1. Kada govorimo o visokosenzitivnoj mami, često pričamo o njenim potrebama. Ali šta
se događa kada je njeno dete takođe visokosenzitivno, kako roditelj može da bude
sigurna luka detetu, a da pritom ne izgubi sebe?
Znate ono kada stjuardesa pred polazak pokazuje šta se radi u slučaju opasnosti i kaže da
masku prvo stavimo sebi, pa tek onda detetu? To je otprilike odgovor i na ovo pitanje.
Biti visokosenzitivna osoba zna da bude izazovno samo po sebi. Elejn Aron je te osobine
opisala kroz četiri obeležja: dublje obrađujemo informacije, brže se preplavimo, snažnije
doživljavamo emocije i primećujemo sitnice koje drugi preskoče. To u praksi znači da
visokosenzitivna mama majčinstvo doživljava mnogo intenzivnije, jer se jednostavno brže
preplavi. Tome treba dodati i ono što se u psihologiji zove emocionalna zaraza, a to je
preuzimanje tuđih emocionalnih stanja, pa mama često nosi i detetovu napetost kao svoju.
Visokosenzitivno dete okolina najčešće opiše kao zahtevno ili potrebito. To su uglavnom
deca koja traže mnogo više kontakta i pažnje, reakcije su im burnije, smirivanje traje duže, a
jedan od najvećih izazova jeste uspavljivanje i spavanje. Kada se na visoku senzitivnost doda
i neispavanost, dobije se koktel u kome se veoma lako izgubi osećaj za sebe.
Zbog toga je važno da upoznamo sebe i da znamo šta nam puni baterije. Volim da kažem da
treba da naučimo kako da sebi olakšamo stvari, od sasvim banalnih, kao što je
najjednostavniji mogući obrok, do organizacije vremena. Važno je da pronađemo makar
petnaest minuta samo za sebe, kada ćemo se umiriti i prepustiti, napisati nešto, pročitati par
stranica ili popiti kafu na miru, da bismo dali svom nervnom sistemu priliku da se opusti.
Kada smo tu za sebe na podržavajući način i kada poznajemo svoje kapacitete, mnogo lakše
nosimo i detetove emocije i njegove potrebe. Detetove potrebe jesu u fokusu, a mi smo i
dalje ljudi koji takođe imaju svoje potrebe i koji treba da ih zadovolje.
2. Gde je granica između empatičnog roditeljstva i preteranog prilagođavanja detetu?
Da li možemo toliko pokušavati da zaštitimo dete od neprijatnih emocija da mu zapravo
otežamo razvoj emocionalne otpornosti?
Empatično roditeljstvo znači da uvažavamo dete i njegove potrebe, a da pritom postavljamo
i granice koje se poštuju. Razvoj tolerancije na frustraciju je jedna od najvažnijih
sposobnosti, i kod dece i kod nas. To ne znači da ćemo novorođenče i bebu, koji u potpunosti zavise od nas, izlagati frustraciji, jer oni još uvek nemaju kapacitet da se sa njom nose. Znači da dete koje već samostalno sedi ili hoda može da sačeka dva do tri minuta dok popijemo vodu ili pojedemo nešto.
Preterano prilagođavanje je nešto što roditelji visokosenzitivne dece rade veoma često, jer
se javljaju rečenice tipa on je takav, njemu to ne prija, on to neće raditi. Tako detetu ne damo
ni priliku da pokuša. Važno je da pratimo detetove reakcije i potrebe, a isto tako i da mu
ostavimo prostor da razvije toleranciju na neprijatnost. Kada mu taj prostor uskratimo,
otežavamo mu razvoj emocionalne otpornosti i idemo ka drugoj krajnosti, ka detetu koje
prestane da pokušava jer je naučilo da ne ume i da mi znamo bolje. To vremenom počne da
liči na naučenu bespomoćnost.
Ovde mi je važna jedna metafora koja dolazi iz istraživanja o takozvanoj diferencijalnoj
podložnosti, a to je priča o deci maslačcima i deci orhidejama. Maslačak nikne gde stigne i
procveta otprilike isto lepo bez obzira na to gde je pao. Orhideja traži određene uslove i prva
će da klone kada ih nema, a kada ih dobije, procveta lepše nego bilo šta drugo u toj sobi.
