Olga Milosavljević, psihoterapeut transakcione analize
@pusti_savrsenstvo
1. Kada govorimo o perfekcionizmu, često ga povezujemo sa ambicijom, odgovornošću i
visokim standardima. U kom trenutku težnja da budemo bolji prestaje da nam koristi i
počinje da nas iscrpljuje?
Visoki standardi sami po sebi nisu problem. Perfekcionizam, međutim, nije isto što i ambicija ili
odgovornost. Problem nastaje kada svojim uspehom i postignućima počnemo da uslovljavamo
sopstvenu vrednost. Uspeh nam tada donosi samo kratkotrajno olakšanje, a grešku doživljavamo
kao dokaz da nismo dovoljno dobri. Tada više ne radimo nešto samo zato što nam je važno, već i
da bismo izbegli stid, krivicu ili osećaj neuspeha.
Dobar pokazatelj perfekcionizma jeste pitanje: da li umemo da budemo zadovoljni urađenim ili
uvek vidimo samo ono što je moglo bolje? Ako nijedan rezultat nije dovoljan da zastanemo,
priznamo sebi uspeh i osetimo ponos i zadovoljstvo, težnja ka napretku postaje iscrpljujući
zahtev koji je gotovo nemoguće ispuniti. Jer nikada nije dovoljno dobro i uvek može više i bolje.
2. Zašto neki ljudi imaju osećaj da nikada nisu dovoljno dobri, čak ni kada postižu
rezultate kojima bi se drugi divili? Šta se zapravo krije iza tog osećaja?
Često se iza toga nalazi uverenje da lična vrednost mora stalno da se zaslužuje. Osoba može
objektivno da bude veoma uspešna, ali se njen unutrašnji kriterijum stalno pomera. Čim nešto
postigne, umanjuje rezultat, pripisuje ga sreći ili sebi postavlja sledeći, još viši cilj. Nekada je, uz
perfekcionizam, prisutan i imposter sindrom, poznat kao sindrom prevaranta: uprkos
postignućima, osoba sumnja u sopstvene sposobnosti i strahuje da će drugi otkriti da nije toliko
kompetentna koliko misle. Zbog toga pokušava da sve radi besprekorno, ali osećaj nesigurnosti
ostaje.
Zato spoljašnje potvrde ne rešavaju problem. Ako duboko verujemo da nismo dovoljno dobri,
pohvala će nas umiriti samo nakratko. Važno je razumeti po kojim merilima procenjujemo sebe i
zašto nam je toliko teško da sopstvenu vrednost odvojimo od postignuća.
3. Može li perfekcionizam biti način da pokušamo da obezbedimo prihvatanje, ljubav ili
osećaj sigurnosti? Kako nastaje uverenje da moramo da budemo besprekorni da bismo
vredeli?
Može. Perfekcionizam ponekad nastaje kao način prilagođavanja sredini u kojoj dete stiče utisak
da je prihvaćeno ili vredno jedino kada je uspešno, poslušno, odgovorno i kada ne pravi
probleme. To ne mora da znači da roditelji nisu voleli dete, već da je ono naučilo da određena
ponašanja donose više odobravanja, a greške kritiku, razočaranje ili odbacivanje.Kasnije osoba može nastaviti da pokušava da bude besprekorna kako bi izbegla odbacivanje. U transakcionoj analizi bavimo se i takvim ranim odlukama i porukama koje vremenom postaju deo
životnog skripta. Važno je preispitati uverenje da moramo stalno nešto da dokazujemo da bismo
imali pravo na ljubav i prihvatanje.
4. Kako da razlikujemo zdravu samokritiku, koja nam pomaže da rastemo, od unutrašnjeg
kritičara koji nas neprestano vraća na ono što nismo uradili dovoljno dobro?
Zdrava samokritika odnosi se na konkretno ponašanje: „Ovo nisam uradila dobro. Šta mogu
sledeći put drugačije?” Ona nam omogućava da preuzmemo odgovornost, ispravimo grešku i
učimo. Unutrašnji kritičar, naprotiv, od jednog postupka pravi zaključak o celoj osobi:
„Nesposobna sam”, „Opet nisam dovoljno dobra”, „Sa mnom nešto nije u redu”.
Razlika je i u posledici. Konstruktivno preispitivanje vodi učenju i promeni, dok stalna, oštra
samokritika često pojačava anksioznost, odlaganje i izbegavanje i učvršćuje osećaj
neadekvatnosti.
5. Zašto nam je često lakše da imamo razumevanja za tuđe greške nego za sopstvene? Šta
nam to govori o načinu na koji gradimo odnos sa sobom?
Prema drugima često imamo realističnija očekivanja. Razumemo da su umorni, da ne mogu sve
da znaju i da imaju pravo da pogreše. Sebi, međutim, nekada postavljamo pravila koja ne bismo
nametnuli nijednoj drugoj osobi.
To može govoriti o uslovnom samoprihvatanju: prihvatamo sebe samo kada ispunimo sopstvena
očekivanja. Korisno je da se zapitamo zašto tuđu grešku vidimo kao ljudsku, a svoju kao lični
nedostatak. Tu se ponekad suočavamo i sa sopstvenim narcističkim zahtevom da budemo
izuzetni, bolji od drugih i izuzeti od običnih ljudskih ograničenja. Otuda i dvostruki standardi.
Prihvatanje sopstvene nesavršenosti podrazumeva odustajanje od ideje da moramo biti posebni i
besprekorni da bismo vredeli. To nije lako osobi koja je svoju vrednost vezala za savršenstvo.
