O mentalnom zdravlju danas govorimo više nego ikada. I to je dobra vest. Međutim, količina informacija ne znači nužno i količinu razumevanja.
Društvene mreže su nam približile termine poput anksioznosti, traume, burnouta, depresije i granica, ali su ih istovremeno često pretvorile u pojednostavljene fraze. Nekada se ozbiljni psihološki koncepti koriste kao svakodnevne etikete, a nekada se tuđa patnja procenjuje na osnovu toga koliko neko „deluje dobro“.
Mentalno zdravlje nije uvek vidljivo. Nije crno-belo. I nije nešto što imamo ili nemamo.
Baš zato je vreme da razbijemo neke od najčešćih zabluda.
Zabluda 1: „Ako funkcionišem normalno, mentalno sam dobro.“
Jedna od najopasnijih zabluda jeste ideja da osoba koja ide na posao, studira, brine o porodici, izlazi, smeje se i ispunjava obaveze ne može istovremeno da se psihološki ne oseća dobro.
Može.
Psihološka patnja ne mora nužno da dovede do toga da osoba prestane da funkcioniše. Neko može biti izrazito anksiozan, emocionalno iscrpljen ili depresivan, a da istovremeno nastavlja da izvršava sve svoje svakodnevne obaveze.
U psihologiji se često govori o funkcionisanju upravo zato što ono nije isto što i subjektivno blagostanje. Osoba može biti uspešna na poslu, imati partnera, prijatelje i život koji spolja izgleda potpuno sređeno, a da iznutra oseća prazninu, konstantnu napetost ili gubitak smisla.
Zato pitanje nije samo „Da li funkcionišeš?“, već i „Kako ti je dok sve to radiš?“
Postoji velika razlika između života koji uspevamo da održimo i života u kojem se zaista osećamo prisutno.
Zabluda 2: „Mentalno zdravlje znači da treba da budemo pozitivni.“
Pozitivno razmišljanje može biti korisno. Problem nastaje kada od njega napravimo obavezu.
Ne moramo biti zahvalni svakog dana. Ne moramo u svakoj lošoj situaciji pronaći lekciju. Ne moramo verovati da će sve biti dobro dok se trenutno osećamo loše.
Psihološko zdravlje ne podrazumeva odsustvo neprijatnih emocija.
Tuga, ljutnja, strah, razočaranje, zavist, krivica i frustracija deo su normalnog emocionalnog iskustva. Njihovo postojanje samo po sebi nije znak psihološkog poremećaja.
Problem nastaje kada emocija postane toliko intenzivna, dugotrajna ili ometajuća da značajno utiče na svakodnevno funkcionisanje, odnose ili sposobnost osobe da se nosi sa životom.
Drugim rečima, cilj mentalnog zdravlja nije da budemo srećni sve vreme.
Cilj je da možemo da prepoznamo ono što osećamo, razumemo svoje reakcije, regulišemo emocije i potražimo podršku kada nam je potrebna.
Ponekad je najzdravija rečenica koju možemo sebi reći upravo: „Danas mi nije dobro i ne moram da se pretvaram da jeste.“
Zabluda 3: „Terapija je samo za ljude koji imaju ozbiljan problem.“
Psihoterapija se često i dalje posmatra kao poslednja stanica, nešto čemu se pribegava tek kada osoba više ne može da izdrži.
Međutim, psihoterapija nije rezervisana samo za krizna stanja.
Ljudi dolaze na terapiju iz različitih razloga. Neko se suočava sa simptomima depresije ili anksioznosti. Neko prolazi kroz raskid, gubitak, promenu posla ili veliku životnu tranziciju. Neko želi da razume svoje obrasce u odnosima. Neko oseća da stalno postavlja iste granice koje drugi prelaze. Neko jednostavno želi bolje da upozna sebe.
Traženje stručne pomoći nije dokaz da osoba nije dovoljno jaka da sama reši svoj problem.
