Koliko puta smo bili potpuno sigurni da nešto vidimo jasno, a onda, nekoliko dana, meseci ili godina kasnije, shvatili da je postojala čitava priča koju tada nismo mogli da sagledamo? Naša perspektiva u velikoj meri određuje način na koji doživljavamo sopstveni život. Ista situacija za jednu osobu može predstavljati kraj, za drugu početak, a za treću samo jednu neprijatnu epizodu koja će vremenom proći.
To ne znači da je jedna osoba u pravu, a druga u zabludi. Način na koji doživljavamo događaje zavisi od naših iskustava, uverenja, očekivanja, emocionalnog stanja i načina na koji smo naučili da tumačimo svet.
Zato proširivanje perspektive nije samo pitanje pozitivnog razmišljanja. To je sposobnost da zastanemo, udaljimo se od prvog utiska i pokušamo da vidimo širu sliku. Da prihvatimo mogućnost da ono što trenutno mislimo nije jedino moguće objašnjenje.
Kada smo uznemireni, povređeni ili pod stresom, naš pogled prirodno postaje uži. Mozak pokušava da što brže pronađe objašnjenje i rešenje, pa često razmišlja u kategorijama „uvek“, „nikad“, „sve“ i „ništa“. Jedan neuspeh može postati dokaz da nismo dovoljno dobri. Jedna kritika može zaseniti deset komplimenata. Jedan loš dan može početi da izgleda kao loš život.
Prvi korak ka širem pogledu jeste da naučimo da prepoznamo trenutak kada pravimo takve zaključke.
Umesto da odmah poverujemo svakoj misli koja se pojavi, možemo je posmatrati kao jednu interpretaciju događaja. Korisno pitanje može biti: „Da li je ovo činjenica ili način na koji trenutno tumačim činjenicu?“ Na primer, činjenica može biti da nam se neko nije javio. Tumačenje može biti da nas više ne voli, da smo nešto pogrešili ili da mu nije stalo. Kada napravimo razliku između događaja i priče koju smo o njemu napravili, otvara se prostor za druge mogućnosti.
Važno je i da naučimo da odložimo konačne zaključke.
Ne moramo svaku situaciju odmah razumeti. Ponekad je dovoljno reći sebi: „Trenutno ne znam šta ovo znači.“ To je mnogo zdravija pozicija od potrebe da odmah pronađemo odgovor, naročito kada smo emocionalno uznemireni. Neke stvari postanu jasnije tek kada prođe dovoljno vremena i kada ih možemo pogledati sa određene distance.
Jedan od korisnih načina da proširimo perspektivu jeste da zamislimo da savetujemo osobu koju volimo. Kada smo mi u problemu, često smo prema sebi mnogo stroži nego prema drugima. Prijatelju bismo možda rekli da jedan neuspeh ne određuje njegovu vrednost, da nije potrebno da donese odluku dok je povređen ili da jedna greška ne poništava sve što je do tada uradio. Ipak, kada se isto dogodi nama, spremni smo da budemo mnogo nemilosrdniji.
Zato se možemo pitati: „Šta bih rekao nekome koga volim da se nalazi u istoj situaciji?“ Odgovor često otvara perspektivu koju sami sebi nismo dozvolili.
Perspektivu možemo širiti i tako što ćemo namerno tražiti informacije koje ne potvrđuju samo ono u šta već verujemo. Svi imamo određene obrasce razmišljanja i skloni smo da primećujemo ono što se uklapa u našu postojeću sliku sveta. Ako verujemo da ljudi nisu pouzdani, lakše ćemo primetiti njihova razočaranja nego njihovu podršku. Ako verujemo da nismo dovoljno sposobni, više ćemo se sećati grešaka nego uspeha.
Zato je ponekad korisno postaviti sebi pitanje: „Šta ne vidim zato što se ne uklapa u moju priču?“
Isto možemo primeniti i na odnose. Kada smo ljuti na nekoga, lako je posmatrati njegovo ponašanje samo kroz sopstvenu povredu. To ne znači da treba da opravdavamo tuđe postupke, ali možemo pokušati da razumemo da postoji razlika između razumevanja nečijeg ponašanja i njegovog opravdavanja. Možemo se pitati šta je druga osoba možda doživela, čega se plaši, šta ne ume da izrazi ili koje okolnosti ne poznajemo.
Ponekad je upravo ova razlika ono što nam omogućava da ostanemo povezani sa sobom, a da istovremeno ne pojednostavimo drugu osobu.
Važan deo širenja perspektive jeste i spremnost da promenimo mišljenje.
