Šta se događa kada žena želi više?
Više odgovornosti, više novca, veću poziciju, sopstveni biznis, mesto za stolom za kojim se donose važne odluke. Na papiru, ambicija je osobina koja bi trebalo da bude jednako cenjena bez obzira na pol. U stvarnosti, način na koji doživljavamo ambiciju žene i ambiciju muškarca još uvek nije potpuno isti.
Muškarac koji zna šta želi često se opisuje kao odlučan. Žena koja zna šta želi može biti ocenjena kao zahtevna. Muškarac koji pregovara čvrsto je samouveren. Žena koja isto uradi može biti „teška za saradnju“. Muškarac koji postavlja granice pokazuje autoritet. Žena koja ih postavlja ponekad dobija etiketu hladne, nepristupačne ili previše dominantne.
Upravo tu počinje psihološki problem.
Jer kada godinama dobijamo različite poruke o tome kako bi trebalo da se ponašamo, one ne ostaju samo spolja. Vremenom počinju da utiču na naš unutrašnji glas.
Žena ne mora otvoreno da čuje da „ne bi trebalo da bude previše ambiciozna“ da bi naučila da svoju ambiciju ublažava. Dovoljno je da kroz odrastanje, odnose, školovanje i profesionalno okruženje više puta vidi šta se nagrađuje, a šta kažnjava. Tako se razvija ono što psihologija često opisuje kroz internalizaciju društvenih normi. Spoljašnja očekivanja postaju unutrašnja pravila.
Zato neke žene, kada uspeju, ne osećaju samo zadovoljstvo. Osećaju potrebu da objasne zašto su uspele.
Da naglase koliko su radile. Da se zahvale svima. Da ublaže sopstveni doprinos. Da kažu da nisu „imale nameru“ da budu dominantne. Da se izvine zbog toga što žele više.
Kao da uspeh mora da bude opravdan.
Kada samopouzdanje postane „previše“
Jedan od najzanimljivijih paradoksa jeste to što se od žena očekuje samopouzdanje, ali ne uvek i njegovo potpuno izražavanje.
Želimo da žena bude sigurna u sebe, ali ne previše. Da bude ambiciozna, ali da ne ugrožava druge. Da bude liderka, ali da ostane dovoljno „prijatna“. Da bude odlučna, ali ne agresivna. Da pregovara, ali da ne deluje zahtevno. Da ima autoritet, ali da nikoga ne učini neprijatnim.
Drugim rečima, žena često dobija zadatak da bude snažna i prihvatljiva u isto vreme.
A to je psihološki zahtevan balans.
Kada osoba stalno procenjuje kako će njeno ponašanje biti doživljeno, deo mentalne energije odlazi na samopraćenje. Umesto da razmišlja samo o zadatku, odluci ili cilju, počinje da razmišlja i o tome kako izgleda dok to radi.
„Da li sam bila previše direktna?“
„Da li sam zvučala neprijatno?“
„Da li će misliti da sam arogantna?“
„Da li sam trebalo da budem blaža?“
Takva vrsta stalnog unutrašnjeg nadzora može postati iscrpljujuća. Žena tada ne vodi samo posao. Ona istovremeno upravlja i percepcijom drugih ljudi o sebi.
Zašto neke žene imaju potrebu da budu savršene?
U svetu biznisa, sposobnost je važna. Ali kada osoba ima osećaj da mora stalno da dokazuje da pripada određenom prostoru, standard može postati mnogo viši od „dovoljno dobro“.
Tada se ambicija lako pretvara u perfekcionizam.
Ne zato što žena nužno želi savršenstvo, već zato što savršenstvo može postati strategija zaštite.
Ako sam najbolja, teško će moći da kažu da nisam dovoljno sposobna.
Ako sve proverim tri puta, neću pogrešiti.
Ako radim više od svih, imaću pravo da budem ovde.
Ako nikada ne pokažem nesigurnost, niko neće primetiti da je osećam.
Problem je što ova strategija kratkoročno može donositi rezultate, ali dugoročno ima cenu. Osoba počinje da povezuje sopstvenu vrednost sa učinkom. Uspeh više nije samo nešto što postiže. On postaje dokaz da vredi.
A kada je uspeh dokaz vrednosti, svaki neuspeh počinje da liči na lični poraz.
Moć nije isto što i agresivnost
Možda je jedan od najvažnijih psiholoških pomaka za žene u biznisu upravo redefinisanje moći.
Moć ne mora da znači dominaciju.
Ne znači da morate da budete najglasnija osoba u prostoriji. Ne znači da morate da imate odgovor na svako pitanje. Ne znači da nikada ne smete da pokažete sumnju, ranjivost ili neznanje.
Zrela moć podrazumeva sposobnost da znate ko ste, šta želite i gde su vaše granice, bez potrebe da svoju vrednost stalno dokazujete drugima.
Žena koja kaže „ne“ nije nužno teška.
Žena koja traži više novca nije pohlepna.
Žena koja želi rukovodeću poziciju nije nužno gladna moći.
Žena koja želi da izgradi veliki biznis ne mora da se pravda zbog toga što želi veliki biznis.
Ambicija sama po sebi nije problem.
Problem nastaje kada osoba počne da veruje da mora da postane neko drugi da bi joj bilo dozvoljeno da bude uspešna.
Najveća prepreka ponekad više nije spolja
Naravno, društveni kontekst je važan. Postoje realne razlike u prilikama, očekivanjima i načinima na koje se žene i muškarci procenjuju u profesionalnom svetu.
Ali postoji još jedan nivo o kojem se manje govori.
Onog trenutka kada spoljašnja pravila dovoljno dugo ponavljamo, počinjemo sami da ih primenjujemo na sebe.
Tada više niko ne mora da nam kaže da smo previše glasne.
Mi same počinjemo da spuštamo ton.
Niko ne mora da nam kaže da ne tražimo više.
Mi same se ustručavamo da pregovaramo.
Niko ne mora da nam kaže da usporimo.
Mi same osećamo krivicu kada odmorimo.
I upravo zato je psihološka promena toliko važna.
Nije dovoljno samo pitati: „Da li me društvo podržava?“
Ponekad moramo da pitamo i: „Koja pravila sam o sebi naučila da poštujem čak i kada više ne želim da živim po njima?“
Ne moraš da biraš između uspeha i sebe
Možda je vreme da prestanemo da razgovor o uspešnim ženama svodimo na pitanje koliko su sposobne da „imaju sve“.
Pravo pitanje je možda mnogo dublje.
Da li mogu da budem ambiciozna, a da ne budem zarobljena u potrebi da stalno dokazujem svoju vrednost?
Da li mogu da budem uspešna, a da ne zanemarim sebe?
Da li mogu da budem moćna, a da ne izgubim nežnost?
Da li mogu da postavim granicu bez osećaja krivice?
Da li mogu da kažem koliko vredim bez izvinjavanja?
I možda najvažnije, da li mogu da dozvolim sebi da budem uspešna čak i kada se to ne uklapa u sliku žene koju su drugi očekivali da budem?
Jer cilj nije da žene nauče da igraju istu igru bolje.
Cilj je da više ne moraju da biraju između ambicije i autentičnosti.
Uspeh ne bi trebalo da zahteva da žena bude manje žena da bi bila dovoljno ozbiljno shvaćena.
I možda najvažniji oblik moći nije onaj trenutak kada konačno dobijemo mesto za stolom.
Već onaj kada shvatimo da ne moramo da se menjamo da bismo verovale da pripadamo za njim.
