„Samo da preguram ovu nedelju.“
Koliko puta ste ovo pomislili u poslednje vreme?
Možda u ponedeljak već razmišljate o petku. U utorak odbrojavate dane. U sredu govorite sebi da ste na pola puta. Četvrtak je već nekako lakši jer „sutra je petak“, a petak postaje nagrada za sve ono što ste izdržali tokom prethodnih dana.
A onda dođe vikend.
Spavate malo duže, pokušavate da nadoknadite sve što niste stigli, vidite prijatelje, izađete, odmorite, možda ne uradite apsolutno ništa i konačno imate osećaj da pripadate sopstvenom životu.
I onda nedelja uveče.
Poznat osećaj težine u stomaku. Pogled na sat. Misao o ponedeljku. I tiho obećanje sebi: „Samo još ova nedelja.“
Problem je što sledeća nedelja zaista dođe.
Kada život postane nešto što treba izdržati
Živeti od vikenda do vikenda na prvi pogled može izgledati kao obična posledica napornog rasporeda. Imamo posao, fakultet, obaveze, rokove, račune, porodicu, društveni život i bezbroj malih stvari koje svakodnevno zahtevaju našu pažnju.
Ali kada se ovaj obrazac ponavlja nedeljama i mesecima, možda više ne govorimo samo o tome da smo umorni.
Možda govorimo o tome da smo počeli da doživljavamo svakodnevni život kao nešto što treba preživeti, a ne kao prostor u kojem zaista živimo.
To je važna razlika.
Umor nakon zahtevne nedelje je normalan. Potreba za odmorom je normalna. Radovanje vikendu je potpuno normalno.
Ali ako je vikend jedini deo nedelje kojem se radujemo, ako nam je jedini cilj da „izguramo“ dane do petka, onda vredi zastati i pitati se šta nam naši radni dani zapravo govore.
Zašto nam vikend toliko znači?
Vikend nam daje ono što tokom nedelje često nemamo dovoljno.
Kontrolu nad sopstvenim vremenom.
Tokom radne nedelje veliki deo dana unapred je određen. Ustajemo kada moramo, putujemo kada moramo, radimo ono što se od nas očekuje, odgovaramo na poruke, završavamo zadatke i pokušavamo da uklopimo privatni život između obaveza.
Vikend zato nije samo dva slobodna dana.
On predstavlja osećaj slobode.
I upravo zbog toga naš mozak može početi da pravi vrlo jasnu podelu. Radna nedelja postaje period obaveza, a vikend period života.
Što je ta granica izraženija, to nam ponedeljak teže pada.
Ne zato što je ponedeljak sam po sebi toliko strašan, već zato što simbolizuje povratak u život nad kojim imamo manje osećaja kontrole.
„Još samo pet dana“
Jedan od razloga zbog kojih lako upadamo u ovaj obrazac jeste način na koji pokušavamo da izdržimo neprijatnost.
Kada nam je sada teško, prirodno je da se fokusiramo na trenutak kada će biti bolje.
„Samo da prođe ovaj sastanak.“
„Samo da završim ovaj projekat.“
„Samo da dođe petak.“
„Samo da prođe ovaj mesec.“
„Samo da odem na odmor.“
Problem nastaje kada „posle“ postane jedino mesto u kojem očekujemo da ćemo se osećati dobro.
Tada sadašnjost postaje čekaonica.
A život ne možemo zauvek provesti čekajući da počne.
Nije problem u tome što volimo vikend
Važno je napraviti razliku između zdravog odmora i života koji je organizovan oko bekstva od svakodnevice.
Nije problem ako obožavate subotnje jutro.
Nije problem ako vam je petak omiljeni dan.
Nije problem ni ako vam nedelja uveče nije omiljeni trenutak u nedelji.
Problem može nastati kada tokom pet dana samo funkcionišemo, a onda pokušavamo da se za dva dana vratimo sebi.
Jer tada vikend postaje svojevrsna emocionalna infuzija.
Dovoljno odmora, druženja, zadovoljstva i slobode treba da nas „napuni“ kako bismo ponovo mogli da izdržimo narednih pet dana.
