1. Često čujemo da možemo „reprogramirati mozak“. Šta to zapravo znači iz ugla neuronauke, a gde
počinje Instagram mit?
„Reprogramiranje uma” nije samo još jedan Instagram mit, ali način na koji se o njemu često govori jeste. Kod nas, na prostoru
Balkana, o neuronauci se i dalje priča mnogo manje nego o popularnoj psihologiji. Upravo zbog manjka informacija, ovaj pojam je
olako postao nejasan, pa i pomalo čudan, umesto da ostane ono što zaista jeste: proces.
Iz ugla neuronauke, osnova svega je naša supermoć: neuroplastičnost. Reč je o sposobnosti našeg mozga da menja svoje neuralne veze
i puteve pod uticajem iskustva, učenja i ponavljanja. Svaki put kada iznova mislimo, osećamo ili reagujemo na isti način, taj neuralni
put u mozgu postaje jači, a sama reakcija automatska. Tako su nastali i naši današnji „programi” po kojima živimo i koje svesno ili
nesvesno ponavljamo. Veliki deo njih formirao se u detinjstvu, mnogo pre nego što smo mogli da biramo šta želimo da usvojimo.
Mnogi su nam tada bili potrebni, jer su nas štitili. Međutim, izazov nastaje kada prestanu da nam služe i počnu da nas sabotiraju.
Reprogramiranje uma je zato svestan proces. Prvo prepoznajemo stari obrazac, bilo da je to uverenje, emotivna reakcija ili navika.
Zatim ga preispitujemo i iznova biramo novi. Tako ograničavajuće i sabotirajuće obrasce postepeno zamenjujemo konstruktivnim,
onima koji podržavaju svesniji i kvalitetniji život. Mozak ne menja ono što mu kažemo jednom, već ono što ponavljamo, iz dana u
dan.
Kao i svaki proces koji iziskuje ponavljanje i doslednost, i ovaj iziskuje vreme. Upravo tu vidim najveći mit sa društvenih mreža: ideju
da se promena dešava preko noći ili dok pucnemo prstima. Istraživanja o formiranju navika pokazuju da je za to u proseku potrebno
oko dva meseca, a nekad i mnogo više. Volim da kažem: reprogramiranje uma nije trenutak, već praksa.
2. Ženska energija je postala ogroman internet trend. Šta se, po vašem mišljenju, izgubilo u prevodu
kada je jedan tako kompleksan koncept postao poznat na društvenim mrežama?
Rekla bih da su se izgubile tri stvari: svakodnevica, unutrašnje stanje i ravnoteža. Pre svega, izgubilo se to da se ženska energija živi, a
ne samo prikazuje. Zaboravili smo da je važno ispoljiti je kroz sitnice naše svakodnevice: u načinu na koji se obraćamo sebi, kako se
odmaramo kad osetimo da je vreme za usporavanje, kako primamo blagoslove i živimo zahvalnost, kako stvaramo i inspirišemo ljude
oko nas. Na društvenim mrežama čitav koncept je postao isključivo performans, estetika i ponašanje: negovana koža i najskuplja
krema, trendovi šminkanja od „clean girl” do „mob wife” stila, odeća, usporen hod i mnogo saveta koji ženskoj energiji prilaze samo
spolja. Sve to, naravno, može biti njen izraz, ali ništa od toga nije njena suština. Nekad nam spoljašnji sjaj služi samo da prekrije
unutrašnje rane.
Izgubilo se i to da je ženska energija stanje, a ne uloga. To je naša sposobnost da primamo, osećamo, otelotvorujemo, stvaramo,
inspirišemo i budemo prisutne u svom telu, a to nije moguće odglumiti. Ako je naš nervni sistem stalno u režimu preživljavanja, u
žurbi, kontroli i strahu, ni najnegovaniji izgled neće izbrisati unutrašnju napetost. Mozak koji ne oseća bezbednost ne može da se
opusti, ma koliko mi lepo izgledale dok pokušavamo.
Na kraju, izgubila se ravnoteža polariteta. Ženski i muški polaritet postoje u svakom čoveku, bez obzira na biološki pol. Nisu
suprotstavljeni i nijedan nije važniji od drugog. Ispoljavamo ih u različitim oblastima života i u različitoj meri. Ipak, kroz rad sa
klijentkinjama najčešće srećem zabludu da ženska energija znači slabost, a kod muškaraca uverenje da je u sebi uopšte nemaju.
Verujem da je na Balkanu ona dugo bila potiskivana, kroz ratove, preživljavanje i kolektivne obrasce u kojima mekoća nije smela da
postoji. Iako je ženama ženska energija često prirodniji polaritet, on nikada nije bio slabost. Ženska energija ne znači odricanje od
snage, granica ili ambicije, već to da ne moramo stalno da ih dokazujemo da bismo bile svesne moći koju nosimo u sebi.
