Postoji jedna neobična kontradikcija u načinu na koji danas govorimo o mentalnom zdravlju. Nikada nismo imali više informacija o psihološkom oporavku, emocionalnoj regulaciji, granicama i brizi o sebi, a ipak se sve češće susrećemo sa osećajem da ni u tome nismo dovoljno dobri.
Znamo da treba da razgovaramo o emocijama. Znamo koliko je važan san. Znamo da bi trebalo da postavljamo granice, da prepoznajemo svoje potrebe, da radimo na obrascima ponašanja i, kada je potrebno, potražimo stručnu pomoć. Međutim, kada se sve ove preporuke spoje, lako se dogodi da se oporavak pretvori u još jedan projekat koji treba uspešno realizovati.
Tada se pojavljuje pitanje koje na prvi pogled zvuči kao želja za napretkom, ali u sebi često nosi mnogo više pritiska:
„Zašto još nisam bolje?“
Kada oporavak dobije rok
Kada prolazimo kroz težak period, prirodno je da želimo da se stanje promeni. Problem nastaje kada počnemo da očekujemo da psihološki oporavak ima precizan tok i rok trajanja.
Nakon nekoliko meseci terapije očekujemo da ćemo određene reakcije prestati da imamo. Nakon raskida očekujemo da ćemo do određenog trenutka prestati da mislimo na bivšeg partnera. Nakon perioda iscrpljenosti očekujemo da ćemo se vratiti na „staro“. Ako se to ne dogodi, lako zaključujemo da nešto radimo pogrešno.
Takvo razmišljanje počiva na pretpostavci da se psihološka promena odvija linearno. U stvarnosti, ona je mnogo složenija. Oporavak može uključivati periode napretka, stagnacije, povratka starih simptoma ili pojavu novih teškoća u kontekstu promenjenih životnih okolnosti.
To što nam je ponovo teško ne znači automatski da smo se vratili na početak. Ponekad samo znači da smo naišli na novu situaciju u kojoj koristimo ono što smo do tada naučili.
Zašto nas upravo „rad na sebi“ ponekad dodatno opterećuje?
Savremena kultura samopomoći često počiva na ideji da gotovo svaki problem možemo pretvoriti u zadatak: prepoznaj obrazac, promeni uverenje, postavi granicu, reguliši emociju, promeni naviku.
Takav pristup može biti koristan kada nam daje konkretne načine da razumemo sebe i utičemo na ono što možemo da menjamo. Međutim, problem nastaje kada se odgovornost za sopstveno psihičko stanje pretvori u osećaj da smo sami krivi ukoliko se ne osećamo dobro.
Tada se pojavljuje paradoks: osoba može istovremeno biti veoma posvećena svom mentalnom zdravlju i veoma kritična prema sebi.
„Idem na terapiju, zašto se i dalje osećam ovako?“
„Znam da ne treba da potiskujem emocije, pa zašto me ovo još uvek toliko pogađa?“
„Radim na sebi već godinama, kako sam ponovo završila u istoj situaciji?“
U pozadini ovih pitanja često nije samo želja za promenom, već i pretpostavka da bi dovoljno rada na sebi trebalo da nas dovede do stanja u kojem više nemamo određene teškoće.
A to nije realan cilj psihološkog zdravlja.
Cilj nije da više nikada ne budemo uznemireni
Psihološko funkcionisanje ne podrazumeva odsustvo neprijatnih emocija. Tuga, strah, ljutnja, razočaranje i nesigurnost nisu nužno znak da sa nama nešto nije u redu.
Važnije pitanje može biti šta radimo sa tim iskustvima.
Osoba može osećati anksioznost i istovremeno funkcionisati u skladu sa svojim vrednostima. Može biti tužna, a ipak nastaviti da brine o sebi i svojim odnosima. Može se naljutiti, a da ne reaguje impulsivno. Može doživeti neuspeh, a da iz njega ne izvede zaključak da je bezvredna.
Drugim rečima, napredak se ne mora meriti količinom neprijatnih emocija koje više nikada ne osećamo, već i načinom na koji ih doživljavamo i na njih odgovaramo.
„Vratila sam se na početak“ često nije tačna procena
Jedan od najtežih trenutaka u procesu promene jeste kada se pojavi stari obrazac ponašanja.