I tako iz nedelje u nedelju.
Kada smo poslednji put imali nešto čemu se radujemo u sredu?
Ovo je možda jedno od korisnijih pitanja koje možemo sebi postaviti.
Ne kada ćemo na odmor.
Ne kada je sledeći praznik.
Ne kada stiže plata.
Ne kada završava projekat.
Već šta postoji u našoj običnoj sredi.
Psihološki gledano, zadovoljstvo ne nastaje samo iz velikih životnih događaja. Na naše svakodnevno blagostanje značajno utiču i male aktivnosti koje nam pružaju osećaj smisla, povezanosti, zadovoljstva ili kompetentnosti.
Zato promena ne mora odmah značiti davanje otkaza, preseljenje ili potpuno novi život.
Ponekad počinje mnogo manjim pitanjem.
Šta mogu da promenim u utorku?
Možda je to šetnja nakon posla. Večera sa osobom koju volimo. Sat vremena bez telefona. Knjiga. Trening. Muzika u kolima. Omiljena kafa. Veče u kojem ne moramo ništa da postignemo.
Ne zato što će jedna kafa rešiti nezadovoljstvo životom.
Već zato što nas male aktivnosti podsećaju da radni dan nije samo prostor za izvršavanje zadataka.
Ali šta ako zaista mrzimo svoj posao?
Ponekad nije stvar u tome da moramo naučiti da „uživamo u malim stvarima“.
Ponekad nam telo i psihičko stanje vrlo jasno govore da nešto nije u redu.
Ako se svakog jutra budimo sa snažnim otporom, ako smo konstantno iscrpljeni, razdražljivi, bezvoljni, ako posao zauzima gotovo sav mentalni prostor i ako vikend više služi oporavku nego životu, možda nije dovoljno samo bolje organizovati slobodno vreme.
Možda je potrebno pogledati širu sliku.
Kakav je naš posao?
Kakvi su odnosi na radnom mestu?
Da li imamo dovoljno odmora?
Da li su očekivanja realna?
Da li imamo granice?
Da li smo konstantno dostupni?
Da li imamo osećaj da naš trud ima smisla?
I najvažnije, da li je ovo samo zahtevna faza ili je postalo naše uobičajeno stanje?
Odmor nije nagrada za to što smo dovoljno patili
Jedna od najopasnijih ideja moderne produktivnosti jeste da odmor moramo zaslužiti.
Kao da prvo moramo sve završiti, svima odgovoriti, biti produktivni, ispuniti očekivanja i tek onda možemo da sednemo.
Ali lista obaveza nema prirodan kraj.
Uvek postoji još jedan mejl.
Još jedan zadatak.
Još nešto što može da se popravi.
Još nešto što „samo treba završiti“.
Ako odmor stalno dolazi tek nakon iscrpljenosti, onda ne odmaramo.
Oporavljamo se.
A to nije isto.
Možda nam ne treba savršen život. Možda nam treba više života u običnom danu.
Ne moramo voleti svaki ponedeljak.
Ne moramo biti zahvalni svakog jutra.
Ne moramo od svakog radnog dana praviti wellness iskustvo.
Ali možda možemo prestati da čekamo petak da bismo sebi dozvolili da živimo.
Možemo pokušati da napravimo makar nekoliko trenutaka tokom nedelje koji nisu samo korisni, produktivni ili obavezni.
Možemo zaštititi vreme za ljude koje volimo.
Možemo naučiti da ne odgovaramo odmah na svaku poruku.
Možemo otići iz kancelarije kada je radni dan završen.
Možemo napraviti prostor za dosadu.
Možemo prestati da svaki slobodan trenutak popunjavamo još jednom obavezom.
A ponekad možemo sebi priznati i ono što ne želimo da čujemo.
Ako nam je život postao nešto što samo treba „pregurati“, možda nije potrebno da postanemo bolji u preguravanju.
Možda treba da se zapitamo zašto nam je toliko toga postalo teško za živeti.
Jer cilj nije da naučimo kako da izdržimo još jednu nedelju.
Cilj je da jednog dana shvatimo da nismo proveli godine čekajući petak.
