Nikada nismo imali toliko informacija o sopstvenom telu. Pametni sat zna koliko smo spavali, koliko smo se kretali, kakav nam je bio puls, koliko smo bili pod stresom i kako se naše telo oporavlja. Aplikacije nam izračunavaju spremnost za dan, procenjuju kvalitet sna i pretvaraju različite fiziološke podatke u brojke, grafikone i ocene. Na prvi pogled, deluje kao savršen način da bolje upoznamo sebe.
I zaista, praćenje određenih zdravstvenih parametara može imati smisla. Može pomoći da primetimo obrasce koje inače ne bismo uočili, da bolje razumemo kako san, fizička aktivnost ili stres utiču na naše funkcionisanje i da postanemo svesniji sopstvenih navika. Problem ne nastaje zato što pratimo svoje telo. Problem može nastati onda kada počnemo da verujemo da moramo da ga pratimo da bismo se osećali dobro.
Jer postoji razlika između informisanosti i stalne potrebe za proverom.
Možemo, na primer, primetiti da smo nekoliko dana zaredom spavali lošije i zaključiti da nam je potrebno više odmora. Ali možemo uraditi i nešto sasvim drugo. Možemo se probuditi, prvo proveriti rezultat sna, videti da je „score“ niži nego što smo očekivali i odmah početi da razmišljamo kako će nam zbog toga izgledati dan. Ako aplikacija kaže da se nismo dovoljno oporavili, možemo početi da sumnjamo u sopstvenu sposobnost da treniramo, radimo ili funkcionišemo normalno.
Tada podatak više nije samo informacija. Postaje procena našeg stanja.
Upravo tu počinje zanimljiva psihološka dilema. Ako nam uređaj kaže da smo spavali osam sati, a mi se osećamo umorno, kome ćemo verovati? Svojim telesnim signalima ili aplikaciji? Ako nam kaže da je oporavak loš, a mi se osećamo sasvim dobro, da li ćemo verovati sebi ili brojci na ekranu?
Što više podataka imamo, paradoksalno možemo postati manje sigurni u sopstveno iskustvo.
To je posebno važno kada govorimo o anksioznosti. Anksioznost često uključuje pojačanu usmerenost na moguće znakove opasnosti i potrebu da dobijemo potvrdu da je sve u redu. Kada tu potrebu spojimo sa tehnologijom koja nam omogućava da svoje telo proveravamo desetine puta dnevno, lako je zamisliti kako nastaje ciklus koji se sam održava.
Osetimo nešto u telu. Proverimo podatke. Dobijemo odgovor koji nas kratko umiri. Nakon nekog vremena ponovo se pojavi sumnja. Ponovo proverimo. I tako kontrola postaje način regulisanja neprijatnosti.
Problem je što proveravanje može kratkoročno smanjiti anksioznost, ali dugoročno učvrstiti uverenje da bez proveravanja nismo sigurni.
To ne znači da će svaka osoba koja koristi pametni sat razviti anksioznost ili opsesivno ponašanje. Niti znači da su uređaji poput WHOOP-a sami po sebi problem. Njihova vrednost zavisi od toga kako ih koristimo i kakvu ulogu im dajemo u sopstvenom životu.
Ista informacija može jednoj osobi biti korisna povratna informacija, a drugoj postati razlog za svakodnevno preispitivanje.
Tu dolazimo do još jednog savremenog fenomena: optimizacije sebe.
Danas nije dovoljno samo spavati. Želimo da spavamo optimalno. Nije dovoljno vežbati. Želimo da znamo da li smo trenirali u pravoj zoni. Nije dovoljno odmarati se. Želimo da znamo da li smo se dovoljno oporavili. Čak i stres, koji je nekada bio subjektivno iskustvo, postaje nešto što možemo da merimo, pratimo i analiziramo.
Kao da je naše telo postalo projekat koji neprestano treba unapređivati.
U tome postoji zamka. Kada svaki aspekt svakodnevnog funkcionisanja počnemo da posmatramo kroz metrike, možemo izgubiti prostor za ono što ne može tako lako da se izmeri. Kako se osećamo. Koliko nam nešto prija. Da li smo umorni. Da li nam se danas vežba ili nam je potreban odmor. Da li smo imali dobar dan, čak i ako naš rezultat oporavka kaže drugačije.
Broj može biti koristan podatak, ali nije kompletna priča o nama.
Posebno je važno razumeti da fiziološki podaci nisu isto što i psihološko značenje koje im pripisujemo. Nizak rezultat ne znači automatski da je sa nama nešto loše. Visok rezultat ne znači da ćemo se nužno osećati odlično. Merenje može registrovati određenu promenu u telu, ali ne može umesto nas objasniti šta ta promena znači u kontekstu čitavog našeg iskustva.
Zato pitanje možda nije da li treba pratiti telo.
Bolje pitanje je šta radimo sa onim što saznamo.
Ako nam podatak pomogne da primetimo obrazac, prilagodimo navike i bolje razumemo svoje potrebe, praćenje može biti korisno. Ako zbog njega počinjemo da proveravamo telo iznova, menjamo planove iz straha, ignorišemo sopstveni osećaj zato što aplikacija kaže nešto drugo ili se osećamo krivim kada rezultat nije „dobar“, možda više ne koristimo podatke. Možda podaci počinju da koriste nas.
Jedan od korisnih znakova za samoprocenu jeste pitanje šta se dešava kada nemamo mogućnost da proverimo.
Ako zaboravimo sat kod kuće, možemo li normalno da nastavimo dan? Ako aplikacija ne registruje san, možemo li jednostavno prihvatiti da ne znamo tačan rezultat? Ako nam uređaj kaže da smo imali loš oporavak, možemo li primetiti kako se zaista osećamo pre nego što odlučimo šta ćemo raditi?
Sposobnost da ne znamo sve može biti jednako važna kao sposobnost da nešto izmerimo.
Tehnologija nam je omogućila da budemo informisaniji o svom telu nego ikada ranije. Ali više informacija ne znači automatski više sigurnosti. Ponekad nam je potrebno manje proveravanja, a više poverenja u sopstveno iskustvo.
Briga o sebi ne bi trebalo da postane još jedan sistem u kojem moramo da dobijemo dobru ocenu.
Jer telo nije aplikacija.
I nije svaki dan napravljen da bude optimalan.
