Posao je deo svakodnevnog života, ali za mnoge ljude radno okruženje postaje i prostor u kojem se anksioznost najčešće aktivira. Ubrzan tempo, veliki broj obaveza, rokovi, odgovornost, neizvesnost, konflikti sa kolegama ili nadređenima i osećaj da stalno moramo biti dostupni mogu postepeno povećavati nivo psihološkog opterećenja.
Važno je napraviti razliku između uobičajene napetosti i izraženije anksioznosti. Određena količina stresa može biti očekivana reakcija na zahtevnu situaciju. Međutim, kada osećaj zabrinutosti postane učestao, intenzivan ili počne da utiče na koncentraciju, san, odnose i svakodnevno funkcionisanje, potrebno je obratiti mu više pažnje.
Anksioznost nije samo misao da nešto neće biti u redu. Ona uključuje čitav sistem reakcija. Mogu se javiti ubrzan rad srca, napetost mišića, osećaj pritiska u grudima, ubrzano disanje, nemir, teškoće sa koncentracijom, mučnina ili potreba da se određene situacije izbegnu. Kod nekih ljudi dominantan simptom nije fizička reakcija, već stalno mentalno vraćanje na posao, analiziranje razgovora i pravljenje scenarija o tome šta bi moglo poći po zlu.
Jedan od važnih koraka jeste prepoznavanje trenutka u kojem se anksioznost aktivira. Umesto da svaku neprijatnu reakciju odmah protumačimo kao dokaz da nešto nije u redu, korisnije je zastati i zapitati se šta se upravo dogodilo. Da li je stigao novi zadatak? Da li postoji strah od greške? Da li je rok nejasan? Da li očekujemo negativnu reakciju nadređenog? Ili smo jednostavno već duže vreme iscrpljeni?
Ovo razlikovanje je važno zato što različiti uzroci zahtevaju različite odgovore.
Kada je problem preopterećenost, prvi korak nije nužno bolja organizacija vremena, već realna procena količine obaveza. Anksioznost često raste kada imamo utisak da sve mora biti završeno odmah. Pravljenje jasne liste prioriteta može pomoći da se veliki broj zadataka pretvori u nekoliko konkretnih koraka. Umesto pitanja „Kako ću sve ovo stići?“, korisnije je postaviti pitanje „Šta je trenutno najvažnije i koji je moj sledeći konkretan korak?“
Važnu ulogu ima i način na koji razgovaramo sa sobom. Osoba koja napravi grešku može pomisliti da će zbog nje izgubiti poverenje drugih, napraviti ozbiljan problem ili pokazati da nije dovoljno sposobna. Takav način razmišljanja predstavlja oblik katastrofiziranja, odnosno sklonost da se potencijalne negativne posledice procene kao mnogo verovatnije ili ozbiljnije nego što objektivne okolnosti opravdavaju.
Korisnije je vratiti se na činjenice. Šta se zaista dogodilo? Šta trenutno znam? Šta pretpostavljam? Da li postoji dokaz da će se najgori scenario zaista dogoditi? Ovakva pitanja ne služe tome da sebe ubedimo da je sve savršeno, već da napravimo razliku između činjenica i pretpostavki.
Još jedan značajan faktor jeste stalna dostupnost. Kada posao ulazi u vreme koje bi trebalo da bude namenjeno odmoru, granica između radnog i privatnog života postaje sve manje jasna. Proveravanje mejlova uveče, odgovaranje na poruke tokom vikenda ili mentalno planiranje sutrašnjih obaveza pred spavanje mogu održavati organizam u stanju produžene pripravnosti.
Zbog toga je korisno napraviti makar male rituale prelaska iz radnog u privatni deo dana. To može biti kratka šetnja nakon posla, presvlačenje po dolasku kući, tuširanje, nekoliko minuta bez telefona ili jednostavno zapisivanje obaveza za naredni dan kako ih ne bismo nastavili nositi u mislima. Cilj nije savršena rutina, već jasan signal da je radni deo dana završen.
Kod akutne napetosti mogu pomoći i tehnike regulacije fiziološkog uzbuđenja. Sporo i kontrolisano disanje, kratko udaljavanje od radnog stola, istezanje ili nekoliko minuta hodanja mogu smanjiti nivo telesne pobuđenosti. Važno je razumeti da ove tehnike nisu način da se problem trajno ukloni. One mogu pomoći da se nervni sistem smiri dovoljno da osoba ponovo može da razmišlja jasnije i funkcionalnije.
Posebnu pažnju zaslužuje potreba za perfekcionizmom. U radnom okruženju perfekcionizam se ponekad nagrađuje jer može biti povezan sa visokim standardima i odgovornošću. Međutim, kada osoba veruje da greška nije dozvoljena, da sve mora biti urađeno besprekorno ili da njena vrednost zavisi od profesionalnog učinka, posao može postati konstantan izvor anksioznosti.
Zdraviji cilj nije smanjiti kriterijume do tačke nezainteresovanosti, već razviti sposobnost da razlikujemo kvalitetan rad od potrebe da sve bude bez greške.
Pored individualnih strategija, važno je posmatrati i samo radno okruženje. Nije svaka anksioznost problem koji pojedinac treba sam da reši. Nejasna očekivanja, konstantno preopterećenje, nedostatak podrške, loša komunikacija ili hronični konflikti mogu biti stvarni izvori stresa. U takvim situacijama tehnike disanja i bolja organizacija mogu pomoći u trenutku, ali ne rešavaju uzrok problema.
Zato je ponekad najvažniji mali korak zapravo razgovor. Jasno definisanje prioriteta, traženje dodatnog vremena, postavljanje granice ili razgovor sa osobom od poverenja može biti mnogo značajnije od pokušaja da sami izdržimo sve što nam je trenutno nametnuto.
Takođe je važno obratiti pažnju na trajanje i intenzitet simptoma. Ako anksioznost postaje sve češća, značajno utiče na san i koncentraciju, dovodi do izbegavanja posla ili određenih situacija, izaziva učestale panične simptome ili se prenosi i na period van posla, razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može biti koristan korak.
Briga o mentalnom zdravlju na poslu ne podrazumeva da moramo pronaći način da budemo produktivni u svakom trenutku. Ponekad je upravo suprotno. Potrebno je naučiti da prepoznamo kada je organizmu potreban predah, kada je obaveza zaista hitna, a kada je samo tako doživljavamo i kada problem možemo rešiti razgovorom umesto dodatnim pritiskom na sebe.
Anksioznost se ne smanjuje jednom velikom odlukom. Češće se menja kroz niz malih, ponovljenih postupaka kojima sebi vraćamo osećaj kontrole, jasnoće i granica.
Možda zato prvi korak ne mora biti pitanje kako da izdržimo još jedan radni dan.
Možda može biti pitanje šta nam je potrebno da ga proživimo sa malo manje pritiska.