I tu je koren ove greške. Roditelj orhideje zaista vidi da njegovo dete pati jače od druge
dece, i onda mu se čini logično da ukloni svaki povod za patnju. Ali orhideji ne pomažemo
tako što ćemo skloniti svaku promaju iz sobe, jer tako dobijemo biljku koja ne podnosi ni
najmanji vetar. Pomažemo joj tako što joj damo stabilne uslove u kojima može sama da
ojača. Ti uslovi su naše prisustvo, predvidivost i mir dok dete proživljava neprijatnost, a ne
uklanjanje same neprijatnosti.
3. Kao defektolog, kako gledate na roditeljsku potrebu da svoje dete što ranije
procene, dijagnostikuju ili pronađu objašnjenje za svako njegovo ponašanje? Kada je
stručna procena korisna, a kada roditelja može dodatno udaljiti od deteta?
Da odmah budem jasna, jer je ovo pitanje na kome se lako naprave nesporazumi. Kada
postoji osnovana sumnja da nešto u razvoju odstupa, procena je najbolje što možemo da
uradimo i tu se ne čeka. Rana intervencija najviše daje upravo u prvim godinama života, dok
je mozak najplastičniji, i svaki mesec čekanja da vidimo hoće li samo proći je propuštena
prilika. Roditelj koji se pita treba da ode kod stručnjaka.
Ono što vidim kao problem je nešto drugo. Svi smo preplavljeni informacijama i istovremeno
prestrašeni. O različitim dijagnozama se govori mnogo više nego ranije i ljudi znaju mnogo
više nego pre, ali to znanje često dolazi u parčićima. Onda se detetu zalepi etiketa i posle
toga ga gledamo samo kroz te naočare, a dete je mnogo više od bilo koje etikete.
Zato uvek kažem isto. Ako roditelja bilo šta brine, neka se posavetuje sa stručnim licem,
neka se uradi procena i neka se, ako je potrebna, napravi plan podrške razvoju. Tako se ili
otklone sumnje ili se na vreme počne sa radom. A onda, sa tim nalazom u rukama, neka
nastavi da posmatra svoje dete kao celinu, sa njegovim tempom, interesovanjima i jakim stranama. Nalaz je alat koji nam pomaže da bolje radimo, a postaje ograničenje onda kada zameni dete.
4. Koliko naše roditeljstvo zapravo govori o nama? Da li nas dete svojim ponašanjem
ponekad suočava sa delovima sebe koje smo godinama uspešno izbegavali?
Verujem da su deca naše najčistije ogledalo i da nam najbolje pokazuju na čemu treba da
radimo.Ako gledamo iz ugla tela, danas se mnogo govori o tome kako telo pamti. Reč je o
implicitnom pamćenju, o tragovima ranih iskustava koji su zapisani pre nego što smo imali
reči za njih. Zato nas detetov plač okine pre nego što uopšte stignemo da pomislimo bilo
šta, baš kao što je najverovatnije okidao i naše roditelje.
Ako gledamo iz ugla psihodinamike, tu se vidi da obrasci koje smo poneli iz detinjstva vrlo
često nesvesno upravljaju našim životom, a deca su ta koja nam najpreciznije pokažu gde ti
obrasci žive. Ono što nas iznervira, ono što nam podigne pritisak i vrati osećaj da ćemo da
izgubimo tlo pod nogama, najčešće je putokaz ka onome na čemu treba da poradimo.
I zato roditeljstvo ima mnogo više veze sa nama nego što nam se čini. Reči koje upućujemo
deci često prvo govore nešto o nama samima.
5. Koliko je za razvoj deteta važno da vidi roditelja koji ume da kaže „pogrešio sam“, ali
i da postavi granicu bez osećaja krivice?
Od izuzetne je važnosti i jedno i drugo, a te dve stvari su povezane preko jedne razlike koju
vredi razdvojiti. Odgovornost znači ja sam ovo uradila i ja ću to popraviti. Krivica znači ja
sam loša zato što sam ovo uradila. Prva pokreće, a druga paralizuje.
