U svetu u kome se od nas očekuje da budemo dostupni, produktivni i stalno u pokretu, lako je doći do trenutka kada više ne znamo kako se zaista osećamo. Dani prolaze ispunjeni obavezama, razgovorima, rokovima i očekivanjima drugih, a negde usput izgubimo vezu sa sopstvenim mislima, emocijama i potrebama.
Gubitak kontakta sa sobom ne dešava se odjednom. To je proces koji se razvija tiho i gotovo neprimetno. Mnogi ljudi ga prepoznaju tek kada osete hroničan umor, nezadovoljstvo ili osećaj da žive život koji više ne doživljavaju kao svoj.
Jedan od prvih znakova jeste osećaj da funkcionišete na autopilotu. Budite se, odlazite na posao, završavate obaveze i vraćate se kući, ali imate utisak da samo prolazite kroz dan bez stvarnog prisustva. Sve radite zato što morate, a retko kada zato što zaista želite.
Još jedan važan pokazatelj jeste kada više ne umete da odgovorite na jednostavna pitanja poput toga šta vas raduje, šta vam je potrebno ili kako se zaista osećate. Lakše vam je da govorite o obavezama nego o emocijama. Kada vas neko pita kako ste, odgovor “dobro” postaje automatski, čak i kada duboko u sebi znate da nije tako.
Ljudi koji izgube kontakt sa sobom često počinju da donose odluke isključivo na osnovu tuđih očekivanja. Umesto da se zapitaju šta njima odgovara, razmišljaju o tome šta bi trebalo da urade, kako će drugi reagovati ili kako će izgledati u očima okoline. Vremenom sopstvene želje postaju sve tiše.
Možda primećujete i da vas stvari koje su vas nekada ispunjavale više ne raduju. Hobiji ostaju po strani, druženja postaju naporna, a čak ni trenuci odmora ne donose osećaj opuštenosti. To ne znači nužno da ste izgubili interesovanja, već da ste izgubili povezanost sa delom sebe koji je umeo da uživa.
Još jedan znak može biti stalna potreba da budete zauzeti. Tišina i slobodno vreme postaju neprijatni jer tada ostajete sami sa svojim mislima. Zato posežete za telefonom, društvenim mrežama, dodatnim obavezama ili bilo čim što će vam skrenuti pažnju sa unutrašnjeg sveta.
Telo često progovori pre nego što to učine naše emocije. Konstantan umor, napetost u mišićima, problemi sa spavanjem, glavobolje ili osećaj težine mogu biti način na koji organizam pokazuje da mu je potreban predah i veća pažnja prema sebi.
Važno je znati da gubitak kontakta sa sobom nije znak slabosti niti neuspeha. To je često posledica dugotrajnog stresa, prilagođavanja drugima, zanemarivanja sopstvenih potreba ili života u ritmu koji ne ostavlja prostor za unutrašnji dijalog.
Dobra vest je da se kontakt sa sobom može obnoviti. To ne zahteva velike životne promene preko noći. Ponekad je dovoljno da svakog dana odvojite nekoliko minuta bez telefona i spoljašnjih ometanja, da se zapitate kako ste, šta vam je danas bilo teško, šta vam je prijalo i šta vam je zaista potrebno. Pisanje dnevnika, boravak u prirodi, razgovor sa bliskom osobom ili psihologom, kao i svesno usporavanje, mogu pomoći da ponovo čujete sopstveni unutrašnji glas.
Biti u kontaktu sa sobom ne znači da ćete uvek imati odgovore na sva pitanja niti da ćete se svakog dana osećati dobro. To znači da ćete sebi dozvoliti da iskreno primetite ono što osećate i da svoje potrebe ne stavljate stalno na poslednje mesto.
Možda je upravo danas pravi trenutak da zastanete i postavite sebi jedno jednostavno pitanje: kada ste poslednji put uradili nešto zato što je to bilo važno vama, a ne zato što se to od vas očekivalo? Odgovor na to pitanje može biti prvi korak ka ponovnom susretu sa sobom.
