1. Roditeljstvo se često opisuje kao najlepša, ali i najizazovnija životna
uloga. Sa kojim izazovima se roditelji dece do sedam godina danas
najčešće suočavaju?
Roditeljstvo danas nosi mnogo radosti, ali i veliki pritisak, posebo okoline i društvenih mreža.
Današnja deca odrastaju u drugačijem svetu nego prethodne generacije – okružena su
velikim brojem stimulansa, ranije pokazuju svoju individualnost i otvorenije izražavaju
emocije i potrebe. To od roditelja zahteva mnogo više fleksibilnosti, strpljenja i emocionalne
prisutnosti nego što je to nekada bio slučaj. Istovremeno, roditelji često imaju osećaj da
moraju da budu stalno prisutni, strpljivi i da na svako pitanje pronađu “pravi” odgovor, dok
istovremeno pokušavaju da usklade posao, partnerstvo i svakodnevne obaveze. Uz obilje
informacija na društvenim mrežama lako se razvija osećaj da nisu dovoljno dobri ili da stalno
nešto rade pogrešno. Ono što roditeljima najčešće nedostaje nije još jedan savet, već više
podrške, razumevanja i poverenja u to da se odnos sa detetom gradi kroz svakodnevne
male trenutke, a ne kroz savršenstvo. Jedna od mojih poruka roditeljima je ste da veruju u
to da oni najbolje poznaju svoje dete, a samim tim i da su dovoljni, adekvatni i vredni.
2. Mnogi roditelji brinu da li pravilno odgovaraju na dečje emocije. Kako
možemo pomoći detetu da nauči da prepozna i reguliše svoja osećanja?
Emocionalna regulacija ne uči se kroz rečenice poput “nemoj da plačeš” ili “smiri se”, već
kroz iskustvo da je neko uz nas dok prolazimo kroz jaku emociju. Kada dete vidi da roditelj
ostaje miran, imenuje ono što oseća i prihvata emociju bez osuđivanja, ono postepeno uči
kako da i samo razume sebe. Važno je da razlikujemo emociju od ponašanja, svaka emocija
je dozvoljena, ali nije svako ponašanje prihvatljivo. Upravo kroz takve svakodnevne situacije
dete razvija osećaj sigurnosti i sposobnost da vremenom samo reguliše svoje emocije. Dete
uči o emocijama kad vidi da ih i mi imamo, ali i da ih imenujemo. Kad sam ljuta, ja često
svojoj deci to i kažem, isto i kad sam uplašena ili srećna. Međutim, ako ja u toj emociji ne
bacam stvari i ne udaram po podu, oni vremenom usvajaju to da je ljutnja ok, ali da se može
pokazati/osećati i bez pogrešnih ponašanja. Oni uče kroz naša iskustva i taj vid učenje ide
kroz dozvolu koju im mi dajemo našim reakcijama i verbalizacijom.
3. Gde je granica između “uobičajenih dečjih ispada” i trenutka kada bi
roditelji trebalo da potraže stručnu pomoć?
Izlivi besa, plač ili otpor sastavni su deo razvoja, naročito u ranom detinjstvu, kada dete još
nema dovoljno razvijene kapacitete da upravlja svojim emocijama. Razlog za zabrinutost nije
jedan ispad, već kada ponašanje traje duže vreme, postaje intenzivnije ili značajno narušava
svakodnevno funkcionisanje deteta i porodice. Takođe je važno obratiti pažnju ako dete
deluje dugotrajno povučeno, preplašeno ili izgubi interesovanje za igru i kontakte sa drugima
ili ako izgubi apetiti, budi se svaku noć više puta i to traje više nedelja. Traženje stručne
pomoći nije znak da je roditelj pogrešio, već odgovoran način da bolje razume šta se dešava
i kako može da pomogne svom detetu.
4. Sve češće se govori o emocionalnoj regulaciji, ali mnogima taj pojam
nije sasvim jasan. Šta zapravo znači biti emocionalno regulisan i kako to
možemo razvijati kod sebe?
Emocionalna regulacija ne znači da nikada ne osećamo bes, tugu, strah ili razočaranje, niti
da te emocije treba da potisnemo. Ona podrazumeva sposobnost da prepoznamo šta
osećamo, razumemo zašto se emocija javila i da na nju odgovorimo na način koji je dobar i
za nas i za ljude oko nas. Emocije nisu naši neprijatelji, one nam govore šta nam je važno,
gde su naše potrebe i granice. Prve temelje emocionalne regulacije gradimo još u detinjstvu, kroz odnos sa odraslima. Zato
deca ne uče da regulišu emocije iz onoga što im govorimo, već iz načina na koji se mi
nosimo sa sopstvenim emocijama. Dobra vest je da se ova veština razvija tokom celog
života, svaki put kada zastanemo, oslušnemo sebe i prema sebi pristupimo sa više
razumevanja, a manje kritike, gradimo veću emocionalnu stabilnost i otpornost.
5. Kako prepoznati da je stres postao hroničan i da polako vodi ka
burnout-u? Koji su prvi signali koje ljudi najčešće zanemaruju?
Hronični stres se često ne pojavi naglo, već se neprimetno uvuče u svakodnevicu. Prvi znaci
mogu biti stalni umor koji ne prolazi ni nakon odmora. Sada smo u sezoni godišnjih i ukoliko i
kada se vratimo nakon pet, sedam ili deset dana nismo uspeli da povratimo energiju, niti da
budemo prisutniji u trenutku, veoma verovatno je da idemo ka burnout-u. Zatim, tu je i
razdražljivost, teškoće sa koncentracijom, osećaj da smo stalno “na ivici” ili da nas i sitnice
preplavljuju. Mnogi ove signale pripisuju samo ubrzanom tempu života i nastavljaju dalje,
ignorišući potrebe svog tela i psihe. Burnout najčešće nije posledica jedne teške nedelje, već
dugotrajnog zanemarivanja sopstvenih granica i potreba.
