1. Da li su ljudi koji stalno žele da budu najbolji pod većim rizikom od
burnouta? Kako razlikovati zdravu ambiciju od perfekcionizma koji
nas iscrpljuje?
Sama želja da budemo dobri u nečemu nije problem. Čovek može da ima veoma
visoke standarde, da bude ambiciozan, disciplinovan i posvećen, a da pritom ima
zdrav odnos prema sebi. Važnije pitanje je: šta za mene znači kada nisam
najbolji/a?
Kod zdrave ambicije postoji prostor između nas i našeg rezultata. Možemo da
želimo uspeh, da damo sve od sebe i da budemo razočarani kada nešto ne uspemo,
ali taj neuspeh ne postaje presuda o tome ko smo i dokaz naše vrednosti. Kod
perfekcionizma ta granica počinje da nestaje i tada rezultat prestane da bude
nešto što želimo i postane nešto što nam je potrebno da bismo se osećali dobro sa
sobom. On je tada direktan dokaz koliko vredimo. Ako postižemo uspehe, onda sebe
percipiramo kao dovoljno dobre, ako ne – onda taj neuspeh odmah stavljamo na nivo
identiteta i sebe doživljavamo kao “nesposobne”, “nedovoljno dobre” itd.
Iako perfekcionizam često izgleda veoma funkcionalno spolja, gde mi vidimo jednu
odgovornu, vrednu, pouzdanu osobu koja postiže mnogo… Ono što ne vidimo je
unutrašnji sistem koji je konstantno u strahu i koji joj govori: “još malo, još bolje, još
jedan rezultat, pa ćeš konačno moći da se opustiš”. Problem je što taj trenutak
uglavnom ne dolazi, a ciljna linija se stalno pomera.
Tu raste i rizik od burnouta, jer osoba teško prepoznaje trenutak kada je dosta.
Odmor može izazivati krivicu, greška stid, a tuđi uspeh osećaj ugroženosti. Čak i
uspeh donosi samo kratkotrajno olakšanje pre nego što se pojavi sledeći standard.
Jedno pitanje vrlo dobro razdvaja ambiciju od perfekcionizma: „Ako ovo ne uspem,
šta ću misliti o sebi?“
Ako odgovor govori o razočaranju, učenju i pokušaju ponovo, verovatno još imamo
fleksibilnost. Ako odgovor zvuči kao „onda nisam dovoljno dobra“, više ne govorimo
samo o ambiciji. Govorimo o samovrednovanju koje zavisi od postignuća.
2. Koliko je naš identitet zaista naš, a koliko je oblikovan
očekivanjima porodice, društva i društvenih mreža? Kako razlikovati
ono što zaista jesmo od onoga što mislimo da bi trebalo da
budemo?
Ideja da negde duboko u nama postoji potpuno čist, autentičan identitet koji nema
nikakve veze sa drugim ljudima psihološki je prilično problematična. Identitet je ono
što verujemo da jesmo i on se upravo i formira se kroz bivanje u različitim relacijama,
iskustvima, ali i kroz uverenja i poruke koje smo dobijali od porodice, okoline i kroz
obrazovanje. On je fluidan, menja se i razvija tokom vremena, što znači da uvek
imamo moć da ga redefinišemo.
Međutim, obzirom da se veliki deo našeg identiteta gradi u odnosu, gde mi od
najranijeg uzrasta posmatramo šta donosi bliskost, šta izaziva odobravanje, zbog
čega nas hvale, šta izaziva razočaranje – mi onda veoma rano počinjemo da se
prilagođavamo.
Problem nastaje kada ono što smo nekada razvili da bismo pripadali počnemo da
doživljavamo kao svoju jedinu moguću verziju.
Zato je česta tema na psihoterapiji upravo tema odvajanja onoga što jesmo od
onoga što smo naučili da moramo da budemo da bismo zadržali pripadanje,
ljubav i odobravanje drugih ljudi.
Jer neke osobine koje danas smatramo svojim karakterom možda su nekada bile
veoma inteligentne adaptacije. Možda smo postali ona osoba koja sve može sama jer
za naše potrebe nije bilo dovoljno prostora. Možda smo postali izrazito uspešni, jer
smo rano povezali postignuće sa priznanjem. Možda smo postali ona osoba “koja
nikada ne pravi problem“ jer smo naučili da konflikt ugrožava bliskost. Možda smo
brižni i uvek dostupni drugima, ali nikada nismo imala priliku da proverimo koliko
toga dolazi iz naše autentične želje, a koliko iz straha da ćemo biti sebični ako
izaberemo sebe.
