1. Krivica je tema po kojoj ste posebno prepoznatljivi u svom radu. Zašto osećamo
krivicu čak i onda kada racionalno znamo da nismo uradili ništa loše? I kada je
krivica signal koji treba poslušati, a kada samo posledica naučenog obrasca?
Osećaj krivice nije odraz realnog stanja. I mi možemo da znamo da nismo ništa loše uradili i da se osećamo krivo upravo zato što krivica ne ide sa mesta racionalnog, ide sa jednog starog mesta rane, povrede, unutrašnjeg deteta, sa mesta kritike, iz dubokog srama.
Krivica je upravo emocija koja sledi proceni da smo mi kao biće loši. I zato je jedna od prvih stvari na kojima radimo da razdvojimo biće i ponašanje, da shvatimo da dobri ljudi mogu da urade loše stvari i da, ako smo mi negde pogrešili, ako nešto nismo uradili u skladu sa vrednostima koje negujemo mi ili naši bliski ljudi, da mi kao bića ne zaslužujemo život, zdravlje, ljubav.
A to je vrlo često poenta krivice.
Krivica je okej slušati ako kritikuje ponašanje, „Hej, nisi uradila ono što ti je bitno, nisi uradila ono što vrednuješ, nisi u skladu sa sobom“ i onda se ja osećam krivo, ne osećam se dobro. U tom slučaju je ok poslušati krivicu, jer ona poziva da budemo poravnati u ponašanju sa svojim vrednostima.
Ali kad god je krivica procena nas kao bića: „Ja nisam valjan kao osoba“, tad je “ne treba” slušati. Odnosno, tad je poenta terapijskog rada i ciljna promena graditi novi unutrašnji glas koji će biti zdrava, ali jaka protivteža glasu srama i kritike.
2. Postoji li trenutak u kojem „rad na sebi“ može da postane samo još jedan način da
sebi poručujemo da nismo dovoljno dobri? Kako izgleda zdrav odnos prema ličnom
razvoju?
Ah, da, postoji trenutak kada lični rad postane samo još jedan način da sebe proganjamo da nismo dovoljno dobri. I to se može desiti kada koristimo lični rad da bismo sebe informisanije kritikovali.
To vidim kad klijenti nakon par seansi dođu do nečega što je vrlo bolno, što je jako tužno, što je vrlo daleko, i onda kažu: „Bože, koja budala, ne mogu da verujem zašto ja to radim.“ A toliko smo radili da bismo došli do tog mesta i onda, kada dođemo, mi ga osudimo.
I to je način da, zapravo, lični rad postane izvor te poruke: „Nisam dobra.“
Drugo je kad radim da bih sebe popravila. Jer to onda kreće ideja: „Nisam dobra“, i onda idem na terapiju da se popravljam. Kao pokvareni auto, sad ću ja da se popravim. A nada je zapravo da će sram nestati “kad se popravim”. A realnost bude često drugačija jer mi ćemo uvek imati nov sloj za otkriti, i sama ideja konačnosti u radu na sebi je iluzija. Sa tih mesta ide sram koji onda boji i rad.
Zdrav odnos prema ličnom razvoju podrazumeva pre svega da mi možemo da pristupimo sopstvenom razvoju kao celovitom, da se bavimo i telom i umom i znanjem, ali i promenom odnosa u kojima smo, poravnanjem naših ponašanja i vrednosti. A ne samo da učimo ili čitamo.
Mislim da se vrlo često rad svede samo na ono kopanje u 1:1 terapiji, a to ne bude dovoljno ako zanemarujemo sve ostale aspekte, i ako nama kvalitet života zaista nije bolji.
Kada meni klijentkinja dođe i kaže: „Menstrualni ciklus mi se ustalio“, ja znam da mi radimo ekstra posao, jer njeno telo funkcioniše zdravije.
I ona uopšte ne mora da mi kaže: „Ej, postavila sam granicu“, ili „Nešto sam savršeno tražila povišicu.“ Ako ona meni kaže: „Spavam dobro opet” , ja znam da mi radimo pravu stvar. I to je to.
Lični rad treba da služi tome da naš kvalitet života bude bolji i treba da ima kraj.
3. Zašto često biramo odnose u kojima moramo da se dokazujemo, iako svesno želimo
mir, sigurnost i uzajamnost? Da li nas poznato ponekad privlači više od zdravog?