To ne znači da nemamo stavove ili principe. Naprotiv, emocionalna zrelost podrazumeva sposobnost da kažemo: „Ovo sam ranije mislila, ali sada, sa novim informacijama, vidim drugačije.“ Promena mišljenja nije znak slabosti. Ona može biti znak da smo spremni da učimo.
Zato nam kontakt sa drugačijim ljudima, kulturama, iskustvima i idejama može biti veoma značajan. Čitanje knjige sa kojom se ne slažemo, razgovor sa osobom koja ima potpuno drugačije iskustvo ili čak odlazak na mesto na kojem nikada nismo bili može pomeriti granice našeg poznatog sveta. Ne moramo prihvatiti sve što čujemo. Dovoljno je da razvijemo sposobnost da razumemo da postoji više od jednog načina gledanja na istu stvar.
Perspektivu možemo širiti i promenom pitanja koja postavljamo sebi.
Pitanje „Zašto mi se ovo dešava?“ često nas zadržava u osećaju bespomoćnosti. Pitanje „Šta mogu da uradim sa ovim što mi se dogodilo?“ vraća deo kontrole. Umesto „Zašto nisam tamo gde želim da budem?“, možemo pitati „Koji mali korak mogu da napravim odavde?“ Umesto „Zašto nisam dovoljno dobra?“, možemo se pitati „Šta mi je potrebno da bih se osećala sigurnije u sebe?“
Pitanja usmeravaju pažnju, a ono čemu posvećujemo pažnju počinje da oblikuje način na koji doživljavamo sopstvenu stvarnost.
Još jedna važna veština jeste da naučimo da razlikujemo trenutnu emociju od trajne stvarnosti. Kada smo tužni, život može izgledati beznadežno. Kada smo usamljeni, možemo početi da verujemo da ćemo zauvek biti sami. Kada smo iscrpljeni, možemo pomisliti da više ništa ne možemo.
Ali osećanje nije predviđanje budućnosti.
Možemo priznati sebi: „Sada mi je teško“ bez zaključka da će nam zauvek biti teško. Možemo reći: „Sada ne znam kako da rešim ovaj problem“ bez zaključka da rešenje ne postoji.
To je jedan od najvažnijih načina na koji razvijamo psihološku fleksibilnost.
Pomaže i da se povremeno zapitamo kako ćemo neku današnju situaciju gledati za godinu dana. Ne zato da bismo umanjili ono što trenutno osećamo, već da bismo se podsetili da se naš odnos prema iskustvima menja sa vremenom. Ono što nam danas deluje ogromno možda će jednog dana biti samo jedna stanica u mnogo većoj priči.
Ipak, proširiti perspektivu ne znači uvek pronaći nešto pozitivno.
Nekada je događaj zaista bolan. Nekada je odnos zaista loš. Nekada smo pogrešili i potrebno je da preuzmemo odgovornost. Širenje perspektive ne treba koristiti kao način da pobegnemo od neprijatnih emocija ili da sebi kažemo da „sve ima razlog“ kada nam je potrebno samo da priznamo da nešto boli.
Šira perspektiva može istovremeno sadržati više istina.
Možemo biti zahvalni za ono što imamo i nezadovoljni nečim što želimo da promenimo. Možemo voleti nekoga i istovremeno znati da taj odnos nije dobar za nas. Možemo biti ponosni na svoj napredak i još uvek imati stvari na kojima želimo da radimo. Možemo prihvatiti da smo pogrešili i istovremeno verovati da nismo loša osoba.
Zrelost često ne dolazi iz pronalaženja jednog konačnog odgovora, već iz sposobnosti da u sebi napravimo prostor za složenost.
Možda zato proširivanje perspektive nije nešto što uradimo jednom, već nešto što vežbamo svakog dana. Kada zastanemo pre nego što donesemo zaključak. Kada dozvolimo sebi da ne znamo. Kada saslušamo drugačije mišljenje. Kada proverimo da li posmatramo činjenice ili samo svoju interpretaciju. Kada sebi postavimo novo pitanje. Kada se setimo da jedna epizoda nije cela priča.
Ponekad ne možemo promeniti ono što nam se dogodilo. Ne možemo vratiti vreme, promeniti tuđu odluku ili izbrisati određene trenutke iz svog života.
Ali možemo naučiti da istom iskustvu priđemo iz više uglova.
A upravo u tom prostoru između onoga što se dogodilo i načina na koji to razumemo često postoji više slobode nego što mislimo.
Možda nam zato ponekad nije potreban potpuno novi život.
Možda nam je najpre potreban novi pogled na onaj koji već živimo.
