Self-care je poslednjih godina postao jedan od najprisutnijih pojmova u kulturi brige o sebi. Skincare rutine, wellness sadržaji, tretmani lepote, suplementi, rituali opuštanja i različiti oblici „me time“ kulture postali su deo svakodnevnog jezika kojim govorimo o mentalnom zdravlju. Sama činjenica da smo počeli da govorimo o potrebi za brigom o sebi predstavlja važnu promenu. Ipak, postoji pitanje koje se ređe postavlja: šta zapravo podrazumevamo pod brigom o sebi?
Psihološki posmatrano, self-care nije sinonim za prijatno iskustvo. On obuhvata niz ponašanja kojima pojedinac podržava sopstveno fizičko i psihološko funkcionisanje, prepoznaje svoje potrebe i pokušava da odgovori na njih na način koji je dugoročno adaptivan. Zbog toga se prava briga o sebi ne može svesti samo na aktivnosti koje nam trenutno pružaju zadovoljstvo.
Skincare može biti self-care. Ali self-care nije samo skincare.
Kada se briga o sebi pretvori u potrošnju
Jedan od razloga zbog kojih se savremeni self-care često poistovećuje sa beauty industrijom jeste to što se spoljašnja nega lako pretvara u konkretan ritual i proizvod.
Kupovina proizvoda daje nam osećaj da nešto preduzimamo. Rutina ima jasne korake, proizvod ima obećanu funkciju, a rezultat je često neposredno vidljiv. U psihološkom smislu, takva ponašanja mogu pružiti osećaj kontrole, strukture i kratkotrajnog zadovoljstva.
Međutim, postoji razlika između ponašanja koje nam pruža trenutno olakšanje i ponašanja koje odgovara našoj stvarnoj potrebi.
Ako smo iscrpljeni, nova krema može biti prijatan ritual, ali ne može zameniti san. Ako smo pod hroničnim stresom, odlazak na tretman može predstavljati predah, ali sam po sebi ne rešava izvor stresa. Ako imamo teškoće sa postavljanjem granica, kupovina nečega lepog neće promeniti obrazac zbog kojeg konstantno stavljamo tuđe potrebe ispred svojih.
Zato je korisno razlikovati trenutnu regulaciju neprijatnosti od dugoročne brige o sebi.
Obe mogu biti važne, ali nisu isto.
Prijatno nije uvek isto što i korisno
Ovo je jedna od najvažnijih razlika kada govorimo o psihološkom aspektu self-care-a.
Ljudi prirodno teže ponašanjima koja smanjuju neprijatnost i povećavaju osećaj nagrade. Kada smo umorni, tražimo odmor. Kada smo pod stresom, tražimo nešto što će nas umiriti. Kada smo tužni, tražimo utehu. Takvi mehanizmi sami po sebi nisu problematični.
Problem nastaje kada kratkoročno olakšanje postane jedini kriterijum prema kojem procenjujemo šta je dobro za nas.
Ponekad je ono što nam je potrebno upravo ono što nam nije najprijatnije.
Postavljanje granice može izazvati krivicu. Odlazak iz odnosa koji nam šteti može biti bolan. Razgovor koji dugo izbegavamo može povećati anksioznost pre nego što donese olakšanje. Odlazak na psihoterapiju može zahtevati suočavanje sa sadržajima koje bismo radije izbegli.
Zbog toga self-care ponekad izgleda manje kao „počasti sebe“ a više kao „uradi ono što je u skladu sa tvojim dugoročnim potrebama“.
Unutrašnja nega zahteva emocionalnu pismenost
Ne možemo adekvatno brinuti o sebi ako ne prepoznajemo šta nam je potrebno.
To ne znači da moramo u svakom trenutku savršeno razumeti svoje emocije. Međutim, sposobnost da razlikujemo umor od preopterećenosti, tugu od usamljenosti, ljutnju od povređenosti ili potrebu za odmorom od potrebe za izbegavanjem predstavlja važan aspekt emocionalne pismenosti.
Kada emociju automatski tumačimo kao problem koji treba što pre ukloniti, možemo propustiti informaciju koju ona nosi.
