Nedavno mi je jedna osoba rekla:
“Ja bih volela da manje osećam.”
Nije to rekla zato što joj se dogodilo nešto strašno. Rekla je to umorno. Kao neko ko
je umoran od brige, od razočaranja, od preispitivanja.I nisam prvi put čula tu rečenicu.
Ljudi mi često govore da bi voleli da budu manje osetljivi, manje emotivni, manje
ranjivi. Kao da je sposobnost da osećamo postala neka vrsta tereta. Pitam se kada
smo počeli da verujemo da je cilj biti dobro sve vreme. Kada smo odlučili da su neke emocije poželjne, a druge nisu? Da je sreća uspeh, a
tuga problem. Da je mir dokaz da radimo nešto kako treba, a strah znak da sa nama
nešto nije u redu.A istina je da smo emocionalna bića. Priroda nije napravila čoveka da oseća samo
prijatne emocije. Napravila ga je da oseća.I radost i tugu. Ljubav i bes. Zahvalnost i
razočaranje.
Danas često živimo kao da postoji obaveza da budemo srećni. Kao da svako
neprijatno osećanje treba što pre ukloniti, popraviti ili gurnuti pod tepih. A kada to ne
uspevamo, tražimo načine da se osećamo bolje. Nekada kroz beskonačno
skrolovanje, nekada kroz hranu, nekada kroz posao, a nekada kroz nešto sasvim
drugo. Problem nastaje onda kada pokušamo da određene emocije izbacimo iz svog života.
Kada ih ignorišemo, potiskujemo ili se stidimo što ih uopšte osećamo.
Jer emocije ne postoje da bi nas kažnjavale. Njihova uloga je da nam nešto saopšte.
Da nam kažu da nam je nešto važno, da smo nešto izgubili, da smo ugroženi ili da
smo dobili nešto što nam mnogo znači.
Možda zato pitanje nije kako da manje osećamo.Možda je važnije da naučimo kako
da bolje razumemo ono što osećamo.
Jer tek kada razumemo svoje emocije, možemo da razumemo i sebe.
A možda je upravo to prostor koji najčešće zaboravimo da damo sebi.
Autor: Anđela Stevović Nikolić
