Pre neki dan sam uhvatila sebe kako sedim, gledam u spisak stvari koje treba da uradim i
ozbiljno razmišljam o tome koliko bi bilo lepo da tog dana ne moram baš ništa.
Ne nešto spektakularno.
Ne putovanje, spa, vikend bez telefona i ostale stvari koje zamišljamo kada nam neko kaže da
treba “više da brinemo o sebi“.
Samo ništa.
Da niko ništa ne pita. Da ništa nije hitno. Da ne postoji još jedna poruka na koju treba
odgovoriti, još jedna obaveza koju treba zapamtiti i još jedna stvar koju bi bilo dobro završiti
danas kako sutra ne bi postala problem.
I onda sam se zapitala: kada smo tačno počeli da mislimo da je normalno stalno biti
umoran?
Postoji ona vrsta umora koju reši jedno dobro spavanje. Legnete iscrpljeni, probudite se i svet
ponovo deluje podnošljivo.
A postoji i ona druga.
Spavate osam sati i probudite se umorni. Popijete kafu, ali vam ne vrati energiju. Završite
jednu obavezu, a umesto zadovoljstva osećate samo olakšanje što je jedna manje.
Ljudi vas možda čak počnu i nervirati. Ne zato što su preko noći postali nepodnošljivi, nego
zato što jednostavno nemate više kapaciteta ni za njih.
Tada umor više nije samo fizički.
Mentalna iscrpljenost često ne izgleda dramatično. Naprotiv, spolja možemo sasvim pristojno
da funkcionišemo. Idemo na posao, odgovaramo na poruke, završavamo obaveze,
razgovaramo sa ljudima.
Samo što nam za sve to treba mnogo više energije nego ranije.
Koncentracija postaje lošija. Motivacija nestaje. Sitnice počinju da deluju ogromno. Nekada
se menjaju apetit i san, nekada telo počne da protestuje kroz glavobolje, stomačne tegobe ili
osećaj konstantne napetosti.
A možda je najzanimljivije to što tada često uradimo upravo ono što nam najmanje treba.
Pritisnemo sebe još jače.
„Hajde, saberi se.“
„Nije ti ništa.“
„Samo završi još ovo.“
„Odmorićeš kada prođe ova nedelja.“
Problem je što posle te nedelje obično dođe sledeća.
Možda mentalna iscrpljenost zato nije samo pitanje toga koliko stvari imamo da uradimo.
Ponekad je pitanje i koliko dugo od sebe očekujemo da možemo sve.
Da budemo dobri na poslu. Prisutni kod kuće. Dostupni ljudima koje volimo. Da vežbamo,
jedemo zdravo, odgovaramo na poruke, održavamo odnose, izgledamo pristojno i, po
mogućnosti, sve to radimo smireno i zahvalno.
I negde između svih tih verzija sebe koje pokušavamo da održimo, ona prava počne da
govori: Ja više ne mogu.
Možda odgovor tada nije još bolja organizacija vremena.
Možda nam ne treba još jedna aplikacija za produktivnost, još jedan planer ili još jedna
tehnika kojom ćemo naučiti kako da uguramo više života u isti broj sati.
Možda nam ponekad treba da nešto jednostavno ne uradimo.
Da spustimo sopstvena očekivanja. Da napravimo pauzu pre nego što nas telo na nju natera.
Da razlikujemo ono što možemo da kontrolišemo od onoga što samo pokušavamo da
kontrolišemo. Da vratimo šetnju, kretanje, tišinu ili nekoliko minuta u kojima od nas niko
ništa ne traži.
Jer odmor nije samo spavanje.
Ponekad je odmor i trenutak u kojem prestanemo da zahtevamo nešto od sebe.
I možda pravo pitanje nije: „Kako da izdržim još malo?“
Nego:
„Zašto sam uopšte toliko dugo mislila da moram?“
Autor : Anđela Stevović Nikolić
