Način na koji volimo može mnogo toga reći o našim prethodnim iskustvima, ali ljubav nije jednostavan odraz naših trauma.
Kada govorimo o partnerskim odnosima, često pokušavamo da razumemo zašto se u njima ponašamo baš onako kako se ponašamo. Zašto nekome treba stalna potvrda ljubavi, dok se drugi povlači čim odnos postane intenzivniji? Zašto neko teško postavlja granice, dok neko drugi insistira na velikoj emocionalnoj distanci? Zašto nekima tišina partnera odmah znači odbacivanje, a drugi u istoj situaciji ne osećaju posebnu uznemirenost?
Psihologija ne daje jednostavan odgovor da je sve to posledica traume. Ipak, naša prethodna iskustva, posebno ona iz ranih odnosa sa važnim osobama, mogu uticati na način na koji kasnije doživljavamo bliskost, sigurnost, poverenje i sopstvenu vrednost u odnosima.
Ljubav učimo kroz odnose
Teorija afektivne vezanosti polazi od pretpostavke da dete kroz odnos sa primarnim starateljima postepeno razvija očekivanja o sebi i drugima. Kada su potrebe deteta uglavnom dočekane dostupnošću, predvidivošću i odgovarajućim odgovorom, ono može razviti iskustvo da su drugi ljudi dostupni kada su potrebni i da je ono samo vredno pažnje i brige.
Nasuprot tome, iskustva nedosledne, emocionalno nedostupne ili nepredvidive brige mogu biti povezana sa nesigurnijim obrascima vezivanja. Takva iskustva ne određuju budućnost osobe, ali mogu uticati na način na koji kasnije tumači odnose.
Zato za nekoga bliskost može predstavljati sigurnost, dok za drugoga može predstavljati potencijalni gubitak slobode, odbacivanje ili povredu.
Kada ljubav postane potraga za sigurnošću
Kod osoba sa izraženijom anksioznošću u vezivanju, potreba za bliskošću može postati posebno intenzivna kada se aktivira strah od odbacivanja ili napuštanja. Tada poruka koja kasni nekoliko sati može biti doživljena kao znak promene osećanja, a potreba za potvrdom ljubavi može postati način regulisanja unutrašnje nesigurnosti.
Sa druge strane, osobe sa izraženijom tendencijom izbegavanja mogu doživljavati intenzivnu emocionalnu bliskost kao pritisak. Kada odnos postane ozbiljniji, mogu početi da se povlače, umanjuju značaj emocija ili naglašavaju potrebu za samostalnošću.
Važno je razumeti da ove reakcije nisu nužno prisutne u svakoj situaciji. Istraživanja pokazuju da se nesigurni obrasci posebno mogu aktivirati u situacijama koje podsećaju na njihove osnovne relacione brige, poput mogućeg napuštanja ili osećaja da se od osobe očekuje prevelika emocionalna bliskost.
Zašto ponekad biramo ono što nam je poznato?
Jedan od razloga zbog kojih prošla iskustva mogu biti važna jeste to što ljudi ne ulaze u nove odnose bez prethodnog iskustva.
Na osnovu ranijih odnosa razvijamo određene predstave o tome kako bliskost izgleda. One mogu postati svojevrsni unutrašnji modeli kroz koje tumačimo ponašanje drugih ljudi.
Ako je neko tokom odrastanja ljubav često povezivao sa nepredvidivošću, možda će kasnije intenzitet zameniti za bliskost. Ako je naučio da se potrebe ignorišu, možda će mu biti teško da ih izrazi. Ako je morao da vodi računa o raspoloženju drugih kako bi održao mir, može postati posebno osetljiv na promene u partnerovom ponašanju.
To ne znači da osoba svesno bira patnju. Često jednostavno prepoznaje ono što joj je poznato.
Ipak, poznato nije isto što i zdravo.
Ali trauma nije jedino objašnjenje
Ovde je važno napraviti distinkciju koja se često gubi u popularnoj psihologiji.
Nije svaka potreba za potvrdom trauma.
Nije svako povlačenje iz odnosa izbegavajuća vezanost.
Nije svaka jaka hemija posledica ranjavanja.
Nije svaka teškoća u postavljanju granica posledica traumatskog iskustva.
Na naše partnerske obrasce utiču brojni faktori, uključujući temperament, ličnost, prethodne veze, trenutne životne okolnosti, kulturu i kvalitet odnosa koji trenutno imamo.
Čak i kada postoje nepovoljna iskustva iz detinjstva, ona ne određuju neizbežno kako će osoba voleti kao odrasla. Longitudinalna istraživanja pokazuju da određeni efekti ranih iskustava mogu biti relativno stabilni, ali i da kasniji odnosi mogu predstavljati važan korektiv i izvor sigurnosti. Ljudi sa nesigurnim iskustvima iz ranog perioda mogu izgraditi sigurne partnerske odnose, baš kao što ljudi koji su imali relativno sigurno detinjstvo mogu kasnije imati nesigurne odnose.
Možemo naučiti drugačiji način ljubavi
Jedan od najvažnijih zaključaka nije da smo zauvek određeni onim što nam se dogodilo, već upravo suprotno.
Naši prethodni odnosi mogu uticati na ono što očekujemo od bliskosti, ali nova iskustva mogu menjati ta očekivanja.
Siguran partnerski odnos može pokazati osobi da konflikt ne znači napuštanje. Da potreba za prostorom ne znači gubitak ljubavi. Da granica nije odbacivanje. Da bliskost ne zahteva odricanje od sebe. Da ljubav može biti predvidiva bez toga da bude dosadna.
Istraživanja upravo ukazuju na mogućnost da kvalitetni kasniji odnosi ublaže deo ranjivosti povezane sa nepovoljnim iskustvima iz ranijeg života.
Zato možda nije najkorisnije pitanje:
„Šta nije u redu sa mnom pa ovako volim?“
Korisnije pitanje je:
„Šta sam kroz svoje odnose naučio/la da ljubav znači?“
Da li ljubav za mene znači stalnu dostupnost?
Da li moram da zaslužim nečiju pažnju?
Da li očekujem da će osoba koju volim otići čim vidi moje potrebe?
Da li se osećam sigurnije kada kontrolišem odnos?
Da li se povlačim čim mi neko postane važan?
I možda najvažnije:
Da li danas biram ono što mi je poznato ili ono što mi je zaista dobro?
Način na koji volimo može nositi tragove naše prošlosti. Ali on nije njena presuda.
Prošla iskustva mogu oblikovati naše obrasce, ali odnosi koje gradimo danas mogu postati deo priče koja ih menja.