Zato je pitanje „Ko sam ja zapravo?“ često preveliko.
Mnogo korisnija pitanja su: Šta želim kada niko ne gleda? Šta bih izabrao/la kada
nikoga ne bih morao/la da impresioniram? Ko bih mogla da postanem kada više
ne bih morala da budem osoba koja sam nekada morala da budem?
Autentičnost zato ne vidim kao pronalaženje neke skrivene verzije sebe. Više je
doživljavam kao postepeno povećavanje slobode da biramo ko želimo da budemo.
3. Poslednjih godina sve češće čujemo pojam self-leadership. Šta on
zapravo znači u svakodnevnom životu i kako izgleda osoba koja
dobro vodi sebe?
Samovođstvo, u psihološkom smislu, znači sposobnost samoregulacije i svesnog
upravljanja sobom svojim stanjem, impulsima, mislima i ponašanjem. To
podrazumeva da umemo da prepoznamo u kom smo fiziološkom i emocionalnom
stanju i da reagujemo na to adaptivno, a ne automatski.
To ne znači da samovođstvo isključuje osećanje određenih neprijatnih emocija.
Osoba koja dobro vodi sebe i dalje oseća strah, ljubomoru, nesigurnost, bes,
razočaranje i sve druge emocije. Razlika je u tome da emociju ne pretvara u
instrukciju za ponašanje. Ne reaguje impulsivno na svaku misao ili osećanje koje se
pojavi, već da pravi prostor između onoga što oseća i onoga što bira da uradi. Ume
da prepozna šta oseća, na koje poznate obarsce bi se sada oslonila (npr. povlačenje,
prokrastinacija, skakanje sa zadataka na zadatak itd.), ali ne dozvoljava da joj to
diktira pravac.
I možda najvažnije – dobro samovođstvo podrazumeva sposobnost da tolerišemo
nelagodu koja dolazi uz život koji smo izabrali. Svaki važan izbor ima svoju cenu.
Granice mogu doneti tuđe nezadovoljstvo. Vidljivost donosi mogućnost kritike.
Intimnost donosi ranjivost. Uspeh donosi veću odgovornost. Zrela osoba ne traži
život bez nelagode, već razvija kapacitet da se kroz život kreće uprkos nelagodi, a u
skladu sa svojim vrednostima i ciljevima koje želi da ostvari.
4. Kada biste morali da opišete današnjeg čoveka jednom rečju, koja
bi to reč bila i zašto?
Preplavljen.
Današnji čovek je izložen tolikoj količini informacija, izbora, poređenja i stimulacije
kakvu naši preci nisu imali za ceo svoj životni vek, a koju je zapravo izuzetno teško
psihološki obraditi.
Život u hiperprodukciji stvorio je iluziju da je sve hitno. Svaka notifikacija deluje kao
poziv na akciju, a svaki naslov zvuči kao vanredno stanje.
Skrolujemo kroz tuđe priče, brže nego što možemo da ih obradimo. Otvorimo
telefon dok pijemo jutarnju kafu i za deset minuta vidimo nečiji poslovni uspeh, rat,
novu dijetu, vest o bolesti, nečije putovanje na Maldive i video koji nam objašnjava
pet stvari koje pogrešno radimo u životu. I onda treba da nastavimo svoj dan kao da se ništa nije dogodilo, dok naš nervni
sistem u pozadini vari svu tu buku.
Zbog toga mislim da današnjem čoveku često nedostaje da napravi prostor između
informacija. Prostor u kojem neće odmah nešto konzumirati, rešavati, analizirati ili
proizvoditi.
U gestalt terapiji postoji meni veoma drag koncept plodne praznine. To je onaj
međuprostor u kojem smo napustili ono što nam je poznato, a još se nije pojavilo
nešto novo. I upravo taj prostor savremenom čoveku postaje sve teže da podnese.
Čim ne zna šta misli, traži odgovor. Čim ne zna šta želi, gleda šta žele drugi. Čim
nastane tišina, poseže za telefonom.
A neke stvari mogu da se pojave tek kada prazninu ne požurimo da popunimo.