Naprotiv.
Prepoznati da nam je potrebna podrška može biti znak dobre samoprocene i odgovornosti prema sebi.
Ipak, važno je napraviti razliku između psihološke podrške i samodijagnostikovanja. Internet može biti mesto na kojem ćemo pronaći korisne informacije, ali nije zamena za procenu kvalifikovanog stručnjaka.
Zabluda 4: „Anksioznost je samo kada si nervozan.“
Anksioznost nije isto što i obična nervoza.
Svi ljudi povremeno osećaju strah i zabrinutost. To je normalan deo ljudskog iskustva i ima svoju zaštitnu funkciju. Problem nastaje kada anksioznost postane nesrazmerna situaciji, učestala, teško kontrolisana ili počne da ograničava život.
Anksioznost može uključivati psihološke simptome poput stalne zabrinutosti, osećaja da će se nešto loše dogoditi, teškoća sa koncentracijom i nemira, ali i fizičke simptome poput ubrzanog rada srca, napetosti mišića, problema sa spavanjem ili gastrointestinalnih tegoba.
Zato rečenica „Ma samo se opusti“ uglavnom nije naročito korisna.
Osoba koja je anksiozna ne bira svesno da bude zabrinuta. Njena reakcija na pretnju može biti aktivirana i kada objektivna opasnost nije prisutna.
Razumevanje toga ne znači da svaku brigu treba pretvoriti u dijagnozu. Znači da je važno napraviti razliku između normalne reakcije na stres i problema koji počinje da preuzima kontrolu nad našim životom.
Zabluda 5: „Ako dovoljno radim na sebi, nikada više neću imati psihički težak period.“
Ovo je možda najmodernija zabluda.
Danas možemo pronaći bezbroj sadržaja o „radu na sebi“, jutarnjim rutinama, meditaciji, granicama, afirmacijama, produktivnosti i emocionalnoj inteligenciji. Sve to može imati svoje mesto.
Ali postoji opasnost da mentalno zdravlje počnemo da posmatramo kao projekat koji moramo savršeno održavati.
Ako dovoljno meditiram, biću miran.
Ako postavim dobre granice, više nikada neću biti povređen.
Ako dovoljno radim na sebi, više neću imati loše dane.
Ako idem na terapiju, moraću stalno da napredujem.
Ne mora tako.
Psihološka otpornost ne znači da nas život više neće pogoditi. Znači da imamo veće kapacitete da se sa onim što nas pogodi nosimo, da prepoznamo kada nam je teško i da potražimo odgovarajuću podršku.
Čak i osoba koja je mnogo radila na sebi može doživeti gubitak, stres, razočaranje, krizu ili period emocionalne iscrpljenosti.
To nije neuspeh rada na sebi.
To je život.
Mentalno zdravlje nije savršeno stanje
Možda je najveća zabluda od svih ideja da mentalno zdravlje znači da smo jednom stigli do tačke u kojoj smo „sređeni“ i odatle više nema nazad.
Ne postoji konačna verzija nas koju jednom dostignemo i zauvek zadržimo.
Mentalno zdravlje se menja zajedno sa životom. Na njega utiču odnosi, posao, finansijska sigurnost, fizičko zdravlje, gubici, promene, stres, podrška koju imamo i okolnosti u kojima živimo.
Zato briga o mentalnom zdravlju nije potraga za životom bez problema.
To je sposobnost da probleme prepoznamo, da ne moramo sve sami, da razumemo sebe i druge malo bolje i da znamo kada je vreme da potražimo pomoć.
I možda je upravo to ono što treba da zapamtimo kada sledeći put čujemo da je neko „dobro jer normalno funkcioniše“, da je „samo negativan“, da je „terapija za one kojima je baš loše“ ili da će „rad na sebi rešiti sve“.
Mentalno zdravlje nije odsustvo problema.
To je odnos koji imamo prema sebi dok kroz njih prolazimo.