Poznato definitivno privlači više nego zdravo, zato što je po definiciji poznato bezbedno. Iako mi možda ćemo spolja znati da to nisu idealni uslovi, ako smo u nekim odnosima u kojima se održava osećaj nedovoljnosti, dokazivanja, ugađanja, mi ćemo na papiru znati da to nije to, ali naš nervni sistem će poznato da definiše kao bezbedno i to onda biramo.
Po toj logici, bilo šta što je novo je nepoznato, a nepoznato je ugrožavajuće. I naš će sistem tom logikom da prođe u brzini od milisekunde i mi je nećemo ni prepoznati.
I zbog toga ćemo često birati odnose u kojima mi ostajemo u istoj ulozi: ona koja ugađa, ona koja razume, ona koja ugađa, ona koja je nedovoljna, ona koja mora da održava mir.
I to se briljantno vidi u grupnoj psihoterapiji, kada krene nova grupa i tu je osam, deset, dvanaest članova i mi u prvoj ili drugoj seansi već mapiramo: „Aha, ova žena je ista moja mama, ovaj je isti kao tata“ i mi brzo zauzmemo neko slično mesto.
Zato u ovakvom kontekstu rada (grupnom) mi zapravo možemo da radimo na tome da u odnosima kreiramo nove uloge, a zato što se one dešavaju u realnim odnosima, vremenom naš nervni sistem može da se navikne i na nešto novo, pa da onda i nešto novo vremenom postane bezbedno.
4. Pokrenuli ste The Therapix, koji povezuje psihoterapiju, self care i rad sa klijentima,
ali i edukaciju terapeuta kroz program „Od terapeuta do preduzetnika“. Šta vas je
navelo da spojite psihoterapiju i preduzetništvo i šta ste kroz taj prelazak naučili o
sebi što možda ne biste naučili samo kroz terapijsku sobu?
Baš vam hvala što ste se osvrnuli i na ovo, posebno ovog dela lekcija koje sam ja naučila, jer mislim da sam kroz preduzetništvo naučila gomilu stvari o životu i sebi koje ne znam da li bih ikada naučila samo u psihoterapiji.
Pokrenuli smo Therapix iz par razloga. Prvo, zato što sam iz komunikacije s kolegama primetila prostor da kolege prosto nemaju dovoljno klijenata i da prežive mesec, da se za njih ne čuje, a opet s druge strane vidim gomilu klijenata koji dolaze i ne znaju gde da nađu terapeute koji su zdrava prisustva, jer svedoci smo svi da javni prostor nije ni na koji način zakonski uređen i različiti ljudi mogu da se predstave u skladu sa sopstvenom definicijom sebe što nije uvek prava profesionalna uloga, i da rade različite stvari koje mogu da povrede. A onda dobri terapeuti se iz etike, odgovornosti, straha, zapravo ne predstavljaju i zbog toga što smo prepoznali tu razliku pokrenuli smo Therapix.
Vremenom se u meni počela javljati potreba da kolege podržim da naprave još veće iskorake u sopstvenom poslu, jer sam prvo ja bila ta koja je godinama radila 15, 20, 30 seansi nedeljno, sagorevala, jer carers burnout je jedna jako ozbiljna stvar koja se vrlo teško oporavlja, a mi ovaj posao radimo dušom i telom.
Ali zato što je pomagačka profesija posramljena ako razmišljamo o ovom poslu kao o biznisu biznis je i dalje jedna sramotna reč. Ali ovaj posao može i treba da se postavi na stabilne temelje koji će nama posao i život činiti održivima i predvidljivima, tako da mi možemo da budemo dobro, da bi dobro držali te klijente.
Zato ćemo se kroz ovaj program baviti strategijom, marketingom, organizacijom vremena, planiranjem, ciljevima, svim onim što će uneti poredak, predvidljivost, smisao i kontrolu u naš posao, tako da mi možemo da rastemo uz naš posao i da budemo dobro, a da uz sve to naš terapeutski glas, kvalitet i etika ne pate.
Prva grupa nam kreće sad u oktobru, i dalje ima par slobodnih mesta i do sada koleginice koje su slušale su pun pogodak, znači tačno ono što smo predstavili je ono što koleginicama koje su došle treba, tako da se jako radujem, jer ja sam porasla kroz preduzetništvo beskrajno, moj život je toliko organizovaniji, jasniji i predvidljiviji, ja sam toliko šira, toliko dublja, kreativnija, efikasnija, jasnija sebi, ciklusi moje sabotaže su mi poznati do mere da mogu da ih predvidim u sat.