Možda nam zato danas, uz sve informacije koje imamo, najviše nedostaje kapacitet
da neko vreme ne znamo i ostanemo dovoljno dugo u tom prostoru da čujemo šta
iz nas pokušava da nastane.
5. Kada je odustajanje znak slabosti, a kada znak mudrosti?
Mislim da smo previše romantizovali istrajnost.
„Nikada ne odustaj“ zvuči inspirativno, ali psihološki može biti veoma loš savet. Ljudi
ostaju godinama u poslovima, odnosima, projektima i životnim pravcima koji ih više
ne podržavaju samo zato što su već mnogo uložili.
Odustajanje postaje problem kada ga koristimo kao automatski izlaz iz neprijatnosti.
Ako svaki put kada nešto postane teško zaključimo da „to nije za nas“, možda
zapravo nikada ne ostajemo dovoljno dugo da razvijemo kapacitet, veštinu ili odnos.
Ali postoji i suprotna krajnost: ostajanje po svaku cenu.
Nekada nastavljamo zato što nam je nepodnošljivo da priznamo da smo promenili
mišljenje, da smo pogrešili ili da ono što smo nekada želeli više ne želimo.
Tada bih sebi postavila dva pitanja:
„Da danas prvi put biram, sa svim što sada znam, da li bih ovo ponovo
izabrao/la?“
I: „Ostajem li zato što mi je ovo i dalje važno ili zato što mi je teško da podnesem
šta bi odustajanje govorilo o meni?“ Ponekad je hrabrost istrajati. A ponekad je mnogo veća hrabrost priznati da je jedno
poglavlje završeno.
6. Koje pitanje vam ljudi gotovo nikada ne postave, a voleli biste da
vas pitaju?
„Šta ti trenutno učiš o sebi?“
Mnogo češće pitamo ljude šta rade, šta planiraju, šta su postigli i šta im se dogodilo.
Posebno ljude koji su profesionalno u ulozi nekoga ko vodi, pomaže, podučava ili
savetuje. A meni je mnogo zanimljivije ko čovek postaje dok mu se sve to događa.
Jer možemo mnogo da znamo o psihologiji, da godinama radimo na sebi, da vrlo
dobro prepoznajemo sopstvene obrasce i da nas život ipak dovede u situaciju u kojoj
upoznajemo delove sebe koje do tada nismo imali priliku da upoznamo.
Mislim da je jedna od zamki ličnog razvoja ideja da bi u nekom trenutku trebalo da
budemo „gotovi“. Da ćemo dovoljno raditi na sebi da nas više ništa neće trigerovati,
da ćemo uvek znati šta želimo i da ćemo svaku situaciju umeti emocionalno zrelo da
iznesemo. A u realnosti, što više toga spoznajemo, to više razumemo koliko je to
proces bez finalnog cilja. Kada prihvatimo da nismo završena skulptura, već živi
organizam koji se menja sa svakim novim iskustvom, nestaje taj pritisak da uvek
moramo da imamo sve odgovore.
7. Navika koja vam je promenila život?
Poslednje četiri godine ne koristim telefon sat vremena pre spavanja i ne uzimam ga
odmah čim ustanem ujutru. Ta navika mi je značajno promenila odnos prema
sopstvenoj pažnji.
Telefon vrlo lako postaje automatski odgovor na najmanju neprijatnost – dosadu,
čekanje, nemir, neizvesnost, čak i trenutak u kojem ne znamo šta bismo sa sobom.
Posegnemo za njim pre nego što smo uopšte registrovali šta osećamo. Kada to
ponavljamo dovoljno često, oslabljujemo sposobnost da ostanemo sa neprijatnim
stanjem i emocijama, što dalje utiče na naš kapacitet da ne reagujemo automatski
na svaki unutrašnji i spoljašnji stimulus.
Zato uveče dozvoljavam svom sistemu da postepeno smanji stimulaciju, a ujutru
vežbam da ne odgovorim na prvi impuls čim otvorim oči.
A upravo u tom malom prostoru između impulsa i reakcije nastaje mogućnost
izbora.
8. Zašto nam je lakše da kažemo da smo umorni nego da smo tužni?
Kada kažemo „umorna sam“, obično ne moramo ništa dalje da objašnjavamo. Umor
je legitiman. Produktivan čovek sme da bude umoran. To čak može da implicira da je
mnogo radio, brinuo, davao. To se u današnjem društvu favorizuje.