Zato bih rekla da je ženska energija manje nešto što radimo, a više nešto čemu se vraćamo: kao reka, koja ne mora da se trudi da bi
tekla.
3. Može li želja da budemo „najbolja verzija sebe“ zapravo postati još jedan oblik pritiska?
Naravno da može, kao i svaki pristup životu koji sve posmatra isključivo, kroz „sve ili ništa”. Želja da rastemo je prirodna i svojstvena
svakom ljudskom biću. Izazov nastaje kada „najbolja verzija sebe” postane mera po kojoj svakodnevno ocenjujemo sebe, a ne pravac
u kom idemo.
Smatram da je vrlo lako skliznuti u perfekcionizam i neprestanu jurnjavu za savršenstvom, posebno dok svakog dana gledamo pažljivo
odabrane delove tuđih života. U toj jurnjavi zaboravljamo da zaista doživimo i osetimo trenutak, iskustvo, osobu ili situaciju ispred
sebe. Zato je jedna od rečenica koje najčešće ponavljam u svojim programima: živi SADA i OVDE.
Iz ugla neuronauke, ta jurnjava zaista ima svoju cenu. Kada stalno merimo razliku između onoga što jesmo i onoga što tek „treba” da
postanemo, mozak tu razliku često doživljava kao pretnju, a nervni sistem može hronično ostati u napetosti. Iz te napetosti se ne raste,
iz nje se preživljava. Istraživanja pokazuju i da nas saosećanje prema sebi, a ne samokritika, više motiviše da se menjamo i da ne
odustajemo.
Zato za mene biti najbolja verzija sebe nije želja, već odluka. A odluke su portali. Svaki put kada kroz obične, svakodnevne situacije
odlučimo ko smo danas, tu verziju sebe već živimo. Poenta je prestati želeti i postati ta verzija kroz akciju, kroz male korake i dela, iz
dana u dan. Svaki takav korak je dokaz koji dajemo mozgu da je nova verzija nas moguća i bezbedna. Ovo je važno jer mozak više
veruje iskustvu nego obećanju.
4. Šta se dešava u mozgu kada prvi put uradimo nešto što smo dugo mislili da „nismo mi“?
Da bih to što jasnije objasnila, počela bih od jednog važnog principa: primarni zadatak našeg mozga nije da budemo srećne, već da
budemo bezbedne. Mozak neprestano predviđa šta će se desiti na osnovu svega onoga što smo već proživele. Ono što smo proživele,
mozgu je poznato, a poznato je za njega isto što i bezbedno. Onog trenutka kada uradimo nešto što se ne uklapa u naš trenutni
identitet, odnosno u sliku koju imamo o sebi, aktivira se deo mozga zadužen za procenu opasnosti, amigdala. Njenu reakciju osećamo
u telu kroz ubrzane otkucaje srca i knedlu u grlu, a čujemo je i kao onaj unutrašnji glas koji kaže: „ovo nisi ti, vrati se nazad, ne radi
to”.
Zato je važno znati da taj nemir nije nužno znak da grešimo. To je znak da izlazimo iz poznatog. U online programu Main Character
Aktivacija ovom procesu posvećujem dva modula: jedan o tome kako da razlikujemo intuiciju od straha, a drugi o tome kako nervni
sistem oblikuje naš identitet. Kada žena razume šta joj se dešava u telu, prestaje da beži od sopstvene promene.
Onog momenta kada prođemo kroz taj strah i shvatimo da smo dobro, uključuje se sistem nagrađivanja. Ako je ishod bolji nego što je
mozak predvideo, oslobađa se dopamin koji šalje poruku: „ovo zapamti, ovo vredi ponoviti”. Odatle nam i dolazi onaj osećaj ponosa,
lakoće, pa čak i uzbuđenja posle nečega čega smo se dugo plašile. Što više ponavljamo novo ponašanje, mozak ga sve više očekuje i
registruje kao moguće i bezbedno, pa dopamin raste već pri samoj pomisli na njega. Da li nam je sada jasno da se motivacija ne rađa
pre prvog koraka, već posle njega?
Ipak, jednom urađeno neće promeniti naš identitet. Prvo promenjeno ponašanje će mozak čak pokušati da objasni kao izuzetak: „to je
bila slučajnost”. Tek kada dovoljno puta ponovimo novo ponašanje, „ovo nisam ja” polako postaje „da, to sam ja”. Zato ženama uvek
kažem: ne čekajte da se osećate kao nova verzija sebe da biste se tako i ponašale. Osećaj dolazi posle dela, ne pre njega.
5. Koju rečenicu o sebi ljudi najčešće ponavljaju, a da nisu ni svesni da je time učvršćuju kao deo svog
identiteta?