Emocije nisu uputstva koja moramo bezuslovno slediti, ali jesu važan izvor informacija o našem unutrašnjem stanju i odnosu prema okolini.
Zato unutrašnja briga o sebi počinje sposobnošću da zastanemo dovoljno dugo da primetimo šta se događa.
Ne samo kako izgledamo.
Već kako živimo.
Samopoštovanje se vidi u ponašanju
Još jedna važna komponenta self-care-a jeste samopoštovanje.
Samopoštovanje se često pogrešno poistovećuje sa pozitivnom slikom o sebi ili stalnim osećajem zadovoljstva sobom. Međutim, odnos prema sebi ne pokazuje se samo u tome šta mislimo o sebi kada smo uspešni. Mnogo više govori način na koji se ponašamo prema sebi kada smo umorni, pogrešimo, doživimo neuspeh ili postavimo granicu.
Osoba može imati veoma razvijenu beauty rutinu, a istovremeno prema sebi govoriti izrazito kritično. Može ulagati mnogo u izgled, a konstantno ignorisati sopstvene potrebe. Može spolja izgledati kao neko ko „brine o sebi“, dok iznutra funkcioniše na principu samokritike, perfekcionizma i stalnog pritiska.
Zato je važno razlikovati brigu o sebi od upravljanja sobom kroz kritiku.
Nije isto voditi računa o svom telu zato što ga poštujemo i pokušavati da ga promenimo zato što verujemo da nismo dovoljno dobri.
Ne moramo odbaciti beauty kulturu da bismo razvili dublji self-care
Kritika površnog self-care-a ne znači da treba da odbacimo skincare, šminku, modu ili bilo koji drugi oblik spoljašnje nege.
Naprotiv, rituali nege mogu imati psihološku funkciju. Mogu predstavljati strukturisano vreme za sebe, pružiti osećaj kontinuiteta i predvidljivosti i omogućiti nam da se na trenutak udaljimo od svakodnevnih zahteva.
Ključno pitanje nije da li koristimo kozmetiku.
Pitanje je šta očekujemo da ona uradi za nas.
Ako nam skincare rutina predstavlja prijatan ritual, ona može biti zdrav oblik brige o sebi. Ako od nje očekujemo da popravi naše samopouzdanje, ukloni nezadovoljstvo sopstvenim telom ili nadoknadi emocionalnu prazninu, problem više nije u proizvodu već u funkciji koju mu pripisujemo.
Isto ponašanje može imati potpuno različito psihološko značenje u zavisnosti od njegove funkcije.
Šta se nalazi ispod površine?
Možda je zato korisno proširiti pitanje koje sebi postavljamo kada govorimo o self-care-u.
Ne samo: „Šta mogu da uradim da se danas osećam bolje?“
Već i: „Šta mi je potrebno da bih dugoročno funkcionisala bolje?“
Ta razlika menja način na koji razumemo brigu o sebi.
Možda nam je potreban odmor, a ne još jedna obaveza.
Možda nam je potrebna granica, a ne dodatna motivacija.
Možda nam je potreban razgovor, a ne distrakcija.
Možda nam je potrebna stručna podrška, a ne još jedan pokušaj da sami rešimo ono sa čim se dugo borimo.
A možda nam je jednostavno potreban prostor u kojem ne moramo ništa da popravljamo.
Spoljašnja nega ima svoje mesto. Briga o izgledu može biti izraz zadovoljstva sobom, kreativnosti i ličnog identiteta. Ali psihološki self-care postaje potpuniji tek kada obuhvati i ono što se ne vidi.
Način na koji razgovaramo sa sobom.
Način na koji postavljamo granice.
Način na koji tretiramo sopstvene potrebe.
Način na koji se odnosimo prema svom telu.
Način na koji tražimo pomoć.
Način na koji dozvoljavamo sebi odmor bez potrebe da ga prvo „zaslužimo“.
Možemo imati najbolju skincare rutinu i dalje zanemarivati sebe.
A možemo voleti skincare, šminku i sve male rituale koji nam prijaju i istovremeno graditi mnogo dublji odnos prema sebi.
Jer prava briga o sebi ne počinje onda kada stanemo pred ogledalo. Ona počinje načinom na koji živimo kada se od ogledala udaljimo.
