1. Da deca danas mogu anonimno da vam pošalju jednu poruku, šta mislite da bi
najčešće pisalo u njoj?
Mislim da bi često pisalo: „Da li možemo više vremena da provedemo u igri?“ Ne u igri koja
mora da bude korisna, poučna ili dobro organizovana, već u onoj u kojoj je odrasli zaista
prisutan. Deci često ne nedostaje još sadržaja, već naše vreme i pažnja.
2. Koju emociju kod dece i adolescenata odrasli najčešće pogrešno tumače kao
„bezobrazluk“, a zapravo je vapaj za razumevanjem?
Ljutnju. Kod dece i adolescenata ona često dolazi kroz odbijanje, povišen ton, prkos ili
povlačenje, pa je odrasli brzo proglase bezobrazlukom. A ispod ljutnje se često kriju nemoć,
strah, stid, povređenost ili osećaj da ih niko ne čuje. Ponašanje ne treba opravdavati, ali ga
vredi razumeti pre nego što ga kaznimo.
3. Šta vas je rad sa decom naučio o odraslima?
Rad sa decom me i dalje uči koliko odrasli umeju da zakomplikuju ono što je ponekad mnogo
jednostavno. Fascinira me njihova sposobnost da budu u trenutku, da traže rešenje iz onoga što
trenutno imaju i da se posle nesporazuma ponovo vrate igri.
Naravno, dečji svet nije jednostavan, ali deca nas često podsete da ne moramo svaku odluku
pretvoriti u životni test. Nekada se rešenje jasnije vidi kada na problem pogledamo radoznalo, a
ne uplašeno.
4. Kada dete promeni svoje ponašanje, da li je važnije pitati „Šta nije u redu s
njim?“ ili „Šta mu se dogodilo?“ Zašto?
Naš prvi nagon često jeste da se zapitamo: „Šta nije u redu sa njim?“ Međutim, to pitanje polazi
od pretpostavke da se problem nalazi u detetu.
Pitanje „Šta mu se dogodilo?“ sa sobom nosi drugačiji ton i potpuno drugačiji pravac
razmišljanja. Ono nas poziva da pogledamo širu sliku, odnose, promene, gubitke, pritiske i
iskustva koja su prethodila promeni ponašanja.
Time ne skidamo svaku odgovornost sa deteta, ali prestajemo da ga posmatramo kao jedini
izvor problema. Počinjemo da razmišljamo i o tome šta mi kao odrasli možemo da promenimo
kako bismo ga bolje razumeli i podržali.
5. Koliko zapravo slušamo decu, a koliko samo čekamo da završe rečenicu kako
bismo im dali savet?
Postavila bih još jedno pitanje: koliko zapravo slušamo bilo koga?
Kada se upoznajemo sa novom osobom, često smo toliko fokusirani na to kako ćemo se
predstaviti da nekoliko sekundi kasnije zaboravimo njeno ime. To pokazuje koliko smo, dok
druga osoba govori, već zauzeti sobom i pripremanjem sopstvenog odgovora.
Isto radimo i sa decom. Dok govore, mi već spremamo savet, objašnjenje, kritiku ili rešenje.
Ponekad njihove reči ispod površine kriju nešto mnogo važnije, ali je potrebno da ih slušamo
dovoljno dugo da bi do toga uopšte mogli da dođu.
6. Da možete da promenite jednu roditeljsku rečenicu koja se generacijama
prenosi, koja bi to bila i čime biste je zamenili?
„Nemoj ga navikavati na ruke.“
Ova rečenica me svaki put duboko rastuži, jer bliskost predstavlja kao lošu naviku. Zamenila bih
je rečenicom: „Uzmi ga. Uteši ga. Bliskost nije nešto od čega dete treba odvikavati.“
Dete kroz ponavljanje iskustva da je neko tu kada mu je potreban ne uči da bude razmaženo.
Uči da svet može biti dovoljno sigurno mesto i da na njegove potrebe neko odgovara.
7. Koji su „tihi“ problemi adolescenata koje odrasli gotovo nikada ne primete dok
ne postanu ozbiljni?
Ponekad su najtiši problemi upravo oni koji spolja izgledaju kao „dobro ponašanje“:
perfekcionizam, stalna poslušnost, povlačenje, ugađanje drugima, odustajanje od stvari koje su
ih ranije radovale, humor kojim se sve prikriva ili sve više vremena provedeno u spavanju i pred
ekranom.
Odrasli se često zabrinu tek kada dođe do pada ocena, velikog konflikta ili ozbiljnog simptoma.
A mnogo ranije je možda postojala promena u tome kako adolescent govori o sebi, koliko se
raduje i koliko veruje da ima kome da se obrati.
8. Ako bismo na trenutak zaboravili ocene, uspeh i očekivanja, šta mislite da je ono
što je jednom detetu danas najpotrebnije da bi zdravo odrastalo?
Jedna stabilna odrasla osoba koja ga vidi, čuje i pokušava da ga razume.
Detetu nije potrebno savršeno okruženje niti odrasli koji nikada ne greše. Potrebna mu je makar
jedna osoba uz koju ne mora stalno da zaslužuje ljubav i prihvatanje, i koja će ostati
zainteresovana za njegov unutrašnji svet čak i kada njegovo ponašanje postane teško.
9. Postoji li trenutak u radu sa detetom koji vas je zauvek podsetio koliko jedna
odrasla osoba može da promeni nečiji život?
Mene na to najviše podsećaju mali pomaci: kada dete kaže nešto što ranije nije moglo, kada se
nakon povlačenja ponovo uključi, kada se nasmeje, zatraži pomoć ili pokaže deo sebe koji je
dugo čuvalo.
Upravo ti trenuci pokazuju koliko stabilan odnos može biti važan. Odnos u kojem dete ne mora
da bude drugačije da bi bilo prihvaćeno i u kojem odrasla osoba ne odustaje od njega čim
postane teško može promeniti način na koji dete vidi sebe i druge ljude.
10. Kada bi svako dete odrastalo uz jednu rečenicu koju bi svakodnevno slušalo od
odraslih, koja bi to rečenica bila?
“U redu si baš takav kakav jesi.“
Ne zato što je svako ponašanje u redu, već zato što dete treba da zna da njegova greška,
neuspeh ili teška emocija ne poništavaju njegovu vrednost.
Zorica Đukić je master pedagoškinja i psihoterapeutkinja u edukaciji iz relacione transakcione
analize. U svom radu povezuje pedagoško iskustvo i psihoterapijski pristup, radeći sa decom,
adolescentima i odraslima.
