Kako emocionalno nedostupan roditelj oblikuje naše kasnije odnose
Neka deca vrlo rano nauče da nije dovoljno samo biti dete. Nauče da treba biti poslušan, tih, uspešan, zahvalan, samostalan i da ne traži previše. Da ne postavljaju pitanja kada roditelj nema strpljenja. Da ne pokazuju ljutnju. Da ne plaču predugo. Da ne zahtevaju pažnju onda kada je roditelj umoran, zauzet ili emocionalno odsutan.
Spolja, takvo dete često izgleda kao „dobro dete“.
Ne pravi probleme. Samostalno je. Razume odrasle. Ne traži mnogo. Često se za njega kaže da je „zrelo za svoje godine“.
Međutim, psihološka zrelost deteta nije isto što i prerano odustajanje od sopstvenih emocionalnih potreba.
Detetu je potrebna emocionalna dostupnost odrasle osobe kako bi postepeno naučilo da su njegove emocije prihvatljive, da sme da traži pomoć, da je moguće biti u odnosu i kada postoji neslaganje i da bliskost ne zavisi od toga koliko je „prijatno“ drugoj osobi.
Kada je roditelj emocionalno nedostupan, dete pokušava da razume ono što ne može da razume na način na koji to odrasla osoba može. Ono ne zaključuje nužno da roditelj trenutno nema kapacitet da bude prisutan. Mnogo češće zaključuje nešto o sebi.
Možda sam preosetljiva.
Možda previše tražim.
Možda moram da budem bolja.
Možda će biti drugačije ako ne pravim probleme.
Tako prilagođavanje može postati način očuvanja osećaja sigurnosti i povezanosti.
Kada dete počne da prati roditelja umesto sebe
Deca prirodno zavise od odraslih osoba i veoma su osetljiva na njihove reakcije. Zbog toga mogu razviti različite načine prilagođavanja porodičnoj atmosferi.
Ako dete iskustveno nauči da roditelj bolje reaguje kada je ono poslušno, veselo, uspešno ili emocionalno nenametljivo, moguće je da će upravo takva ponašanja početi da koristi kako bi održalo osećaj povezanosti.
To ne znači da je svako poslušno dete emocionalno zanemareno niti da svaki emocionalno nedostupan roditelj namerno uskraćuje ljubav.
Emocionalna nedostupnost može izgledati veoma različito.
Roditelj može biti fizički prisutan, ali retko pokazivati interesovanje za unutrašnji svet deteta. Može obezbediti sve materijalne potrebe, ali imati teškoće da razgovara o emocijama. Može umanjivati detetovu tugu, ljutnju ili strah. Može očekivati da dete brzo „preboli“ ono što ga je povredilo. Može reagovati povlačenjem, ćutanjem ili kritikovanjem kada dete izražava intenzivne emocije.
Za dete je posebno zbunjujuće kada ljubav postoji, ali emocionalna dostupnost nije dosledna.
U takvom okruženju dete može postati veoma dobro u čitanju drugih ljudi, dok istovremeno sve teže prepoznaje sopstvene potrebe.
„Ne treba mi ništa“
Jedna od mogućih posledica ovakvog prilagođavanja jeste razvoj snažne samostalnosti.
Odrasla osoba može biti ona koja sve može sama. Teško joj je da traži pomoć. Ne želi da opterećuje druge. Često govori da joj „nije ništa“, čak i kada jeste.
Na prvi pogled, ovo može izgledati kao izuzetna emocionalna stabilnost.
Međutim, samostalnost postaje problem onda kada više nije izbor, već jedini način na koji osoba ume da funkcioniše u odnosima.
Tada pomoć može izazvati nelagodu, oslanjanje na nekoga može delovati opasno, a pokazivanje potrebe može biti povezano sa osećajem slabosti ili stida.
U pozadini ne mora postojati svesna misao „ako pokažem potrebu, biću odbačena“.
Dovoljno je da je osoba tokom razvoja mnogo puta doživela da je sigurnije kada ništa ne traži.
Zašto se ovo može preneti u partnerske odnose
Naši rani odnosi ne određuju automatski naše buduće odnose, ali iskustva iz detinjstva mogu učestvovati u formiranju očekivanja o bliskosti, poverenju, konfliktu i dostupnosti drugih ljudi.
U partnerskom odnosu osoba koja je navikla da se prilagođava može imati teškoće da jasno kaže šta želi.
Može dugo tolerisati stvari koje joj ne prijaju.
Može izbegavati konflikt jer neslaganje doživljava kao potencijalnu pretnju odnosu.
Može previše analizirati promenu tona glasa, poruke ili ponašanja partnera.
Može osećati krivicu kada postavi granicu.
Može se pitati da li je „previše zahtevna“ kada traži nešto što joj je zapravo važno.
A ponekad se može dogoditi i suprotno. Osoba može snažno želeti bliskost i istovremeno imati teškoće da joj potpuno veruje.
