1. Za početak, možete li nam reći šta Vas je inspirisalo da postanete psiholog i psihoterapeut i
kako je nastao centar Great Harmony?
2. Često govorite o procesu rasta i isceljenja. Šta za Vas zapravo znači isceljenje i da li ono ima
“krajnju tačku”?
Isceljenje nema krajnju tačku, što ne znači da to treba biti neki mučan proces koji traje doživotno, naprotiv. Isceljenje znači da smo mi vredna i divna celina, u kojoj ima različitih delova, od kojih nam se neki dopadaju, dok su drugi neprijatni, a mnoge od njih vremenom možemo upoznati i uspostaviti drugačiji odnos prema njima, pa neki polako postanu manje glasni, neki možda i potpuno utihnu, a neki drugi procvetaju. Ljudska bića nikada nisu “gotov proizvod”, suština je u tome da nam ta naša celina postane dovoljno lepo i sigurno mesto, dok proces rasta traje dok smo živi. Isceljenje simbolizuje i to da mi nismo “pokvarena roba” ako se osećamo loše, svako od nas ima snage i resurse.
3. Da li je moguće pronaći mir, a da se prethodno ne suočimo sa sobom?
Rekla bih da nije, možda jedino neki privid mira, ali bih naglasila i da je svačija mera i ritam potpuno u redu, ne moramo se svi intenzivno suočiti sa sobom, niti postoji način da se “izmeri” ko se u kojoj meri približio sebi. Kao psihoterapeut, duboko verujem da svako oseti svoj put, postoje koraci za koje smo možda kasnije spremni, a za neke nećemo biti nikada, i to ne znači da ne možemo imati mir. Ipak, da bismo istinski živeli u miru, to zahteva od nas da bar donekle upoznamo i prigrlimo tu svoju celinu o kojoj sam pisala u odgovoru na prethodno pitanje. Neverovatno samopouzdanje dođe baš iz kapaciteta da sebe istinski vidimo i čujemo, i da budemo okej sa svime na šta ćemo naići, što je poruka da smo kao celovito biće okej iako grešimo, da nismo mi greška.
4. Šta danas najviše narušava naše mentalno zdravlje, a da toga često nismo ni svesni?
5. Da li je sreća stanje kojem težimo ili veština koju učimo?
6. Sve više ljudi govori o radu na sebi. Kako razlikovati istinski lični razvoj od stalnog osećaja
da moramo biti “bolja verzija sebe”?
Glavna razlika je u tome da li se približavamo sebi ili se udaljavamo od sebe, što znamo po subjektivnom osećaju. Isti alati mogu kod različitih ljudi dovesti do drugačijeg ishoda, puno faktora utiče na to. Na primer, neko može čitati puno knjiga, slušati podkaste i ići na psihoterapiju, a da se udaljava od sebe, ako tretira sebe kao “projekat koji treba da se popravi”, ili ukoliko je intelektualizacija izražena, tačnije, ako je zaglavljen u kognitivnom radu na sebi. Racio može biti velika snaga, ali, pravi lični rast traži od nas da osetimo mnogo toga (psihoterapija i vođstvo terapeuta upravo služi tome da se ovo realizuje u nekom ritmu koji za nas nije preplavljujući). Da se izrazim slikovito, istinski lični razvoj znači da u sebi gradimo sve lepši i sve sigurniji dom, da zaista kroz neko vreme osetimo blagostanje, da imamo više ljubavi nego strogoće prema sebi, a put do svega toga nekada traje godinama.
7. Šta Vas je dugogodišnji rad sa ljudima naučio o tome šta nam je svima zapravo najpotrebnije?
Topli, iskreni, sigurni i bliski odnosi. Takav bi trebalo da bude i odnos između terapeuta i klijenta, naravno, uz adekvatne granice koje ga razlikuju od privatnih relacija. Ali, odnos u kome se osećamo potpuno prihvaćeno i bezbedno je osnova promene, jedino u takvoj klimi intervencije terapeuta mogu “raditi”. Poznati Harlovljev eksperiment, sproveden šezdesetih godina dvadesetog veka na rezus majmunima, potvrđuje da nam je kontakt potrebniji čak i od hrane, s obzirom na to da su mladunci birali veštačku krznenu majku, spram veštačke žičane majke koja je imala izvor hrane, a kod koje bi dolazili jedino kada su bili jako gladni. Kao terapeut, svaki dan doživim koliko ljudima prija topao ljudski kontakt, jedno empatično “kako si”, uz spremnost da nas neko zaista vidi i čuje, već otapa sram i razne slojeve koji nisu naši, a koje nosimo na svojim leđima neretko još od detinjstva. Lekovito je podeliti svoju priču pred nekim ko ima kapacitet da nam drži prostor za sve što se pojavi.
8. Kako izgleda trenutak kada osoba zaista počne da menja svoj život, a ne samo da razmišlja o
promeni?
9. Ako biste mogli da izdvojite jednu naviku koja najviše doprinosi očuvanju mentalnog
zdravlja, koja bi to bila i zašto?
Teško je izdvojiti jednu univerzalnu naviku, jer se potrebe ljudi razlikuju, rekla bih da je to dobar odnos prema sebi, pa samim tim, nega svega onoga što nam pomaže da to izgradimo ili osnažimo.
10. Koju poruku biste uputili osobi koja trenutno prolazi kroz težak period i ima osećaj da se
nikada neće osećati bolje?
Ohrabrenje da traži pomoć, postoje empatični, stručni i posvećeni ljudi koji žele da pomognu. Hronična patnja nije naša sudbina “uklesana u kamenu”, i te kako vremenom može sa se transformiše u nešto zdravije i osnažujuće. Takođe, da niko ne može sve sam, i ne treba u takvom procesu da bude sam.
