Impulsivna kupovina, emocionalna regulacija i kratkotrajni osećaj nagrade.
Ponekad ne kupujemo novu haljinu zato što nam je zaista potrebna. Ne naručujemo hranu zato što smo gladni. Ne otvaramo aplikaciju omiljenog brenda zato što nam baš danas nedostaje još jedan par cipela.
Ponekad kupujemo zato što smo umorni, pod stresom, usamljeni ili nam je jednostavno dosadno. Ponekad nam je potreban osećaj kontrole, promene ili nagrade. I upravo zato predmet koji biramo nije uvek ono što nam je u tom trenutku zaista potrebno.
To ne znači da je svaka kupovina pokušaj rešavanja emocionalnog problema. Kupovina je normalan deo svakodnevnog života i može biti izvor zadovoljstva. Problem nastaje kada ona postane jedan od glavnih načina na koji pokušavamo da regulišemo neprijatne emocije.
Kada predmet postane odgovor na emociju
Emocionalna regulacija odnosi se na načine na koje pokušavamo da utičemo na intenzitet, trajanje i doživljaj svojih emocija. Kada smo uznemireni, prirodno tražimo nešto što će nam pomoći da se osećamo bolje.
Nekome će to biti razgovor sa bliskom osobom. Nekome šetnja, muzika ili fizička aktivnost. Nekome će to biti odlazak u kupovinu.
Kupovina može privremeno da usmeri pažnju sa neprijatne emocije i stvori osećaj novine, uzbuđenja ili nagrade. Zbog toga impulsivna kupovina često nije samo odluka o predmetu koji želimo da posedujemo. Ona može biti pokušaj da promenimo način na koji se u tom trenutku osećamo.
„Treba mi nešto novo” ponekad zapravo znači „Treba mi promena”.
„Zaslužila sam ovo” može značiti „Bio mi je težak dan i treba mi nešto prijatno”.
„Samo ću da pogledam šta ima” ponekad je način da na nekoliko minuta pobegnemo od onoga što nam se trenutno dešava.
Zašto se posle kupovine osećamo bolje?
Jedan od razloga povezan je sa sistemom nagrađivanja.
Iščekivanje nečega prijatnog može samo po sebi biti motivišuće. Pronalaženje proizvoda, zamišljanje kako ćemo ga koristiti, dodavanje u korpu i konačno kupovanje stvaraju niz trenutaka iščekivanja i nagrade.
Zbog toga zadovoljstvo ponekad ne dolazi samo od posedovanja stvari, već i od samog procesa koji joj prethodi.
Zato možemo imati iskustvo u kojem smo nekoliko minuta ranije osećali snažnu potrebu da nešto kupimo, a već nekoliko sati ili dana kasnije više nismo toliko zainteresovani.
Emocija je prošla, a sa njom je oslabila i potreba za kupovinom.
Kratkoročno olakšanje nije isto što i rešavanje problema
Ovo je važna razlika.
Ako kupovina privremeno smanji dosadu, stres ili tugu, možemo naučiti da je upravo kupovina jedan od načina na koji dolazimo do osećaja olakšanja.
Ako se isti obrazac ponavlja, može nastati ciklus.
Neprijatna emocija vodi ka impulsu za kupovinom. Kupovina donosi kratkotrajno zadovoljstvo. Nakon toga se intenzitet emocije smanjuje, ali se problem koji ju je izazvao često nije promenio.
Zbog toga sledeći put kada se pojavi slična emocija možemo ponovo imati potrebu da kupujemo.
Tada pitanje više nije samo „Da li mi ovo treba?”
Korisnije pitanje može biti: „Kako se osećam upravo sada?”
Kupovina kao osećaj kontrole
Kupovina ponekad ima još jednu psihološku funkciju. Može nam pružiti osećaj da nešto možemo da kontrolišemo.
Kada su okolnosti neizvesne, kada imamo mnogo obaveza ili osećaj da se stvari dešavaju mimo naše kontrole, donošenje odluke o tome šta ćemo kupiti može stvoriti makar mali osećaj autonomije.
Ja biram. Ja odlučujem. Ovo je nešto što mogu da promenim.
Zbog toga impulsivna kupovina ne mora uvek biti povezana samo sa željom za određenim predmetom. Može biti povezana i sa željom da promenimo sopstveno emocionalno stanje.
A onda dolazi ono pitanje: „Zašto sam ovo kupila?”
Nakon kupovine mogu se pojaviti potpuno drugačije emocije.
Ako smo kupovali prvenstveno kako bismo promenili raspoloženje, nakon što se početno uzbuđenje smanji možemo ostati sa računom, predmetom koji nam nije potreban i osećajem krivice.
Tada se može pojaviti novi ciklus neprijatnih emocija.
Ako zbog kupovine počnemo da se kritikujemo, osećamo krivicu ili nezadovoljstvo sobom, neprijatno stanje može ponovo stvoriti potrebu za nekim oblikom olakšanja.
Zato rešenje nije u tome da svaku kupovinu posmatramo kao nešto loše ili da sebi zabranimo svako zadovoljstvo.
Važnije je razumeti koju funkciju određeno ponašanje ima za nas.
Kako da prepoznamo da ne kupujemo stvar, već osećaj?
Pre nego što nešto kupimo, možemo napraviti malu pauzu i postaviti sebi nekoliko pitanja.
Šta trenutno osećam?
Da li bih ovo želela i da sam potpuno mirna i zadovoljna?
Da li mi je potreban ovaj predmet ili osećaj koji očekujem da ću dobiti nakon kupovine?
Šta bih još mogla da uradim da promenim ovo raspoloženje?
Ponekad će odgovor i dalje biti: „Želim ovo i kupiću ga.”
I to je potpuno u redu.
Cilj psihološke svesnosti nije da svaku odluku pretvorimo u analizu niti da sebi oduzmemo zadovoljstvo. Cilj je da prepoznamo razliku između „ovo želim” i „ovo mi je potrebno da bih se trenutno osećala drugačije”.
Jer kada razumemo šta zapravo pokušavamo da zadovoljimo, dobijamo više mogućnosti.
Ako nam treba odmor, možemo pokušati da odmorimo.
Ako nam treba kontakt, možemo pozvati nekoga.
Ako nam treba promena, možemo promeniti rutinu.
Ako nam treba osećaj kontrole, možemo pronaći nešto nad čim zaista imamo uticaj.
A ponekad nam zaista treba nova haljina.
I to je sasvim legitimno.
Važno je samo da znamo šta zapravo kupujemo.