Osoba koja je naučila da postavlja granice ponovo pristane na nešto što joj ne odgovara. Osoba koja je radila na samokritičnosti ponovo provede čitavo veče analizirajući sopstvenu grešku. Osoba koja je naučila da prepoznaje svoje potrebe ponovo ih zanemari.
Prva reakcija često je: „Ništa nisam naučila.“
Međutim, promena ne znači da se stari obrasci zauvek brišu. Posebno kada su dugo bili prisutni, oni mogu ostati dostupni u situacijama povećanog stresa, umora ili emocionalnog opterećenja.
Razlika se ponekad nalazi u onome što se događa nakon toga.
Možda danas prepoznajemo obrazac ranije. Možda kraće ostajemo u njemu. Možda se brže vraćamo sebi. Možda smo sposobni da ga analiziramo bez automatskog osuđivanja.
To jesu promene, čak i kada ne izgledaju spektakularno.
Kada samokritika preuzme mesto samorefleksije
Samorefleksija podrazumeva spremnost da pogledamo svoje ponašanje i pokušamo da razumemo šta se dogodilo. Samokritika ide korak dalje: ona često od ponašanja pravi zaključak o našoj vrednosti.
„Pogrešila sam“ postaje „uvek sve pokvarim“.
„Ponovo sam reagovala impulsivno“ postaje „očigledno nisam ništa naučila“.
„Još uvek mi je teško“ postaje „sa mnom nešto nije u redu“.
Upravo ovde se oporavak može pretvoriti u još jedan izvor pritiska. Umesto da svoje iskustvo posmatramo sa radoznalošću, počinjemo da ga ocenjujemo.
Jesam li dovoljno napredovala?
Jesam li dovoljno emocionalno zrela?
Jesam li dovoljno radila na sebi?
Jesam li sada konačno „dobro“?
Problem nije u tome što želimo da se menjamo. Problem nastaje kada svoju vrednost počnemo da vezujemo za brzinu te promene.
Oporavak nije takmičenje
Ne postoji univerzalni vremenski okvir u kojem bi neko „trebalo“ da preboli raskid, obradi gubitak, izađe iz perioda iscrpljenosti ili promeni određeni obrazac ponašanja.
Brzina oporavka zavisi od brojnih faktora: prirode problema, njegove dugotrajnosti, životnih okolnosti, podrške koju osoba ima, prethodnih iskustava i mnogih drugih individualnih karakteristika.
Zato poređenje sa drugima često daje vrlo malo korisnih informacija.
To što neko drugi nakon raskida deluje dobro ne govori nam šta se događa iza toga. To što je neko promenio posao, postavio granice ili završio terapiju ne znači da bi isti vremenski okvir trebalo da važi i za nas.
Psihološki oporavak nije trka sa tuđim tempom.
Možda je korisnije pitanje drugačije
Umesto „Zašto još nisam bolje?“, ponekad možemo pitati:
„Šta se promenilo u načinu na koji se nosim sa ovim?“
To pitanje ne negira teškoću, ali nam omogućava da vidimo promenu koja nije nužno vidljiva kroz trenutno raspoloženje.
Možda nam je i dalje teško, ali sada tražimo pomoć ranije.
Možda i dalje osećamo strah, ali zbog njega više ne donosimo svaku odluku.
Možda se i dalje preispitujemo, ali više ne verujemo automatski svakoj negativnoj misli.
Možda još nismo stigli tamo gde želimo da budemo, ali više nismo ni tamo gde smo bili.
I možda upravo tu treba napraviti razliku između rada na sebi i stalnog popravljanja sebe.
Prvo podrazumeva da možemo da rastemo, učimo i menjamo se.
Drugo podrazumeva da u svakom trenutku postoji neka verzija nas koju moramo da popravimo.
Ta razlika nije mala.
Jer mentalno zdravlje ne bi trebalo da postane još jedan prostor u kojem sebi dokazujemo da smo dovoljno dobri.
Oporavak nije obaveza koju moramo savršeno da izvršimo.
Nekada je deo oporavka i prihvatanje činjenice da još nismo tamo gde bismo želeli da budemo.
I da to ne znači da stojimo u mestu.
