Prvi dejt često ne završava onda kada se rastanemo. Za mnoge ljude, upravo tada počinje drugi deo susreta, onaj koji se odvija u mislima. Analiziramo razgovor, način na koji nas je osoba gledala, šta je rekla na kraju večeri, da li je pomenula mogućnost ponovnog viđanja i, gotovo neizbežno, koliko bi trebalo da prođe pre nego što se neko javi. Nekada je prošlo svega nekoliko sati, ali potreba da razumemo šta se dogodilo može učiniti da vreme deluje mnogo duže. Pitanje „Kada da se javim?“ zato vrlo često nije samo pitanje komunikacije, već pokušaj da kroz određeno pravilo smanjimo neizvesnost koju nosi početak svakog novog odnosa.
U romantičnim odnosima neizvesnost je posebno izražena zato što u početku raspolažemo sa vrlo malo informacija. Još ne poznajemo dovoljno drugu osobu da bismo mogli pouzdano da predvidimo njeno ponašanje, a istovremeno nam je dovoljno stalo da nam njena reakcija postane važna. Upravo ta kombinacija zainteresovanosti i nedostatka sigurnosti može dovesti do pojačane pažnje prema svakom signalu. Poruka koja kasni nekoliko sati može dobiti značenje koje objektivno nema, dok se način na koji je neko napisao jednu rečenicu može analizirati mnogo detaljnije nego što bi to bilo potrebno u bilo kom drugom odnosu.
Zašto nam je toliko važno ko će se prvi javiti?
Potreba da procenimo ko bi trebalo prvi da se javi često je povezana sa strahom od odbijanja. Kada nam se neko dopadne, postajemo emocionalno izloženiji, pa potencijalno odbijanje više nije neutralna informacija. Ono može biti doživljeno kao procena naše privlačnosti, vrednosti ili poželjnosti, iako reakcija jedne osobe zapravo govori mnogo više o njenim potrebama, okolnostima i preferencijama nego o našoj ličnoj vrednosti.
Zbog toga ljudi ponekad počinju da koriste različite strategije kako bi smanjili mogućnost da budu odbijeni. Namerno čekanje sa odgovorom, izbegavanje iniciranja razgovora ili pokušaj da se ostavi utisak nezainteresovanosti mogu predstavljati način emocionalne samoodbrane. Ako se ne javim prvi, ne mogu biti odbijen. Ako odgovorim tek nakon nekoliko sati, možda ću delovati sigurnije. Ako druga osoba napravi prvi korak, dobiću potvrdu da joj se dopadam.
Problem je u tome što ovakva ponašanja često ne rešavaju strah od odbijanja, već samo odlažu suočavanje sa neizvesnošću. Druga osoba i dalje može biti zainteresovana ili nezainteresovana, samo što sada obe strane pokušavaju da pročitaju signale umesto da ih otvoreno razmene.
Da li zaista postoji pravo vreme za poruku?
Ne postoji univerzalno psihološko pravilo koje određuje da li nakon prvog dejta treba sačekati nekoliko sati, jedan dan ili nekoliko dana. Vreme koje je potrebno da se neko javi ne može se izolovati iz šireg konteksta odnosa i koristiti kao pouzdan pokazatelj zainteresovanosti. Osoba može odgovoriti brzo zato što je zainteresovana, ali može odgovoriti brzo i zato što je upravo tada slobodna. Može odgovoriti tek sutradan jer joj je bio naporan dan, ali isto tako može biti i manje zainteresovana. Sam vremenski interval ne daje dovoljno informacija da bismo mogli doneti pouzdan zaključak.
Mnogo značajniji pokazatelj predstavlja obrazac ponašanja kroz vreme. Da li osoba nastavlja razgovor? Da li postavlja pitanja? Da li pokazuje interesovanje za vas? Da li predlaže novo viđanje? Da li komunikacija postaje uzajamna ili se uglavnom oslanja na inicijativu jedne osobe? Kada se posmatra šira slika, pojedinačna poruka i njeno vreme slanja postaju mnogo manje značajni.
Šta se događa u našoj glavi kada nam se neko dopadne?
Romantična privlačnost prirodno povećava našu usmerenost na drugu osobu. Kada je odnos još uvek nov, mozak pokušava da prikupi što više informacija kako bi procenio da li je situacija sigurna, uzajamna i vredna daljeg ulaganja. Zbog toga možemo postati posebno osetljivi na male promene u ponašanju druge osobe.