Toliko sam više usklađena sa sopstvenim ciklusima otkad se mnogo više bavim poslom i zaista bih pozvala svakog ko se bavi ovim poslom da da sebi da strukturu ovog posla shvati kao biznis koji može da postavi, a da sam rad sa klijentima ne pati ni trunkе, šta više.
5. Kada počnemo da se menjamo, ljudi oko nas ponekad kažu: „Nisi više ista osoba.“
Kako razlikovati stvarnu sebičnost od trenutka kada samo više ne pristajemo na ulogu
koju su drugi navikli da imamo?
Sebičnost je skala i ona ide od, s leve strane, ekstremne požrtvovanosti koja je destruktivna, do druge, desne krajnosti, gde je jedna potpuna opijenost i fokus samo na sebe, nezavisno od toga koju cenu plaćaju drugi. Znači, jedna potpuna destruktivnost.
Kada se mi promenimo, drugi ljudi izgube nešto što su pre od nas dobijali. Shodno tome, oni se, iz svojih sebičnih pobuda, imaju pravo buniti. Ali promena koja ide sa mesta brige nije sebična.
Ako se vratimo na skalu koju sam pomenula, postoji jedan optimalni nivo, jedan neki srednji nivo koji zapravo podrazumeva da ćemo mi nekad morati da stavimo sebe i svoje potrebe ispred drugih ljudi i da to služi očuvanju i (simbolički) preživljavanju i da je to sasvim okej.
Moguće je skroz da mi osetimo krivicu iako radimo nešto što je dobro za sebe, zato što unosimo promenu i možda naslućujemo gubitak, i to je ok. Ja to u terapiji ne interpretiram dalje.
6. Zašto toliko dobro funkcionišemo spolja upravo onda kada nam iznutra nije dobro?
Ne znam da li bi ova izjava važila za sve ljude. Postoje oni koji su, transakcionim rečnikom, vrlo visoko na driveru „be strong“. Ljudi koji su prosto iz okruženja i drugih ljudi naučili da neće biti viđeni, da pomoć neće doći, da potrebe nisu bezbedne, da je ranjivost ugrožavajuća.
I onda će zapravo, kada postoji neki problem, funkcionisati vrlo produktivno, jer je ta produktivnost odbrana od unutrašnjeg straha, nesigurnosti, bola. Vrlo često je i naš identitet povezan sa produktivnošću i onda je dodatno važno da osetimo ono što je nama poznato- tako da je visoko funcionisanje odlična distrakcija.
Ali mislim da ovo ne važi za sve, jer postoji puno ljudi čiji će nervni sistem odreagovati na unutrašnje loše stanje na način da oni nemaju energije, da su povučeni, da se izoluju, da svoju bol modeliraju supstancama.Različiti nervni sistemi će na unutrašnju promenu stanja reagovati na različite načine.
Ono što je važno jeste prepoznati ih, imenovati ih i razviti strategije koje su zdravije, tako da rani mehanizmi odbrane ne budu jedina stvar koju imamo.
7. Kada biste danas morali da birate između tri stvari koje najviše utiču na kvalitet
života: odnos prema sebi, odnosi sa drugima ili način na koji živimo svakodnevicu,
šta biste voleli da ljudi prestanu da zanemaruju? Zašto?
Čitava industrija wellnessa, psihoterapije i mentalnog zdravlja danas je dosta dobro pokrila odnos sa sobom i način na koji živimo svakodnevicu i zato i vidimo taj zapravo pritisak da se svakodnevica optimizuje: da su suplementi fantastični, da svako ima neki idealan predlog za idealan dan — ustani u pet ujutru, meditiraj, piši zahvalnost i slično.
Ono što mislim da fali jeste, u odnosu sa sobom, narativ koji će nam pomoći da izgradimo unutrašnjeg podržavajućeg roditelja, da on ima potentnost i tekst. I to je ono čime ja planiram da se bavim u budućnosti.
Mislim da nam u svakodnevici fali mnogo više slobodnog prostora i dosade, jer smo postali vrlo osetljivi na bilo kakvu neizvesnost i slobodan prostor koji ne znamo čime da ispunimo, pa nas hvati egzistencijalna panika, a to je zapravo prostor gde nervni sistem može da bude miran a mi kreativni.
