Postoji nešto gotovo neprirodno u tome koliko danas želimo da znamo unapred.
Želimo da znamo da li će veza opstati, da li smo doneli pravu odluku, gde ćemo biti za pet godina, da li ćemo dobiti posao, da li nas neko zaista voli, da li ćemo se pokajati ako odemo, da li ćemo pogrešiti ako ostanemo. Čak i kada ne postoji način da odgovor dobijemo, pokušavamo da ga pronađemo.
Analiziramo poruke. Vraćamo razgovore u glavi. Tražimo znakove. Pitamo prijatelje. Čitamo iskustva drugih ljudi. Pravilo je jednostavno: ako dovoljno razmišljamo, možda ćemo uspeti da predvidimo ono što još nije moguće znati.
A možda upravo tu počinje naš problem.
Neizvesnost nije samo neprijatno odsustvo odgovora. Za naš psihološki sistem ona često predstavlja stanje koje zahteva akciju. Mozak prirodno pokušava da smanji neizvesnost jer je predvidiv svet lakši za navigaciju. Kada ne znamo šta će se dogoditi, ostajemo bez jasne procene rizika, bez osećaja kontrole i bez sigurnosti da ćemo umeti da se snađemo.
Zato često ne tražimo odgovor zato što nam je odgovor zaista potreban.
Tražimo ga zato što želimo da prestanemo da osećamo neizvesnost.
To su dve potpuno različite stvari.
Potreba da znamo
Kontrola nam daje osećaj sigurnosti. Kada možemo da predvidimo, isplaniramo i organizujemo ono što dolazi, imamo utisak da smo spremniji za život.
Problem nastaje onda kada pokušavamo da kontrolišemo ono što po svojoj prirodi nije moguće kontrolisati.
Možemo pažljivo da biramo partnera, ali ne možemo garantovati kako će se odnos razvijati. Možemo se pripremiti za razgovor za posao, ali ne možemo znati odluku druge osobe. Možemo napraviti plan, ali ne možemo znati koje će se okolnosti promeniti za šest meseci.
I upravo u tom prostoru između onoga što možemo i onoga što ne možemo da kontrolišemo nastaje veliki deo naše svakodnevne anksioznosti.
Pokušavamo da rešimo budućnost pre nego što se dogodila.
Kada razmišljanje postane način izbegavanja osećanja
Postoji važna razlika između promišljanja i ruminacije.
Promišljanje nam pomaže da razumemo situaciju i eventualno donesemo odluku. Ruminacija nas vraća na ista pitanja bez stvarnog pomeranja.
„Šta ako sam pogrešila?“
„Šta ako se predomisli?“
„Šta ako je trebalo drugačije?“
„Šta ako se sve završi loše?“
Na prvi pogled, deluje kao da pokušavamo da rešimo problem. Međutim, često samo pokušavamo da dobijemo osećaj sigurnosti koji nam nijedna količina analiziranja ne može pružiti.
Zato možemo provesti sate razmišljajući o jednoj odluci, a da na kraju i dalje ne znamo šta da uradimo.
Jer problem nije nedostatak informacija.
Problem je to što želimo garanciju.
A život nam je gotovo nikada ne daje.
„Ne znam“ nije neuspeh
U kulturi koja toliko vrednuje sigurnost, odlučnost i samouverenost, „ne znam“ zvuči kao nešto što treba što pre prevazići.
Ne znamo šta želimo, pa mislimo da sa nama nešto nije u redu.
Ne znamo da li želimo da ostanemo ili odemo, pa osećamo pritisak da odmah odlučimo.
Ne znamo kako će se nešto završiti, pa pokušavamo da pronađemo odgovor koji još ne postoji.
Ali neznanje nije nužno znak emocionalne nezrelosti. Ponekad je upravo suprotno.
Postoji određena psihološka zrelost u sposobnosti da kažemo: „Ne znam još.“
Ne „ne znam i moram odmah da saznam“.
Ne „ne znam i zbog toga sam nesigurna osoba“.
Samo: ne znam.
Ta rečenica ostavlja prostor da se nešto razvije pre nego što ga mi nasilno zatvorimo zaključkom.
Život između „možda“ i „videćemo“
Teško nam je da živimo u otvorenim krajevima.
Želimo da znamo da li je nešto početak ili kraj. Da li je ovo prava osoba. Da li je ovo pravi grad. Da li je ovo pravi posao. Da li je ovo faza ili naš novi život.
Ali mnoge važne stvari u životu neko vreme nemaju ime.
Neki odnosi su još uvek u nastajanju.
Neke odluke sazrevaju.
Neki odgovori dolaze tek nakon iskustva koje još nismo imali.
Pokušaj da sve odmah definišemo može da nam oduzme mogućnost da zaista iskusimo ono što se događa.
Jer ako stalno pitamo „šta ovo znači?“, ponekad prestanemo da pitamo „kako se osećam dok se ovo događa?“
A to nisu ista pitanja.
Neizvesnost se može tolerisati
Jedna od važnih psiholoških veština nije uklanjanje neizvesnosti, već povećavanje sposobnosti da je podnesemo.
To znači da možemo biti zabrinuti, a da ipak ne tražimo odgovor iste sekunde.
Možemo doneti odluku bez garancije da je savršena.
Možemo čekati.
Možemo promeniti mišljenje.
Možemo priznati da trenutno nemamo dovoljno informacija.
Možemo pustiti da vreme pokaže ono što danas jednostavno ne možemo znati.
To nije pasivnost.
To je tolerancija na neizvesnost.
A ona nam omogućava nešto veoma važno: da ne donosimo odluke samo zato da bismo se oslobodili neprijatnog osećaja čekanja.
Umetnost da ne znamo
Možda odrastanje nije trenutak u kojem konačno dobijemo sve odgovore.
Možda je odrastanje trenutak u kojem shvatimo da ih nikada nećemo imati sve.
Da ćemo neke ljude upoznati bez znanja koliko će ostati.
Da ćemo neke odluke doneti bez mogućnosti da vidimo alternativni život koji smo mogli izabrati.
Da ćemo ponekad pogrešiti.
Da ćemo ponekad biti iznenađeni.
Da će se neke stvari završiti drugačije nego što smo planirali, a neke bolje nego što smo očekivali.
I možda je upravo zato važno da ne pokušavamo da život učinimo potpuno predvidivim.
Jer život koji je potpuno predvidiv možda jeste sigurniji.
Ali nije nužno i život koji želimo da živimo.
The Art of Not Knowing nije umetnost da nam ne bude stalo.
Nije odustajanje od planiranja, odlučivanja ili promišljanja.
To je sposobnost da napravimo razliku između onoga što možemo da uradimo danas i onoga što ćemo morati da sačekamo da bismo saznali.
Neke odgovore možemo pronaći.
Neke možemo dobiti od drugih.
A neke moramo pustiti da nam ih život sam pokaže.
I možda je dovoljno da za sada znamo samo ovo:
Ne moramo znati kako će se završiti da bismo mogli da napravimo sledeći korak.