Upravo ovde može doći do kognitivnih grešaka. Jedan neodgovoren poziv može se protumačiti kao znak gubitka interesovanja, kratka poruka kao emocionalna distanca, a brzo odgovaranje kao dokaz velike zainteresovanosti. Takva tumačenja često predstavljaju pokušaj da iz ograničenih informacija izvedemo zaključak o nečijim namerama. Međutim, što manje znamo o osobi i situaciji, veća je mogućnost da praznine popunimo sopstvenim pretpostavkama.
Kod osoba koje su posebno osetljive na odbijanje taj proces može biti još izraženiji. Neizvesnost tada ne ostaje samo neprijatna, već postaje nešto što želimo što pre da rešimo. Zato proveravamo telefon, vraćamo se na razgovor koji smo vodili i pokušavamo da pronađemo trenutak koji bi mogao da objasni ponašanje druge osobe. Problem nije u tome što razmišljamo o odnosu, već u tome što pokušavamo da dobijemo sigurnost iz informacija koje nam je još uvek nemoguće imati.
Zašto nam „igrice“ mogu delovati privlačno?
Strategije poput namernog čekanja ili glumljenja nezainteresovanosti mogu biti privlačne upravo zato što stvaraju osećaj kontrole. Kada ne možemo da kontrolišemo da li ćemo se drugoj osobi dopasti, možemo pokušati da kontrolišemo način na koji ćemo se predstaviti. Međutim, što više komunikaciju posmatramo kao niz poteza kojima treba proizvesti određenu reakciju, manje prostora ostaje za spontano upoznavanje.
Zdrava komunikacija ne podrazumeva dostupnost u svakom trenutku niti znači da moramo odgovoriti čim dobijemo poruku. Ljudi imaju obaveze, ritam i različite stilove komunikacije. Razlika je u tome što je prirodno odlaganje odgovora posledica života, dok je namerno odlaganje često deo strategije kojom pokušavamo da upravljamo utiskom koji ostavljamo.
Šta je onda korisnije od čekanja?
Umesto pitanja „Koliko treba da čekam?“, korisnije je postaviti pitanje „Šta mi zapravo govori moje ponašanje?“. Ako želimo da se javimo zato što nam je bilo lepo i želeli bismo da nastavimo kontakt, nema psihološkog razloga da svoju zainteresovanost skrivamo samo zato što postoji nepisano pravilo da druga osoba treba prva da napravi korak.
Javiti se nakon prvog dejta nije znak slabosti, prevelike zainteresovanosti niti emocionalne zavisnosti. Isto tako, sačekati sa porukom nije automatski znak manipulacije. Kontekst, motivacija i obrazac odnosa mnogo su važniji od samog vremena.
Možemo biti zainteresovani i istovremeno ostaviti drugoj osobi dovoljno prostora. Možemo pokazati inicijativu bez pokušaja da kontrolišemo ishod. Upravo tu postoji važna razlika između autentične zainteresovanosti i ponašanja koje je vođeno strahom.
Možda pravo pitanje nije kada, već zašto
U početnim fazama odnosa nemoguće je potpuno eliminisati neizvesnost. Ne znamo još uvek šta druga osoba oseća, koliko joj se dopadamo niti u kom pravcu će se odnos razvijati. Pokušaj da tu neizvesnost rešimo savršenim tajmingom poruke može nam dati privid kontrole, ali nam ne može garantovati željeni ishod.
Zato možda nije najvažnije da znamo koliko sati treba da prođe nakon prvog dejta. Mnogo je važnije da razumemo šta nas tera da čekamo. Ako čekamo zato što nam je potrebno malo vremena da obradimo utiske, to je jedna stvar. Ako čekamo zato što se plašimo da ćemo delovati previše zainteresovano ili zato što želimo da sprečimo mogućnost odbijanja, onda više ne govorimo samo o vremenu odgovora, već o našem odnosu prema ranjivosti.
Prvi korak u odnosu uvek nosi određeni rizik. Kada pokažemo zainteresovanost, druga osoba dobija mogućnost da je prihvati, ali i da je ne uzvrati. To ne možemo kontrolisati. Ono što možemo jeste da biramo način komunikacije koji je u skladu sa nama, da posmatramo uzajamnost i da ne pokušavamo da iz nekoliko sati tišine izgradimo priču o tome šta neko oseća.
Jer nakon prvog dejta ne postoji magičan trenutak u kojem poruka postaje dovoljno kasna da garantuje zainteresovanost. Postoji samo komunikacija između dve osobe koje tek počinju da otkrivaju da li postoji prostor za nešto više.