Kao neko ko se bavi neuronaukom i razume pravila igre koju mozak igra, rekla bih da najviše štete prave dve vrste rečenica koje često
čujem. Prve su ograničavajuće, one sa „ne umem” i „ne mogu”, poput „Ne umem sa novcem”, „Ne mogu ja to”. Druge su one u
kojima se poistovećujemo sa emocijom kroz koju samo prolazimo: „Ja sam besna”, „Ja sam tužna”.Zajedničko im je to što nešto prolazno mogu pretvoriti u trajno. „Ne umem” zatvara vrata pokušaju, učenju, a „ja sam” pretvara stanje
u identitet. Kada kažemo „osećam se tužno”, opisujemo nešto što prolazi. Kada kažemo „ja sam tužna”, izgovaramo ko smo, tvrdimo
identitet. I mozak to upravo tako i beleži.
Iz ugla neuronauke, svaka rečenica koju o sebi ponavljamo jeste ponavljanje kao i svako drugo: jača neuralni put, sve dok ne postane
automatska misao. Onda se uključuje još jedan mehanizam, potvrdna pristrasnost. Mozak prirodno uviđa dokaze uverenja u realnosti.
Zato će žena koja za sebe kaže da ne ume sa novcem zapamtiti svaki loš finansijski potez koji je preduzela, a zaboraviće sve dobre.
Najzanimljivije je to što ove rečenice najčešće nisu ni nastale u nama. Čule smo ih kao devojčice, od roditelja ili okoline, pa smo ih
vremenom preuzele kao svoje. Zato promena ne počinje tako što ćemo staru rečenicu nadglasati novom, već tako što ćemo je prvo
primetiti, a zatim promeniti samo jednu reč. „Ne umem” postaje „još uvek ne umem”. „Ja sam tužna” postaje „sada se osećam tužno”.
Male promene u rečima, a mozgu daju sasvim drugačiji signal.
6. Kada žena kaže: „Ja sam jednostavno takva“, kako možemo da prepoznamo da li govori o
autentičnosti ili o naučenom obrascu?
To je jedna od onih rečenica kojima bih posvetila pažnju i koje bih preispitala, jer ponekad zaista izražava ko smo, a ponekad samo
štiti ono što nismo smele da budemo. Do sada sam u radu sa klijentkinjama razliku prepoznavala na osnovu tri stvari. Prvo ispitujem
da li tu postoji izbor. Autentičnost uvek ostavlja prostor da biramo, a naučeni obrazac radi automatski. Iz ugla neuronauke, ono što
dugo ponavljamo prelazi u automatske procese mozga i pokreće se i pre nego što svesno odlučimo. Zato je moje prvo pitanje: „Da li
ja ovo biram, pa sam takva, ili se to jednostavno dešava sa mnom?” Ako ne bismo mogle drugačije da se ponašamo, čak ni kada bismo
htele, verovatno je reč o naučenom obrascu.
Druga stvar koju uzimam u obzir je reakcija tela. Kada živimo ono što zaista jesmo, telo nam je mirno i opušteno. Kada smo u poziciji
da branimo naučeni obrazac, telo će nam se stezati. Rečenica „Ja sam takva” tada neće zvučati kao mir, već kao zid, kao da kažemo:
„Ne diraj to”.
Treća stvar u određivanju razlike je funkcija koju izgovorena rečenica ima. Naš naučeni obrazac gotovo uvek ima zadatak da nas
zaštiti. Žena koja kaže „Takva sam, ne vezujem se lako” možda zaista ceni slobodu, a možda je naučila da je bliskost opasna. Zato se
vredi zapitati: Postoji li nešto od čega me ovo štiti? Autentičnost se ne brani, ona se jednostavno živi.
7. Koliko je naš život zaista rezultat naših izbora, a koliko obrazaca koje smo naučili mnogo pre nego
što smo postali svesni da ih ponavljamo?
Iskreno, mnogo je više takvih obrazaca nego što bismo želele da priznamo. Istraživanja pokazuju da oko 40% onoga što svakodnevno
radimo činimo iz navike, gotovo bez svesnog razmišljanja. Na društvenim mrežama se često čuje da je čak 95% našeg ponašanja
nesvesno, ali ta brojka nema naučnu potvrdu. Ipak, realna slika je već dovoljno upečatljiva. Ispod navika se kriju naši dublji obrasci:
kako volimo, kako reagujemo na odbacivanje, koliko sebi dozvoljavamo da imamo. Mnogi od njih nastali su u prvim godinama života,
kada mozak upija najbrže. Zato često nosimo obrasce za koje se i ne sećamo da smo ih naučile. Deo mozga koji nam omogućava da
zastanemo, procenimo i izaberemo drugačije, prefrontalni korteks, sazreva tek sredinom dvadesetih godina, a do tada uglavnom
živimo po pravilima koja su nam drugi instalirali.