Ako nikada ne kažemo da smo pogrešili, dete uči da smo mi nepogrešivi i da takvo treba da
bude i ono. Postavljamo standard koji ni sami ne možemo da ispunimo. Druga strana je ta da
odgovornost prebacimo na dete, i to se najbolje čuje u rečenicama poput ti si kriv za ovo ili
vidi šta sam sad zbog tebe uradila. To je idealan teren za razvoj perfekcionizma i hroničnog
osećaja krivice kod deteta. Ako ne naučimo da postavimo granicu bez krivice, dete uči da ni ono ne sme da ima granice
i da tuđe potrebe i tuđa očekivanja idu ispred njegovih. Tu se rađa udovoljavanje drugima
nauštrb sebe. Sara Kuburić u knjizi „Na meni je“ piše o granicama kao o jeziku ljubavi i
predlaže da ih tako i tretiramo, i meni je to jedan od najlepših opisa koje sam pročitala.
Granice su jezik ljubavi i prema sebi i prema drugima. Deci su granice potrebne jer im daju osećaj sigurnosti i strukture, pošto znaju šta mogu da očekuju. A kada vide da mi umemo da postavimo granicu mirno i bez izvinjavanja za sopstveno postojanje, uče da to i sami mogu.
6. Da li je moguće da upravo visokosenzitivne mame imaju najveći potencijal za
duboku povezanost sa detetom, ali i najveći rizik od emocionalnog preplavljivanja?
Kako pronaći ravnotežu?
Mislim da je tačno i jedno i drugo, i to iz istog razloga.
Ono što vidim u radu, a što ide u prilog onome što istraživanja o senzitivnosti pokazuju, jeste
da visokosenzitivne mame ranije uoče detetove signale. Primete promenu u pogledu, u
dodiru, u glasu, često i pre nego što se ona sasvim vidi spolja. Povezanost koja iz toga
nastaje ume da bude neverovatna. Ista istraživanja pokazuju i drugu stranu, a to je da te iste
mame prijavljuju viši nivo roditeljskog stresa i češći osećaj preplavljenosti.
Ravnoteža se, po mom iskustvu, nalazi na jednom mestu koje se retko pominje, a to je
razlika između empatije i stapanja. Empatija zvuči ovako: vidim da ti je teško i tu sam sa
tobom. Stapanje zvuči ovako: tvoja panika je sada moja panika. Visokosenzitivne mame
najčešće ne gube sebe zato što previše brinu. Gube sebe onda kada se izbriše granica
između detetovog i sopstvenog stanja, pa nemaju odakle da pruže oslonac, jer su i same u
istoj poplavi. Zato je briga o sebi ovde tehnika, a ne luksuz. Kada mama zna kako da umiri svoj nervni
sistem, ona ostaje ona mirna obala uz koju dete može da se smiri. Kada samo posmatramo i
dajemo, na kraju nama ne ostane ništa, a dete najviše napreduje kada je i roditelj zadovoljan,
jer tako usput uči i da je sasvim u redu brinuti o sebi i o svojim potrebama.
Tvoja osetljivost nije mana. Ona je tvoj kompas.
7. Ako dete nije projekat koji treba savršeno odraditi, već osoba koju tek upoznajemo,
kako da roditelj nauči da ga zaista vidi, umesto da kroz njega vidi svoje strahove,
očekivanja i neostvarene delove sebe?
Tako što najpre počne da upoznaje sebe, svoje strahove i svoja očekivanja, i tako što ono
nesvesno polako prevodi u svesno. To je možda i najteži deo roditeljstva, pustiti dete da
bude to što jeste i biti mu podrška koja ga usmerava, umesto osobe koja ga oblikuje u ono
što mi želimo da postane. Sve kreće od samorefleksije, od razgovora sa samom sobom. Zašto je meni ovo važno,
odakle mi to, čije je to zapravo. Najbanalniji primer je onaj kada detetu ne damo da se slobodno igra zbog našeg straha da će se povrediti. Kada se čuje nemoj tu, opasno je, pašćeš, dete je često samo istraživač koji radi svoj posao. Naravno da je važno da vodimo računa o njegovoj bezbednosti, a važno je i da razlikujemo stvarnu opasnost od naše strepnje, jer dete odrasta i uz jedno i uz drugo, samo ne u istom smeru.
8. Kada govorimo o inkluziji, da li je dovoljno da dete bude fizički uključeno u grupu ili
je prava inkluzija mnogo više od toga, osećaj pripadanja, prihvaćenosti i
ravnopravnosti?
