1. Zašto je stid toliko univerzalan? Da li postoji osoba koja može da prođe kroz život, a da
nikada ne iskusi dubok stid?
Voleo bih da kažem da postoji, ali realnost je drugačija. Stid je univerzalan jer je vezan za naš
self, za naš doživljaj sebe. On se formira delom zbog načina na koji mi vidimo sebe i kako nas
drugi isto vide. Stid nastaje onog trenutka kada mi nismo u mogućnosti da prihvatimo neke
delove sebe, a to se često dešava zbog iskustva koje smo imali kad smo bili mali. Nama neka
bliska osoba u momentu naše ranjivosti umesto da je reagovala podržavajuće nas je odbacila i to
stvara podlogu za nastajanje stida. Mi internalizujemo to odbacivanje i prihvatamo ga kao jednu ,,istinu’’ da onda i mi isto moramo da se stidimo tog dela sebe i da ga konstantno odbacujemo.
2. Da li je krivica više vezana za ono što smo uradili, a stid za ono što mislimo da jesmo?
Krivica i stid su na određen način povezani, jer se odnose na nas i na način kako procenjujemo
sebe i svoje postupke. Razlika je naravno u tome da se krivica odnosi na naše postupke, jer
dolazi do nesklada između neke stvari koju smo uradili i naših vrednosti. Tad može da se javi
osećaj krivice, jer smo uradili nešto protiv naših uverenja i time smo možda povredili nekog
drugog ili sebe. Stid se u ovome razlikuje jer je isključivo vezan za naš doživljaj sebe. Pozadina
stida jeste jedna potreba za prihvatanjem onih delova sebe koji mi sami ne možemo da
prihvatimo. Posledica je da onda tražimo te ljude koji će umesto nas prihvatiti te delove koje mi
sami ne možemo da prihvatimo.
3. Zašto nam je nekada lakše da se naljutimo nego da kažemo: „Ovo me je povredilo i sada me
je sramota što mi je toliko stalo“?
Jer smo nekada u prošlosti imali iskustvo gde smo to rekli i zbog toga smo bili odbačeni, jer smo
pokazali ranjivosti. Kada imamo takvo iskustvo, stvara se podloga za nastajanje stida i onda pre
biramo da se povučemo u sebe, da gutamo tu ranu/bol i naravno kad se ne odgovori na
adekvatan način na tu povredu, reakcija osobe je da ide u ljutnju i bes.
4. Šta se dešava u terapijskoj sobi kada klijent prvi put izgovori nešto čega se duboko stidi?
Mislim da prvo dolazi do jednog povlačenja, pokušaj da se pobegne od sebe i terapeuta, što je
naravno normalna ljudska reakcija kada se taj stid iznese na videlo posle toliko dugo godina
skrivanja i potiskivanja. Klijent se stavlja u tom momentu u jednu nepovoljnu poziciju, jer ne
samo da mora da se suoči sa sobom i svojim viđenjem sebe, već mora da se nosi i sa činjenicom
da i neko drugi sad vidi taj stid.
5. Da li je moguće da najveći deo našeg života zapravo pokušavamo da sakrijemo od drugih
upravo one delove sebe kojih se najviše stidimo?
Naravno. Ukoliko gledamo iz ugla stida, ako mi ne prihvatamo sebe zbog te stvari koje se
stidimo, onda mi očekujemo da će nas i drugi odbaciti zbog tih istih. Kako bi izbegli taj rizik od
odbacivanja i naknadnog stida, mi onda povlačimo taj deo nas kojeg se stidimo i predstavljamo
samo one delove sebe za koje procenjujemo da ne postoji rizik da će biti odbačeni od strane
drugih. Bitno je prepoznati da taj stid koji krijemo od drugih nije nastao zbog njih, već to je nešto
što nosimo u sebi od malena, taj deo sebe koji nismo u mogućnosti da prihvatimo jer možda
roditelji ili sredina ga nisu podržali kad je nama to bilo najpotrebnije. Kad nema podrške, onda
postoji tlo za kreiranje stida i ne prihvatanja tog dela sebe.
6. Kada biste morali da izdvojite jednu stvar koju ljudi najčešće pogrešno razumeju o sebi, šta
bi to bilo?
Imam dve stvari:
• Da problem sa kojim najčešće dolaze na prvu seansu nije glavni problem, nego je to
često poseldica nečeg mnogo dubljeg što treba da se osvesti.
• Da su njihovi kapaciteti mnogo veći nego što oni misle, ali često strah od promene i
izlaska iz te zone komfora ih i sprečava da prepoznaju tu svoju unutrašnju snagu.
7. Kako prepoznajemo da neka naša reakcija pripada prošlosti, a ne onome što se trenutno
dešava?
Mislim da je to core geštalt psihoterapije, rad ,,u sada i ovde’’. Cilj je da prepoznamo kako se
njegovo iskustvo odvija upravo u ovom trenutku, šta oseća, misli, primećuje u telu i kako stupa u
kontakt sa mnom kao terapeutom. Kroz ovaj pristup mi osvešćujemo šta je bio okidač za datu
reakciju na seansi i kakvu ona ima korelaciju sa prošloću. Samo kroz takvo spoznaju mi možemo
da preduzmemo korake da se oslobodimo stege prošlosti i da ostavimo događaj tamo gde i on
pripada.
8. Kako izgleda trenutak kada čovek shvati da više ne može da krivi samo okolnosti i druge
ljude za ono što mu se dešava?
Barem iz nekog mog iskustva u psihoterapiji, ono što prvo primetim jeste jedan momenat stida
kada osoba prepozna da je ona bila razlog za neke stvari koje su im se desile. Takođe, stid se i
javlja zbog prepoznavanja da to delegiranje odgovornosti je i uticalo na neke njihove odnose.
Druga stvar koja se desi, jer taj momenat prepoznavanja je jedno plodno tlo u psihoterapijskom
procesu, jeste čak i nekog olakšanja, jer onda dolazi do spoznaje da oni sami mogu da promene
te stvari koje su ih toliko dugo mučile.
9. Kako društvene mreže utiču na našu predstavu o tome kako bi jedan „uspešan život“
trebalo da izgleda?
Mislim da su društvene mreže kompletno poremetile percepciju šta znači živteti
dobrim/uspešnim životom. Mislim da je ovaj problem zahvatio sve generacije i da ne važi samo
za mlađe od nas. Aplikacije poput Instagrama nam nameću standarde za život i način na koji mi
treba da ga živimo. Bilo da je to od idealnog fizičkog izgleda, pa sve do materijalnih stvari koje
moramo da posedujemo kako bi bili ,,srećni’’. Ono što vidim kao glavni problem u ovome jeste
što se mi nikada zapravo ne zapitamo da li želimo uopšte da živimo ovakvim životom koji nam
društvene mreže plasiraju.
10. Da li mislite da smo danas postali nestrpljivi i prema sopstvenom emocionalnom razvoju
— očekujemo da „rešimo sebe“ što pre
Apsolutno, mislim da današnji trend ,,brzog života’’ koji je diktiran od strane društvenih mreža
nam jednostavno ne dozvoljava da malo usporim i da na jedan možda dublji način pogledamo
unutar sebe. Živimo u vremenu gde stalno moramo da jurimo iz straha da ne zaostanemo u
odnosu na druge i ukoliko se javi neki problem koji ne može da se reši instant, često znamo da
osetimo i stid jer naš doživljaj je da kaskamo u odnosu na društvo i da samim tim nešto nije u
redu sa nama.
