
Zbog toga ljudi često ostanu zbunjeni činjenicom da ih iznova privlači isti tip partnera,
prijatelja ili odnosa. Nije nužno reč o tome da svesno biraju ono što ih povređuje. Mnogo
češće biraju ono što im je poznato, čak i kada to poznato sa sobom nosi bol.
Volim da kažem da ljudi često ne traže ono što ih čini srećnim, već ono što im je poznato. To
nam daje osećaj sigurnosti, čak i kada objektivno nije dobro za nas.
To je jedan od razloga zbog kojih nekada ostajemo u odnosima koji nas iscrpljuju ili iznova
ulazimo u slične priče sa različitim ljudima. Privlačnost nije uvek znak da je nešto dobro za
nas. Ponekad je samo znak da u toj osobi prepoznajemo nešto što već dugo nosimo u sebi.
Dobra vest je da nismo osuđeni da zauvek ponavljamo iste obrasce. Prvi korak ka promeni
jeste da ih prepoznamo. Kada postanemo svesni šta nam je poznato, a šta nam je zaista
potrebno, otvara se prostor da počnemo da biramo drugačije odnose.
Da li je samopouzdanje precenjeno?
Mislim da samopouzdanje nije precenjeno, ali mislim da se često pogrešno razume.Danas se
samopouzdanje često predstavlja kao stanje u kojem nikada ne sumnjamo u sebe, ne pravimo
greške, ne osećamo nesigurnost i ne brinemo šta drugi misle o nama. Međutim, takva osoba
praktično ne postoji.
Pravo samopouzdanje ne znači odsustvo straha ili sumnje. Ono znači da verujemo da
možemo da se nosimo sa životom čak i onda kada se plašimo, grešimo ili ne znamo unapred
kako će nešto da se završi.
Zbog toga mislim da je još važnije od samopouzdanja samoprihvatanje. Kada svoju vrednost
vezujemo isključivo za uspeh, postignuća ili tuđe potvrde, naše samopouzdanje postaje vrlo
krhko. Dovoljna je jedna greška, kritika ili neuspeh da se poljulja slika koju imamo o sebi.
Sa druge strane, osoba koja prihvata sebe ne misli da je savršena. Ona zna da ima vrline i
mane, uspehe i neuspehe, ali njena vrednost ne zavisi od toga da li će u svakom trenutku biti
najbolja. Zato mislim da cilj nije da postanemo nepokolebljivo samouvereni, već da razvijemo
stabilniji odnos prema sebi. Tek tada samopouzdanje prestaje da bude maska, a postaje
posledica realnog prihvatanja sebe.
Zašto ljudi ostaju u odnosima koji ih čine nesrećnim?
Ljudi često ostaju u odnosima koji ih čine nesrećnim iz mnogo složenijih razloga nego što se
na prvi pogled čini.
Kada posmatramo neki odnos sa strane, lako je reći: “Zašto jednostavno ne ode?” Međutim,
ljudi ne ostaju u odnosima samo zbog ljubavi. Ostaju zbog nade da će se stvari promeniti,
zbog zajedničke istorije, osećaja odgovornosti, straha od samoće ili uverenja da ne zaslužuju
više od onoga što trenutno imaju.
Nekada je prisutan i vrlo snažan strah od gubitka. Čak i kada odnos nije zadovoljavajući, on
je poznat. A poznato ljudima često pruža osećaj sigurnosti, čak i kada ih istovremeno
povređuje.
Mislim da ljudi često ne ostaju zato što su srećni, već zato što im je odlazak strašniji od
ostanka.
Pored toga, mnogi odnosi nisu sastavljeni samo od loših trenutaka. Upravo suprotno. U njima
često postoje ljubav, bliskost, lepe uspomene i iskrena želja da odnos uspe. Zbog toga odluka
o odlasku retko kada bude jednostavna.
Zato verujem da je važno da budemo oprezni kada procenjujemo tuđe izbore. Ono što spolja
izgleda kao jednostavna odluka često je za osobu koja je u tom odnosu isprepletano
emocijama, strahovima, nadama i iskustvima koja ne vidimo.
Tek kada razumemo šta osoba dobija ostankom, možemo da razumemo zašto joj je tako teško
da ode.
Kako znati da li nekoga volimo ili nam je samo potreban?
Mislim da ljubav i potreba nisu suprotnosti. Svima su nam potrebni drugi ljudi. Potrebni su
nam bliskost, podrška, razumevanje i osećaj povezanosti. Zato ne mislim da je problem u
tome što nam je neko potreban.