Inkluzija je mnogo više od fizičkog prisustva, i tu bih napravila jednu stručnu razliku koja se u
praksi često izgubi. Ono što se najčešće viđa jeste integracija, kada dete jednostavno bude
smešteno u redovnu grupu i time se posao smatra završenim. Inkluzija znači da se sredina
prilagođava detetu, kroz individualni obrazovni plan, kroz mere prilagođavanja, kroz podršku
vršnjaka i kroz stvarnu pripremu odraslih koji rade sa tom grupom.
A onaj deo koji se ne meri ni jednim planom prepoznaje se po sasvim običnim stvarima.
Inkluzija je kada to dete sa nekim deli klupu, kada na odmoru ne stoji samo i kada ga pozovu
na rođendan. Mi jesmo različiti, i prava inkluzija se krije upravo u prihvatanju te različitosti sa svim njenim
bojama. Ona traži razumevanje, spremnost da naučimo kako da detetu pomognemo da bolje
razume i da se oseća prijatno, i strpljenje da pratimo njegov tempo. Kada se prema njemu
ponašamo sa istim poštovanjem kao prema svima drugima, jer na kraju krajeva svako
zaslužuje obraćanje puno poštovanja i sredinu koja je spremna da mu izađe u susret.
9. Kada roditelj kaže „samo želim da moje dete bude srećno“, da li je to zaista moguće
kao roditeljski cilj, ili je važnije naučiti dete da može da podnese i tugu, frustraciju,
neuspeh i razočaranje?
Verujem da svako od nas želi da mu dete bude srećno i zdravo i da nikada ne pati, a to je
nemoguća misija. Jesper Jul je pisao o tome da, koliko god da smo dobri u brizi o svojoj
deci, ne možemo im garantovati lak život. Možemo da ih volimo i da ih za život pripremimo
najbolje što umemo, a ne možemo da ih zaštitimo od stvarnosti postojanja.
Baš zato verujem da je važno da dete nauči da bude sa svojim osećanjima, da ih ne
potiskuje i da ne beži od njih. I tuga, i ljutnja, i frustracija, i neuspeh, i razočaranje su
sastavni deo života. Najviše od svega, važno je da detetu pokažemo da mi umemo da se
nosimo sa svim tim osećanjima, jer tako i ono uči da može.
Srećan život ne znači biti stalno srećan. Znači biti dobro sa onim što ti život servira. Kada
sva ta osećanja negiramo, dobijemo dete koje potiskuje i koje veruje da sa njima ne može da
izađe na kraj.
10. Šta je, iz vašeg iskustva, najveća zabluda o dobrom roditeljstvu koju biste voleli da
razbijemo?
Zabluda da je dobar roditelj onaj koji je posvećen, prisutan i miran dvadeset četiri sata
dnevno. Onaj koji nikada ne vikne, koji uvek ispuni svaku detetovu potrebu i kome sve polazi
za rukom. Zaboravljamo da smo ljudi, a ne roboti, i da i mi imamo svoja osećanja, svoj umor i
svoja opterećenja. Vinikot je pre više od pola veka opisao pojam dovoljno dobre majke, one koja greši, promaši,
propusti, pa se vrati. Upravo ti promašaji i to vraćanje su ono što dete gradi. Verujem da
gotovo svaki roditelj nekada vikne na dete, i mnogo je važnije od te rupture ono što dolazi
posle, a to je reparacija. Objašnjenje, izvinjenje i preuzimanje odgovornosti za sopstvenu
reakciju.
U svetu sa ovoliko distrakcija i ovolikim protokom informacija, potpuna prisutnost dvadeset
četiri sata je nemoguća. Ono što jeste u našim rukama jeste da organizujemo svoju energiju,
da smanjimo distrakcije i da pokušamo da razumemo odakle nam dolaze reakcije, jer sve
kreće odatle. Danas se previše plasira ideja da svaki naš potez ostavlja trajan trag. Pogrešno podignuta
beba postaće smotano dete. Vikneš na dete, trauma. Odeš do toaleta na dva minuta i dete
zaplače, trauma. Ne dojiš, trauma. Trauma je stvarna i o njoj treba da se govori ozbiljno, a
razlika između povremenog promašaja u odnosu i stvarne traume je ogromna, i baš zato ne
treba svaki promašaj da nosi to ime.
Verujem da treba da pronađemo sredinu, da uvek sagledamo celu sliku i da prihvatimo da je
roditeljstvo put popločan greškama. Radili smo najbolje što smo u tom trenutku umeli. A
kada naučimo bolje, onda i radimo bolje.