A ono što mislim da se najviše zanemaruje jeste zapravo odnos koji imamo sa drugima. Mi ćemo moći da nađemo još neke sadržaje za odnos sa partnerom ili decom, ali mislim da se ne bavimo dovoljno činjenicom da odnosi sa drugima diktiraju kvalitet života.
I zbog toga je meni to dodatno važno da radim u grupama, jer mi nosimo uloge u svaki odnos u koji uđemo. Mi možemo da optimizujemo i svoju svakodnevicu i odnos prema sebi, ali ako čim dođemo u kontakt s drugom osobom mi zauzimamo opet istu ulogu — deteta, spasioca, ravnatelja, žrtvenog jagnjeta, zabavljača — nećemo daleko odmaći u sopstvenoj izolovanoj promeni, jer mi ne živimo u vakuumu.
Zato su mi grupe dodatno važne, jer tu postoji prostor da mi razvijemo promenu koja zapravo može da promeni, posledično, i odnose koje imamo s drugim ljudima, i bitnim i manje bitnim, što onda unatrag zapravo i poboljšava sveobuhvatni kvalitet života.
Mislim da nam ovakav način života dosta sužava prostor za razvoj psihološke otpornosti. Otpornost ne nastaje tako što smo stalno dostupni, produktivni i prisutni, već tako što imamo iskustvo da možemo da podnesemo neizvesnost, dosadu, frustraciju, neprijatnost i periode u kojima ne znamo šta dalje.
Ako smo stalno stimulisani i stalno imamo nešto čime možemo da popunimo svaki slobodan trenutak, mi zapravo sve manje vežbamo da budemo sa sobom. Čim se pojavi neprijatnost, imamo mogućnost da je odmah sklonimo — skrolovanjem, radom, informacijama, komunikacijom, novim sadržajem.
I onda možemo da postanemo vrlo funkcionalni, a istovremeno sve manje tolerantni na ono što ne možemo da kontrolišemo.
Mislim da je jedan od važnih aspekata psihološke otpornosti upravo sposobnost da ostanemo u kontaktu sa sobom kada nemamo trenutno rešenje, kada ne možemo odmah da reagujemo i kada ne možemo da znamo šta će se dogoditi.
Zato mislim da nam danas ne treba samo još jedna tehnika za regulaciju. Treba nam i mnogo više prostora u kojem ništa ne radimo, ništa ne popravljamo i ništa ne optimizujemo — i u kojem učimo da možemo da budemo dobro čak i kada nismo stalno zauzeti.
8. Društvene mreže su nam donele osećaj da stalno moramo da budemo dostupni,
produktivni i prisutni. Šta takav način života radi našoj psihološkoj otpornosti?
Naravno da taj zahtev sužava prostor za razvoj psihološke otpornosti. Rezilijnentost je bila tema mog master rada i meni je vrlo draga, a upravo taj zahtev se kosi sa faktorima koji čine otpornost- Navodim samo neke: nada, optimizam, podrška drugih ljudi, kapacitet za emotivnu regulaciju…
Ove faktore ćemo jako teško razviti ako smo non-stop na telefonu, ako izvadimo telefon kao odgovor na bilo koju neizvesnost, dosadu, frustraciju, neprijatnost, gde nas dočekaju slike “fantastičnih” ljudi, zahtevi, gde mi odmah krenemo da se poredimo ili nas dočekaju vesti koje su uvek doom and gloom i vrlo panične, moraju da privuku i zadrže pažnju, što zapravo naš nervni sistem duboko destabilizuje.
Kao odgovor na to, mi prosto imamo par izbora: ili da prekinemo sa skrolovanjem, da se regulišemo, vratimo u realnost, povežemo se s nekim ili nečim što je teško da se ne lažemo jer smo već destabilisani, ili da prosto ponavljamo mehanizam odbrane, da se isključimo, utrnemo, samo nastavimo još više da skrolujemo, jer se naš sistem preplavi pa se isključi.
U svemu tome nemamo psihološku otpornost.
I zato ono na čemu ja jako radim sa klijentima, vrlo insistiram, jesu telesne vežbe. Na početku svakog grupnog ciklusa mi radimo telesnu vežbu, jer je neophodno da naučimo da držimo sebe u neizvesnosti i u dosadi i u nepoznatom, da naučimo da propustimo neku misao, da ne moramo za sve da se zakačimo.
Jer mislim da ta brzina i zahtev koji donose društvene mreže nas uznemiravaju. A u stanju uznemirenosti je teško generisati otpornost.