6. U vremenu u kom svakodnevno gledamo tuđe uspehe, rutine, odnose i naizgled savršene
živote, kako društvene mreže utiču na našu potrebu da sve držimo pod kontrolom i
ostavimo dobar utisak?
Društvene mreže nam svakodnevno nude tuđe pažljivo odabrane trenutke, ponekad i inscenirane,
koje lako počnemo da upoređujemo sa celinom sopstvenog života. Naročito kod ljudi koji već
imaju izraženu potrebu za odobravanjem, to može pojačati utisak da stalno kasne, da nisu
dovoljno uspešni ili da ne žive kako bi „trebalo”.
Ipak, mreže same po sebi ne mogu da stvore perfekcionizam. To je ipak dublji obrazac. Mogu da
pojačaju postojeći pritisak i osećaj neadekvatnosti. Ako stalno proveravamo kako izgledamo u
očima drugih, vredi se zapitati zašto nam je tuđa procena postala toliko važna.
7. Mnogi ljudi odlažu važne odluke, projekte ili čak odmor dok ne dođu do trenutka kada
će konačno biti spremni. Kako perfekcionizam može da se prerušava u prokrastinaciju i
potrebu da sve bude pod kontrolom?
Odlaganje nije uvek posledica lenjosti ili loše organizacije. Kod perfekcionizma ono često služi
da privremeno smanjimo neprijatnost koju izazivaju mogućnost greške, neizvesnost ili procena
drugih. Dok ne počnemo, još uvek ne možemo da omanemo. Zato čekamo idealne uslove, još
jednu informaciju ili trenutak kada ćemo biti potpuno spremni.
Problem je što takav trenutak gotovo nikada ne dolazi. Ne odlažemo samo zadatak ili odluku već
i neprijatna osećanja sa kojima bismo morali da se suočimo. Nekada je u pitanju strah od
neuspeha, a ponekad i strah od uspeha: uspeh može doneti veću vidljivost, odgovornost ili nova
očekivanja, što takođe može biti zastrašujuće.
Važno je da prihvatimo da odluke donosimo sa ograničenim informacijama i da rezultat ne
možemo u potpunosti da kontrolišemo. Nekada je korisnije uraditi nešto dovoljno dobro nego
beskonačno pripremati savršenu verziju. Međutim, da bismo došli do te tačke, često je potrebno
da menjamo duboko ukorenjena uverenja i obrasce ponašanja. Za neke ljude to podrazumeva
mesece, a nekada i godine psihoterapijskog rada.
8. Šta se dešava kada sopstvenu vrednost počnemo da merimo produktivnošću? Kako da
naučimo da se osećamo dovoljno vredno i onda kada nismo ništa postigli, završili ili
dokazali?
Da bismo odgovorili na ova pitanja, prvo sebi možemo postaviti jedno drugo: „Ko sam ja?” Ne
čime se bavim, šta radim, da li imam decu i porodicu, već jednostavno: ko sam ja, nezavisno od
svojih uloga i postignuća? Na to pitanje nije lako odgovoriti. Ali kada počnemo da istražujemo
sopstveni identitet, često otkrivamo uverenja zbog kojih vrednost merimo produktivnošću.
Promena tih unutrašnjih obrazaca nije ni jednostavna ni brza, ali je moguća. U psihoterapiji
učimo da su naše sposobnosti, rad i ambicije važni delovi identiteta, ali da nisu njegova celina.
Naša vrednost ne nestaje onda kada nismo produktivni ili uspešni.
9. Ako smo godinama navikli da sebi postavljamo visoke zahteve, kako u praksi izgleda
odustajanje od perfekcionizma? Koje male promene mogu da nam pomognu da postanemo
blaži prema sebi, a da pritom ne odustanemo od svojih ciljeva?
Odustajanje od perfekcionizma ne znači spuštanje svih standarda, već odustajanje od zahteva da
sve mora biti bez greške i da je jedino tako dovoljno dobro. To znači i preispitivanje uverenja da
greška sama po sebi dokazuje da nismo uspeli ili da ne vredimo kao osobe.
Možemo početi od malih, konkretnih postupaka: završiti zadatak i kada bismo mogli još satima
da ga doterujemo, reći „ne znam”, zatražiti pomoć, delegirati obaveze, napraviti pauzu iako lista
obaveza nije prazna. Važno je i da pratimo šta se tada javlja. Često su to krivica, stid ili strah od tuđeg nezadovoljstva.
Promena nije u tome da te emocije odmah nestanu, već da naučimo da ih podnesemo i ipak
postupimo drugačije. Tako postepeno gradimo iskustvo da možemo da budemo odgovorni i
uspešni bez stalnog pritiska da budemo savršeni.
10. Kada biste mogli da poručite nešto osobi koja je umorna od stalnog pokušavanja da
bude bolja, uspešnija, smirenija i zadovoljnija sobom, ali ne zna kako da prestane da se
dokazuje, šta biste joj rekli?
Pitala bih je kome i šta toliko dugo pokušava da dokaže. I šta misli da bi se dogodilo kada jednog
dana ne bi bila bolja, uspešnija ili produktivnija nego juče. Često se iza neprekidnog rada na sebi
krije strah da ovakvi kakvi jesmo nismo dovoljno vredni i da će nas neko odbaciti.
Ne moramo stalno da napredujemo da bismo imali pravo da budemo zadovoljni sobom. Možemo
želeti promenu, imati ambicije i raditi na sebi, a istovremeno prihvatati da smo ljudi sa
ograničenjima, greškama i potrebom za odmorom.
Volela bih da više ljudi sebi dozvoli život koji ne mora neprestano da bude projekat za
unapređivanje i popravljanje. Da manje govore sebi „moram”, a više „želim”. I da nauče da
prepoznaju razliku.