6. Da li postoje jednostavne svakodnevne navike koje mogu pomoći da
se bolje nosimo sa stresom pre nego što on počne ozbiljno da utiče na
naše mentalno zdravlje?
Briga o mentalnom zdravlju ne počinje tek kada nam postane veoma teško, već u malim
svakodnevnim navikama. Dovoljno sna, redovno kretanje, nekoliko minuta bez telefona,
razgovor sa bliskom osobom ili kratko zastajanje da primetimo kako se zaista osećamo
mogu imati veliki značaj. Jednako je važno naučiti da kažemo “ne” kada osećamo da su naši
kapaciteti iscrpljeni. Male, dosledne promene često imaju mnogo veći efekat od povremenih
velikih pokušaja da nadoknadimo ono što smo dugo zanemarivali.
7. Tema steriliteta i poteškoća sa začećem često ostaje obavijena
tišinom. Sa kakvim se psihološkim izazovima žene i parovi najčešće
suočavaju tokom tog procesa?
Proces suočavanja sa sterilitetom i vantelesnom oplodnjom često je mnogo više od
medicinskog postupka, to je duboko emocionalno iskustvo koje može da utiče na doživljaj
sebe, partnerski odnos i svakodnevni život. Žene i parovi često prolaze kroz smenu nade,
razočaranja, tuge, neizvesnosti i osećaja usamljenosti, dok spolja pokušavaju da nastave sa uobičajenim životom. Mnogi osećaju da ih okolina ne razume dovoljno ili umanjuje težinu njihovog iskustva. Zato je važno da, pored medicinske, postoji i emocionalna podrška koja
omogućava da kroz taj proces ne prolaze sami.
8. Šta biste poručili ženama koje osećaju pritisak okoline zbog pitanja
poput: “Kada će beba?” ili se bore sa osećajem krivice i neuspeha?
Pre svega, volela bih da svaka žena koja prolazi kroz ovaj proces zna da njena vrednost nije
određena time da li je postala majka ili koliko brzo je do trudnoće došla. Sterilitet i
vantelesna oplodnja nisu samo medicinski izazov, već duboko emocionalno iskustvo koje
često prati osećaj tuge, neizvesnosti, razočaranja, pa čak i krivice ili neuspeha. Važno je
znati da su takva osećanja prirodna i da ne znače da ste slabi.
Pitanja poput: „Kada će beba?“ ili dobronamerni saveti često mogu biti veoma bolni, čak i
kada ljudi nisu svesni njihovog uticaja. Zato je sasvim u redu postaviti granice i reći da o toj
temi ne želite da razgovarate. Ne dugujete nikome objašnjenja za nešto što je duboko lično
iskustvo. Ono što u tom periodu najviše pomaže jeste da budete nežni prema sebi, da
potražite podršku partnera, bliskih ljudi ili stručnjaka i da ne prolazite kroz sve to sami.
Ponekad najveća snaga nije u tome da izdržimo sve bez emocija, već da sebi dozvolimo da
ih osetimo i podelimo sa nekim ko će nas zaista razumeti. Meni je najznačajnije da poručim
ženama da imaju pravo da budu ljute, tužne i uplašene, kao i da ne moraju da se pravdaju.
Često se oseća i zavist kada vide trudnu ženu ili majku sa detetom, i to je u redu i normalno i
ne znači da su postale loše, ogorčene ili zle. Kada normalizujemo ta osećanja, imamo
prostor za prihvatanje i dalji rast.
9. Kada prolazimo kroz težak životni period, kako možemo razlikovati
trenutke u kojima nam je dovoljna podrška porodice i prijatelja od onih
kada je važno potražiti pomoć psihologa ili psihoterapeuta?
Podrška bliskih ljudi često ima veliku snagu i može biti dragocena u teškim periodima života.
Međutim, ako osećamo da nas emocije dugo preplavljuju, da teško funkcionišemo u
svakodnevnim obavezama ili da se stalno vrtimo u istim obrascima bez osećaja pomaka,
tada razgovor sa stručnjakom može biti važan korak. Psihoterapija nije namenjena samo
ljudima koji su u ozbiljnoj krizi, već svima koji žele da bolje razumeju sebe i pronađu zdravije
načine suočavanja sa životnim izazovima. Traženje pomoći nije znak slabosti, već
odgovornosti prema sebi. Ako vam je u redu da kad vas boli zub idete kod stomatologa, isto
je u redu i kada ne umete da se nosite sa emocijama odete kod psihologa. Mentalno zdravlje
je važno koliko i fizičko, a često je i prevencija somatskih oboljenja.
10. Kada biste mogli da razbijete jedan mit o mentalnom zdravlju,
roditeljstvu ili emocionalnoj otpornosti, koji bi to mit bio i zašto?
Volela bih da razbijemo mit da su emocionalno jaki ljudi oni koji nikada ne plaču, ne
posustaju i uvek imaju sve pod kontrolom. Istinska emocionalna otpornost ne znači odsustvo
ranjivosti, već sposobnost da prihvatimo svoje emocije, potražimo podršku kada nam je
potrebna i nastavimo dalje uprkos teškoćama. Isto važi i za roditeljstvo, detetu nije potreban
savršen roditelj, već dovoljno dobar roditelj koji ume da voli, greši, izvini se i ponovo
uspostavi odnos. Upravo u tome deca uče šta znači biti čovek.
Ivana Zeljković, master psiholog i sertifikovani TA savetnik