Pitanje je šta zapravo očekujemo od te osobe.
Nekada nam se čini da nekoga volimo, a zapravo od njega očekujemo da nam pruži osećaj
vrednosti, sigurnosti ili sreće koji teško pronalazimo sami sa sobom. Tada druga osoba
polako počinje da nosi teret koji nijedan partner ne može dugoročno da iznese.
Često se iza toga kriju stara uverenja i iskustva koja nosimo iz ranijih odnosa. Zbog toga se
može dogoditi da privrženost, strah od gubitka i potreba za potvrdom pomešamo sa ljubavlju.
Posebno kada verujemo da će dolazak prave osobe konačno rešiti naše unutrašnje
nezadovoljstvo, usamljenost ili nesigurnost. Tada od odnosa očekujemo da uradi ono što
zapravo predstavlja naš lični zadatak. Mislim da je jedan od znakova zrelije ljubavi upravo sposobnost da preuzmemo odgovornost
za svoja osećanja i svoj život. Partner može da nam bude podrška, oslonac i važan saputnik,
ali ne može da bude jedini izvor naše vrednosti, sigurnosti ili sreće. Zato bih rekla da se odgovor često krije u pitanju: da li želim ovu osobu u svom životu ili
očekujem da me ona spasi od nečega sa čim sama ne želim da se suočim?
Može li osoba zaista da se promeni ili samo nauči da se ponaša drugačije?
Mislim da osoba može da se promeni, ali ne na način na koji ljudi zamišljaju promenu.
Vrlo često kada govorimo o promeni, mislimo na ponašanje. Neko je postao smireniji, manje
impulsivan, više ne ulazi u iste konflikte ili donosi drugačije odluke. Međutim, promena
ponašanja ne mora uvek da znači i unutrašnju promenu.
Ljudi ponekad nauče šta je poželjno da kažu, kako treba da se ponašaju ili šta se od njih
očekuje, ali ih iste stvari i dalje bole, plaše ili pokreću iznutra. Tada se promenilo ponašanje,
ali ne nužno i način na koji osoba doživljava sebe i svet oko sebe.
Prava promena počinje onda kada počnemo drugačije da razumemo sebe. Kada postanemo
svesni svojih obrazaca, uverenja i načina na koji donosimo odluke. Tek tada se otvara
mogućnost da biramo drugačije reakcije i drugačije odnose.
Zato verujem da ljudi mogu da se promene. Ne zato što postanu neko drugi, već zato što
postanu svesniji sebe. A kada se promeni način na koji razumemo sebe, vrlo često se prirodno
menjaju i naši izbori, ponašanja i odnosi sa drugim ljudima.
Možda je upravo zato promena mnogo manje pitanje volje, a mnogo više pitanje svesnosti.
Zašto se neki ljudi plaše sreće?
Mislim da se ljudi retko plaše same sreće. Mnogo češće se plaše onoga što bi moglo da dođe
posle nje.U radu sa ljudima često čujem rečenice poput: “Baš me je strah koliko mi je sada lepo” ili
“Kad god mi krene, nešto se pokvari“. Iza takvih misli često stoje različita životna iskustva,
ali i poruke koje smo slušali tokom odrastanja. Mnogi od nas odrasli su uz rečenice poput:
“Nemoj previše da se raduješ”, “Ako se puno smeješ, posle ćeš plakati” ili “Ne valja kada je
sve previše dobro”.Takve poruke vremenom mogu da postanu deo našeg načina razmišljanja. Umesto da
uživamo u lepim trenucima, počinjemo da ih pratimo sa dozom strepnje i očekivanjem da će
se nešto loše dogoditi.Zbog toga neki ljudi ne dozvoljavaju sebi da se potpuno opuste ni kada su srećni. Kao da
stalno stoje na oprezu, čekajući da se dogodi nešto što će pokvariti ono lepo što trenutno
imaju. A zapravo, sposobnost da budemo srećni podrazumeva i spremnost da prihvatimo
neizvesnost. Ne možemo da kontrolišemo budućnost, ali možemo da naučimo da budemo
prisutni u onome što nam se lepo dešava sada.
Da li trauma može da postane deo identiteta?
Može. Posebno kada je trauma ostavila dubok trag i kada je osoba godinama pokušavala da
razume ono što joj se dogodilo.
Međutim, važno je napraviti razliku između toga da trauma bude deo naše životne priče i toga
da postane jedina priča koju imamo o sebi.