Upravo zato odrasli odnosi nisu jednostavna reprodukcija odnosa sa roditeljima. Ljudi mogu razviti različite obrasce vezivanja, a na njih utiču brojna iskustva tokom života, uključujući kasnije sigurne i podržavajuće odnose.
Kada ljubav počne da liči na zasluženu nagradu
Jedan od važnih psiholoških problema nije u tome što dete želi da bude dobro.
Deca prirodno žele da budu prihvaćena.
Problem nastaje kada dete počne da povezuje sopstvenu vrednost sa sposobnošću da zadovolji emocionalne potrebe drugih.
Tada se može formirati unutrašnje pravilo:
Vredim kada sam dobra.
Vredim kada sam korisna.
Vredim kada ne pravim probleme.
Vredim kada me drugi trebaju.
Vredim kada me ne napuste.
U odraslom dobu ovo pravilo može ostati prisutno i kada više nije potrebno za očuvanje odnosa.
Osoba tada može postati izrazito usmerena na tuđe potrebe, a istovremeno nesigurna kada treba da odgovori na jednostavno pitanje:
„A šta ti želiš?“
Kada postaneš odlična u razumevanju drugih
Zanimljivo je da emocionalno prilagođavanje ponekad može razviti vrlo izraženu osetljivost na druge ljude.
Osoba može brzo primetiti promenu raspoloženja, napetost u prostoriji ili suptilnu promenu u ponašanju partnera.
To samo po sebi nije negativna osobina.
Problem nastaje kada se pažnja gotovo automatski usmerava ka drugima, dok se sopstveno emocionalno stanje potiskuje.
Tada osoba može znati da je partner uznemiren pre nego što primeti da je i sama povređena.
Može razmišljati o tome zašto je druga osoba nešto uradila, dok sopstvenu reakciju pokušava da opravda ili umanji.
„Nije on to mislio.“
„Verovatno je samo umoran.“
„Možda preterujem.“
Razumevanje tuđeg ponašanja je važno, ali razumevanje ne mora da poništi sopstveno iskustvo.
Dete koje je naučilo da bude „lako“ može postati odrasla osoba koja teško zauzima prostor
U psihologiji je važno razlikovati osobinu od obrasca ponašanja koji je nekada imao adaptivnu funkciju.
Ako je dete naučilo da će se odnos lakše održati kada je mirno, poslušno i nenametljivo, takvo ponašanje je u datom kontekstu moglo imati smisla.
Kasnije, međutim, isti obrazac može postati ograničavajući.
Odrasla osoba više ne mora da bude „lako dete“.
Može biti partner koji ima potrebe.
Može biti osoba koja kaže ne.
Može biti neko ko se naljuti.
Može tražiti pažnju.
Može promeniti mišljenje.
Može nekoga razočarati, a da zbog toga ne postane manje vredna.
To je jedan od važnih procesa emocionalnog sazrevanja.
Ne moramo kriviti roditelja da bismo razumeli sebe
Razumevanje ovih obrazaca ne zahteva stvaranje jednostavne podele na „dobrog“ i „lošeg“ roditelja.
Roditelji su takođe ljudi sa sopstvenim iskustvima, ograničenjima i emocionalnim kapacitetima. Neki nisu imali dovoljno modela emocionalne komunikacije. Neki su i sami odrasli uz emocionalno nedostupne roditelje. Neki su pokušavali da pruže više nego što su dobili, ali nisu uvek znali kako.
Razumevanje konteksta može biti važno.
Ali objašnjenje nije isto što i negiranje posledica.
Moguće je razumeti roditelja i istovremeno priznati da je nešto bolelo.
Moguće je voleti roditelja i priznati da neke potrebe nisu bile dovoljno prepoznate.
Moguće je imati lepo detinjstvo u mnogim aspektima i istovremeno nositi određena iskustva emocionalne usamljenosti.
Ljudska iskustva nisu uvek crno-bela.
Šta se menja kada više ne moraš da budeš „dobro dete“?
Promena često počinje onda kada osoba postane sposobna da primeti razliku između onoga što zaista želi i onoga što radi kako bi izbegla odbacivanje, konflikt ili razočaranje druge osobe.
To može značiti da prvi put kaže:
„Ne mogu.“
„Ne želim.“
„Ovo mi smeta.“
„Treba mi pomoć.“
„Povređena sam.“
„Ne slažem se.“
Takve rečenice mogu delovati jednostavno, ali za osobu koja je naučila da sigurnost održava prilagođavanjem mogu biti veoma značajne.
Cilj nije postati osoba koja više nikoga ne uzima u obzir.
Cilj je razviti mogućnost da u odnosu postoji prostor i za drugu osobu i za sebe.
Jer emocionalna bliskost ne bi trebalo da zahteva nestajanje sopstvenih potreba.
Ne moraš da budeš „dobro dete“ da bi bila vredna ljubavi.
U zdravijem odnosu sa sobom, pitanje više nije:
„Kako treba da se ponašam da bih bila voljena?“
Već:
„Mogu li u ovom odnosu da budem ono što jesam, sa svojim potrebama, granicama, emocijama i nesavršenostima, a da i dalje ostanem prihvaćena?“