Tuga, međutim, traži nešto drugo.
Ako kažemo „tužna sam“, otvara se pitanje: zbog čega?
Možda moramo da priznamo da nam nismo srećni životom živimo. Da se osećamo
usamljeno u odnosu koji spolja izgleda dobro. Da smo izgubili nekoga i da dalje ne
možemo to da prebolimo.
A to su mnogo ranjivija priznanja.
Uz to, mnogi ljudi nisu odrasli u porodicama u kojima je postojalo mnogo prostora za
tugu. Možda se tuga maskirala radom, išlo se dalje, emocija se potiskivala… i dete
tada može da nauči da funkcioniše sa tugom, ali ne i da je prepoznaje i deli.
Zato iza „samo sam umorna“ ponekad zaista stoji potreba za snom, a ponekad stoji
nešto što san ne može da reši.
9. Šta telo prvo pokušava da nam kaže kada smo na ivici
sagorevanja, a šta mi najčešće ignorišemo?
Mislim da je jedna od najvećih zabluda o burnoutu to što očekujemo da on izgleda
kao ekstreman umor. A često mnogo pre toga počnemo da primećujemo gubitak
kapaciteta.
Stvari koje su nam ranije bile jednostavne počinju da zahtevaju nesrazmerno mnogo
energije. Teže se koncentrišemo, donošenje čak i malih odluka postaje naporno,
postajemo razdražljiviji, odlažemo odgovaranje na poruke, izbegavamo planove, a
stvari koje su nam nekada donosile zadovoljstvo – počinju da liče na još jednu
obavezu. Ambicija možda nije nestala. Ideje i želje su još tu, ali kapacitet da ih
pretvorimo u akciju više nije isti.
Problem je što te signale često protumačimo kao lični nedostatak. Kažemo sebi da
smo postali lenji, nedisciplinovani ili nemotivisani i pokušavamo da se „popravimo“ sa
još više strukture, produktivnosti i samokritike. A time od organizma koji već
pokazuje da nema dovoljno resursa tražimo da da još više. Zato burnout često postane vidljiv tek kada više ne možemo da funkcionišemo kao
ranije, iako je telo mnogo pre toga pokušavalo da nam kaže: način na koji trenutno
živiš i količina zahteva koje nosiš više nisu održivi.
10. Da li je kriza identiteta zapravo prilika za rast?
Može da bude, ali mislim da je važno da je ne romantizujemo. Ona sama po sebi ne
vodi nužno rastu. Ono što može da vodi rastu jeste način na koji kroz nju prolazimo.
Kriza identiteta često nastaje kada verzija sebe koju smo dugo gradili više ne može
da podrži život koji želimo da živimo. Uloge, ciljevi, odnosi, način na koji smo merili
sopstvenu vrednost – sve ono što nam je nekada davalo odgovor na pitanje „Ko sam
ja?“ odjednom više ne funkcioniše.
I tu nastaje vrlo neprijatan međuprostor: više nisam ona koja sam bila, a još uvek
ne znam ko postajem.
Naša prva potreba je često da što pre izađemo iz tog prostora, donesemo novu
odluku, pronađemo novi cilj, novu ulogu ili novi identitet, jer je ljudskom umu teško
da podnese neizvesnost. Ali upravo tu može da se dogodi nešto važno.
Umesto da se odmah pitamo: „Ko sada treba da budem?“, možemo početi da se
pitamo: „Šta od onoga što sam do sada smatrala sobom zapravo više nije moje?“
Jer deo sazrevanja podrazumeva i sposobnost da pustimo identitete koji su nam
nekada bili potrebni – npr. uspešna, jaka, produktivna, ona koja sve može, ona koja
nikoga ne razočara i da vidimo šta ostaje kada prestanemo da dokazujemo da smo
ta osoba.
Kriza identiteta zato može da postane prilika za rast onda kada ne požurimo da
prazninu popunimo novom verzijom sebe, već je iskoristimo da preispitamo ono što
smo prerasli i svesnije izaberemo ono što želimo da gradimo dalje.
Gala Isidora Ranđić
Dipl. psiholog, sertifikovani integrativni i EMDR psihoterapeut, preduzetnica i
mentorka za preduzetnike i lidere koji žele da grade život i biznis sa više lakođe i
unutrašnje stabilnosti.