Nekada ljudi toliko dugo žive kroz svoju ranu da polako počnu da se definišu kroz nju. Tada
identitet postaje vezan za ono što nam se dogodilo, umesto za ono što jesmo kao
osoba.Naravno da nas iskustva oblikuju. Trauma može promeniti način na koji doživljavamo
sebe, druge ljude i svet oko sebe. Ali mislim da je važno da ne svedemo sebe samo na ono što
smo preživeli.
Nismo samo naše rane. Nismo samo ono što nam se dogodilo.
Kada trauma postane jedini način na koji sebe posmatramo, ona nastavlja da upravlja našim
životom i onda kada je događaj odavno prošao.
Zato je jedan od važnih ciljeva psihoterapije da iskustvo integrišemo u svoju životnu priču, a
da ono pritom ne postane cela naša priča.
Šta mislite o ideji da svako zaslužuje drugu šansu?
Mislim da odgovor nije tako jednostavan kao „da“ ili „ne“.
Ljudi mogu da pogreše. Svi ponekad donosimo loše odluke, povredimo druge ili postupimo
drugačije nego što bismo želeli. Zbog toga verujem da promenu ne treba unapred otpisivati.
Međutim, druga šansa nema mnogo smisla ukoliko ne postoji odgovornost za ono što se
dogodilo. Nije dovoljno da neko kaže da mu je žao ili da obeća da će biti drugačije. Važno je
da postoji razumevanje posledica sopstvenih postupaka, spremnost da se preuzme
odgovornost i konkretan trud da se nešto promeni.
Zato ne mislim da svako automatski zaslužuje drugu šansu. Ali mislim da svako zaslužuje da
bude procenjen na osnovu toga da li postoji iskrena želja za promenom i sposobnost da se iz
prethodnog iskustva nešto nauči.
Jer druga šansa nije isto što i ponavljanje iste priče.
Da li je usamljenost danas veća nego ikad?
Mislim da danas imamo više mogućnosti za kontakt nego ikada ranije, ali to ne znači da
imamo više bliskosti.Nikada nije bilo lakše poslati poruku, pozvati nekoga ili saznati šta se
dešava u tuđem životu. Međutim, bliskost nije isto što i kontakt.
Bliskost podrazumeva da možemo da budemo viđeni, saslušani i prihvaćeni takvi kakvi
jesmo. A upravo to je mnogim ljudima danas teško. Primećujem da su ljudi često
istovremeno povezani i usamljeni. Okruženi su informacijama, komunikacijom i sadržajem,
ali nemaju dovoljno prostora za iskren razgovor, ranjivost i autentičan odnos.
Mislim da usamljenost danas nije nužno posledica toga što smo sami. Mnogo češće je
posledica toga što se osećamo neshvaćeno, neviđeno ili nepovezano sa ljudima koji nas
okružuju.
Zato verujem da je kvalitet odnosa mnogo važniji od njihovog broja.
Koje pitanje bi svaka osoba trebalo sebi češće da postavlja?
Možda jednostavno:
“Kako sam zaista?”
Ne kako sam navikla da odgovorim ili kako mislim da bi trebalo da budem.
Ne kako izgledam drugima, već kako sam zaista.
Mislim da ljudi često prolaze kroz dane, nedelje, pa čak i mesece, a da se ne zaustave
dovoljno dugo da primete šta osećaju. Lakše nam je da pričamo o obavezama, planovima i
problemima nego o sopstvenim emocijama.
A upravo tu počinje odnos sa sobom.
Kada umemo da zastanemo i iskreno odgovorimo na pitanje kako smo, otvara se prostor da
prepoznamo šta nam je potrebno, šta nas boli, šta nas raduje i šta možda već dugo
pokušavamo da ignorišemo.
Zato mislim da je jedno od najvažnijih pitanja koje možemo sebi da postavimo upravo ono
najjednostavnije:
“Kako sam zaista?”
Posebnu zahvalnost upućujemo našoj koleginici Andjeli, koja je svojom otvorenošću, profesionalnošću i spremnošću da učestvuje u intervjuu dala dragocen doprinos nastanku ovog razgovora. Njeno izdvojeno vreme, iskreni odgovori i spremnost da podeli svoja iskustva obogatili su sadržaj i omogućili da čitaocima približimo temu na kvalitetan i autentičan način.
Hvala, Andjela, na saradnji, poverenju i podršci.
@stevovic_andjela_psiholog