Istakla bih da mi ni u kom slučaju nismo krive za obrasce i uverenja koje smo upile kroz detinjstvo, ali smo odgovorne za ono što
ćemo uraditi sa njima onda kada ih postanemo svesne. Između okidača i reakcije uvek postoji trenutak, i što ga češće primećujemo,
traje duže. U tom trenutku živi naš izbor. Zato bih rekla da život nije ili izbor ili obrazac. On je obrazac sve dok ga ne primetimo, a
izbor od trenutka kada ga primetimo.
8. Da li postoji nešto što se danas predstavlja kao „ženska energija“, a vi biste zapravo nazvali dobrom
psihologijom, regulacijom nervnog sistema ili zdravim granicama?
Da, i to mnogo toga. Mislim da to svakako nije razlog za razočaranje, već za olakšanje. Kada ženama savetujem da „uspore i uđu u
svoju žensku energiju”, najčešće govorim o regulaciji nervnog sistema. Duboko disanje, odmor bez krivice, provođenje vremena u
prirodi, izlazak iz stalne žurbe: sve to pomaže telu da iz režima preživljavanja pređe u stanje u kom može da se opusti, oseća i stvara.
Kada kažem da žena u ženskoj energiji „ne juri, nego privlači”, zapravo govorim o zdravim granicama i samovrednovanju. Žena koja
zna koliko vredi ne mora da se dokazuje ili da trči za nečijom pažnjom. To su upravo preduslovi negovanja odnosa sa sobom. Kroz
prizmu ženske energije, često se čuje i to da je potrebno da „slušamo svoje telo”, a to je ono što neuronauka naziva interocepcijom:
sposobnost da prepoznamo unutrašnje signale poput umora, gladi, napetosti ili nemira, i da na njih na vreme reagujemo.
Ipak, ne mislim da time ženska energija kao koncept gubi na vrednosti, naprotiv. Smatram da se savršeno prepliću i nadopunjuju.
Nauka nam daje jezik da objasnimo ono što žene vekovima osećaju. Psihologiju i neuronauku u tom slučaju posmatram kao temelj, a
ženska energija je način na koji na tom temelju živimo. Bez temelja, ona ostaje estetika. Sa njim, postaje otelotvoreno stanje.
9. Možemo li zaista postati „nova verzija sebe“ ili je zdraviji cilj da bolje upoznamo verziju sebe koju
već imamo?
Lično ovo ne posmatram kao „ili-ili” pitanje. Mislim da su to dva dela istog puta. Nauka nam je potvrdila da ličnost kao kategorija
nije zaključana, a mozak ostaje promenljiv i u zrelim godinama. Dakle, da, možemo postati drugačije nego što smo bile. Ali u radu sa
ženama uvidela sam da ta „nova verzija” najčešće nije neko potpuno nov. Mislim da nikada nije dovoljno jasno objašnjeno šta zapravo
znači „nova verzija sebe”.
To je zapravo deo nas koji je dugo bio utišan zbog straha, tuđih očekivanja ili obrazaca koje smo morale da usvojimo da bismo
opstale. Promena identiteta zato ne znači pravljenje neke nove žene, već upravo skidanje svih filtera i slojeva koji joj nisu pripadali
nikada. Objasniću to kroz primer kuće u kojoj smo godinama živele u dve sobe, a ostale sobe držale zaključane. Da bismo otvorile
vrata, mi nećemo rušiti postojeću i graditi novu kuću, nego ćemo pronaći adekvatan alat kojim ćemo otvoriti vrata koja su do sada bila
zatvorena.
Zato ovo ne vidim kao izbor između postajanja i upoznavanja. Prvo upoznajemo sebe, bez osude, otvorenog uma i srca, sa empatijom i
radoznalošću. A zatim biramo, svakog dana iznova, koju verziju sebe hranimo pažnjom i delima. Upoznavanje bez izbora ostaje samo
uvid. Izbor bez upoznavanja postaje još jedna uloga u nizu.
10. I za kraj, kada biste svakoj ženi mogli da ostavite jednu misao koju bi ponela sa sobom nakon ovog
intervjua, koja bi to misao bila?
Ako bih mogla da ostavim samo jedn
u misao, to bi bila ova: sve što tražiš napolju već postoji u tebi, samo je dugo bilo utišano. Ne
moraš da postaneš neko drugi da bi bila dovoljna. Dovoljno je da počneš da slušaš sebe i da svakog dana izabereš da budeš malo više
Ona koja zaista jesi. Sve što si prošla oblikovalo te je, ali te ne definiše. Bog ti je dao um koji može da se menja i telo koje zna put.
Na tebi je samo da se usudiš i zakoračiš u sve ono zbog čega si baš ovde, i sada.
