U svakodnevici koja je gotovo neprekidno ispunjena ljudima, obavezama, porukama, sadržajem i informacijama, vreme provedeno nasamo lako počnemo da doživljavamo kao nešto što dolazi tek kada završimo sve ostalo.
Kada odgovorimo na sve poruke. Kada završimo posao. Kada vidimo prijatelje. Kada sredimo stan. Kada ispunimo ono što smo planirali.
A onda, kada konačno ostanemo sami, često ne znamo šta bismo sa tim vremenom.
Upravo tu počinje važan psihološki proces.
Biti sam nije isto što i biti usamljen
Psihologija pravi važnu razliku između samoće i usamljenosti.
Usamljenost predstavlja subjektivni doživljaj nedostatka povezanosti. Možemo se osećati usamljeno i dok smo okruženi ljudima. Nasuprot tome, vreme provedeno nasamo može biti potpuno drugačije iskustvo kada je ono izabrano, prijatno i u skladu sa našim potrebama.
Biti sam zato ne znači nužno biti izolovan.
Ponekad znači imati dovoljno prostora da čujemo sopstvene misli bez potrebe da ih istog trenutka prilagođavamo tuđim očekivanjima.
Zašto nam je vreme nasamo psihološki potrebno?
Tokom dana našu pažnju neprestano privlače različiti spoljašnji stimulusi. Razgovori, obaveze, društvene mreže, posao, zvukovi, notifikacije i stalna dostupnost zahtevaju od nas da svoju pažnju usmeravamo ka spolja.
Kada smo sami i kada nemamo potrebu da neprestano reagujemo na druge ljude, otvara se prostor za drugačiji oblik mentalne aktivnosti.
Tada možemo da obradimo ono što nam se tokom dana dogodilo, povežemo misli i emocije, primetimo šta nam prija, a šta nas opterećuje i jednostavno napravimo mentalni predah.
To ne znači da svaka minuta provedena nasamo automatski predstavlja odmor. Ako je ispunimo beskrajnim skrolovanjem, brigom ili preteranim analiziranjem, možemo ostati fizički sami, a mentalno i dalje biti potpuno preplavljeni.
Zato nije važna samo količina vremena koju provodimo sami.
Važan je i način na koji ga koristimo.
Kada stalno biramo druge, možemo izgubiti kontakt sa sobom
Ljudi su socijalna bića i odnosi su nam neophodni. Potreba za povezanošću nije problem koji treba rešavati. Naprotiv, kvalitetni odnosi predstavljaju važan deo psihološkog blagostanja.
Problem nastaje kada toliko vremena provodimo odgovarajući na potrebe drugih da više ne primećujemo sopstvene.
Šta ja zapravo želim?
Šta mi trenutno prija?
Da li ovo radim zato što želim ili zato što osećam da moram?
Da li mi je potreban razgovor ili mi je potreban mir?
Da li mi se nešto zaista dopada ili sam samo navikla da biram ono što drugi biraju?
Ovakva pitanja nisu sebična. Ona predstavljaju deo samosvesti.
Vreme provedeno sa sobom može nam pomoći da primetimo razliku između onoga što autentično želimo i onoga što radimo iz navike, pritiska ili očekivanja okoline.
Ne mora sve što radimo za sebe da bude korisno
Postoji još jedna zamka.
Čak i kada odlučimo da ćemo provesti vreme sami sa sobom, često napravimo novu listu zadataka.
Pročitaću knjigu.
Odradiću trening.
Srediću skincare rutinu.
Naučiću nešto novo.
Organizovaću sledeću nedelju.
Napraviti savršen obrok.
I odjednom je i vreme za sebe postalo još jedan projekat koji treba uspešno završiti.
Međutim, briga o sebi ne mora uvek da bude produktivna.
Nekada je dovoljno popiti kafu bez žurbe, prošetati bez cilja, slušati muziku, otići sam/a na ručak, crtati, čitati nekoliko stranica ili jednostavno sedeti i gledati kroz prozor.
Psihološka vrednost aktivnosti ne mora da se meri njenom korisnošću.
Neke stvari radimo upravo zato što nam pružaju zadovoljstvo.
Šta se događa kada nam je neprijatno da budemo sami?
Nekim ljudima samoća nije prijatna. Čim ostanu sami, posežu za telefonom, uključuju televizor ili traže nekoga kome će poslati poruku.
To ne mora automatski značiti da postoji neki dublji problem. Navike, stil života i količina stimulacije kojoj smo svakodnevno izloženi mogu uticati na to koliko nam je tišina prijatna.
Ipak, ponekad izbegavanje vremena nasamo može biti povezano i sa neprijatnim mislima ili emocijama koje se pojave kada više nema distrakcija.
Zato nije cilj da sebe nateramo da uživamo u samoći.
Cilj je da postepeno razvijamo sposobnost da budemo sa sobom i onda kada nema stalne spoljašnje stimulacije.
To je veština, a ne test ličnosti.
Napraviti prostor za sebe nije isto što i udaljiti se od drugih
Važno je da vreme nasamo ne pretvorimo u novu ideologiju.
Nije potrebno da se povučemo od ljudi da bismo bili povezani sa sobom. Nije potrebno odbiti svaki poziv, provesti ceo vikend sami ili dokazivati sebi da nam niko nije potreban.
Zdrava potreba za vremenom nasamo može da postoji istovremeno sa potrebom za bliskošću.
Možemo voleti društvo i želeti jedno popodne sami.
Možemo obožavati partnera i želeti večernju šetnju bez njega.
Možemo biti veoma bliski sa prijateljima i ipak imati svoje male rituale koje radimo sami.
Samostalnost i povezanost nisu suprotnosti.
Možda nam zapravo ne treba više vremena
Ponekad govorimo da nemamo vremena za sebe, kada je preciznije reći da nemamo dovoljno prostora u kojem ništa ne moramo da pružamo, rešavamo ili dokazujemo.
Zato „vreme za sebe“ ne mora da bude dva sata u spa centru ili ceo slobodan dan.
Može biti dvadeset minuta ujutru.
Kafa bez telefona.
Šetnja posle posla.
Večera koju spremamo samo zato što je volimo.
Čitanje nekoliko stranica pre spavanja.
Odlazak negde sami.
Ili jednostavno nekoliko trenutaka u kojima ne pokušavamo da budemo dostupni svima.
Nekada je upravo to malo mesto dovoljno da se ponovo čujemo.
Jer odnos koji imamo sa sobom nije nešto što se podrazumeva samo zato što smo sami.
I njega gradimo.
Polako, kroz pažnju, kroz izbor i kroz male trenutke u kojima sebi pokazujemo da smo vredni sopstvenog vremena.
Možda ovog puta ne moramo da čekamo da sve drugo bude završeno da bismo napravili malo mesta za sebe.