Upravo taj prostor u kom ništa ne moramo da radimo, ne moramo da popravljamo, ne moramo da optimizujemo, možemo samo da budemo, jeste duboko lekovit i antidot ovoj dostupnosti i produktivnosti, jer mi možemo spojiti da budemo vrlo funkcionalni, ali istovremeno zapravo vrlo psihološki ranjivi.
9. Ako biste mogli da promenite jednu stvar u načinu na koji se danas govori o
mentalnom zdravlju na Instagramu i TikToku, šta bi to bilo? Šta vas u tom sadržaju
posebno raduje, a šta vas kao stručnjaka zabrinjava?
Puno stvari je svedeno na formule: „Ako radiš ovo, biće ovako“ ili „tri koraka do…“. To nekad jeste korisno, jer neke stvari mogu da se pojednostave. Ali neke ne mogu.
Problem nastaje kada se kompleksna iskustva, poput kompleksnog PTSD-a, predstave kroz „tri koraka do mirnog nervnog sistema“. Tada osoba lako ostane sa pitanjem: „Šta nije u redu sa mnom kad ovo za mene ne radi?”
Mislim da je problem i u redukciji do apsurda — kada se složene stvari svode na jednostavne uzročno-posledične veze koje u realnosti nisu tako linearne, što zatvara prostor za širinu odnosa i rešenja i ostavlja klijente sa sramom.
Ono što me zabrinjava jeste što, posebno sa AI-jem, sve više ljudi počinje, čini mi se, da sadržaj zamenjuje stvarni kontakt sa osobom. I tu se pojavljuje taj problem da mi možemo fantastično ovladati terapijskim rečnikom, a i da dalje ne znamo da ostanemo u neprijatnom razgovoru s nekim koga volimo.
Ono što me raduje jeste što se mnogo više priča o svemu ovome, što je mnogo manje stigme, što se više ljudi podržava i osnažuje da potraži podršku i to mislim da je super stvar.
Istovremeno treba da pozovemo na odgovornost i da ostanemo vrlo jasni u tome da nikakav sadržaj ne može da zameni odnos.
10. Da li mislite da smo danas postali previše fokusirani na to da „razumemo sebe“, a
premalo na to da nešto zaista promenimo?
.Mislim da jesmo, i mislim da je tome doprinela eksplozija sadržaja, edukacija, ali i veštačka inteligencija, jer su svi oni dobri u tome da objasne stvari, da daju određeni obrazac, ponude neku simboliku, daju uzrok, povežu različite tačkice — i da mi onda imamo veoma bogat psihološki rečnik da nešto opišemo, a da sve to zapravo bude oblik izbegavanja promene.
Jer umesto da nešto promenimo, da preuzmemo neki rizik, da se suočimo s nepoznatim, mi zapravo nastavimo da analiziramo. Umesto da postavimo granicu, mi istražujemo zašto nam je teško da je postavimo ili kako da bismo to mogli da kažemo, a da to nikad ne uradimo.
Razumevanje je jedan nivo promene i koristi samo ako nam služi da kad stvarno dođe pred nama situacija u kojoj treba nešto da uradimo, imamo više različitih izbora. A ako ne dođe na taj nivo, onda nam ne služi.
I zato mi je rad u grupi toliko bitan, jer se tu dešava promena. Jer jedno je kad ja u knjizi pročitam: „Nakon konflikta je važno imati neku vrstu popravke“ ili, ovakvim rečnikom, „Ne koristiti ti-rečenice“, što zvuči tako normalno i jednostavno.
A onda klijenti dođu u grupu i kažu: „E, ti bi trebalo samo da uradiš ovo“, neko se naljuti i onda imamo ozbiljnu situaciju koju, kada je razrešimo, to bude formativno iskustvo za oba člana. Jer svako od njih mora da uradi nešto drugačije i dobije uvid kod iz knjige ne bi bio svestan.
Ili se na kraju nađu u situaciji koja je ranjiva, gde će od grupe dobiti neku vrstu podrške ili konfrontacije, nakon čega će razgovori koje ti ljudi imaju s partnerima, kolegama, stvarno biti drugačiji i neke rane će se zalečiti, što se opet neće desiti u vakuumu.
I to je realna promena koju nijedna knjiga, AI, prosto ne može zameniti. A to je ono čemu naš rad služi: da mi zapravo imamo više izbora kad nam je to stvarno bitno i korektivna iskustva.
Ako ne služi tome, onda rad nije celovit.
