Živimo u vremenu u kojem se „više“ često podrazumeva kao sinonim za „bolje“. Više novca, više uspeha, više iskustava, više putovanja, više znanja, više pratilaca, bolji posao, lepše telo, kvalitetniji odnosi. Čak i kada ostvarimo ono što smo dugo želeli, vrlo brzo počinjemo da razmišljamo o sledećoj stvari koju bi trebalo da postignemo.
Tako nastaje jedan od paradoksa savremenog života. Možemo imati mnogo toga što smo nekada želeli, a istovremeno imati osećaj da nam nešto nedostaje.
Psihologija ovaj fenomen ne posmatra kao jednostavnu nezahvalnost. Potreba za napretkom deo je ljudske prirode. Problem nastaje onda kada se naše unutrašnje zadovoljstvo stalno uslovljava nečim što još nemamo.
Zašto se tako brzo naviknemo na ono što smo želeli?
Jedan od razloga jeste fenomen poznat kao hedonistička adaptacija. Nakon pozitivne promene, poput povećanja plate, novog posla, kupovine nečega što smo dugo želeli ili ulaska u novi odnos, zadovoljstvo obično poraste. Međutim, vremenom se osoba prilagođava novim okolnostima i one počinju da doživljava kao deo svakodnevice.
Ono što je nekada predstavljalo veliki cilj postaje nova normalnost.
Tada se pažnja prirodno pomera ka sledećem nedostatku.
To ne znači da sa nama nešto nije u redu. Naš psihološki sistem je delimično usmeren na promenu, prilagođavanje i rešavanje problema. Ipak, ako stalno primećujemo samo ono što nedostaje, možemo razviti obrazac u kojem ostvarenje ciljeva donosi kratkotrajno zadovoljstvo, nakon čega se ponovo javlja osećaj praznine.
Tada više ne jurimo određeni cilj.
Jurimo osećaj koji očekujemo da će nam taj cilj doneti.
Kada želja za napretkom postane stalna potraga
Postoji važna razlika između ambicije i nemogućnosti da budemo zadovoljni.
Ambicija može da postoji zajedno sa zadovoljstvom. Možemo želeti drugačiji posao, veću platu ili novi životni cilj, a da istovremeno cenimo ono što trenutno imamo.
Problem nastaje kada sebi poručujemo da ćemo biti dobro tek kada se nešto promeni.
Biću mirna kada završim fakultet.
Biću zadovoljna kada smršam.
Biću srećna kada pronađem partnera.
Biću dovoljno uspešna kada ostvarim određeni cilj.
Biću spokojna kada budem imala više novca.
Ovakav način razmišljanja budućnost pretvara u uslov za sadašnje zadovoljstvo. Život se tako neprestano pomera nekoliko koraka unapred. Kada stignemo do onoga što smo želeli, kriterijum se promeni i pojavljuje se novi cilj.
Zato nije neobično da osoba koja je ostvarila mnogo toga i dalje oseća da nije dovoljno daleko stigla.
Naše zadovoljstvo zavisi i od onoga sa čim se poredimo
Na osećaj da nam nešto nedostaje snažno utiče i socijalno poređenje.
Ljudi svoju situaciju ne procenjuju samo na osnovu onoga što imaju, već i u odnosu na druge. Kada svakodnevno gledamo tuđe uspehe, putovanja, odnose, karijere i životne stilove, lako možemo početi da sopstveni život doživljavamo kao nedovoljno dobar.
Posebno je problematično to što na društvenim mrežama najčešće ne vidimo kompletnu sliku nečijeg života. Vidimo izbor trenutaka koji su vredni prikazivanja.
Ipak, naš mozak taj izbor može da doživi kao reprezentativan prikaz stvarnosti.
Tako nastaje poređenje između naše svakodnevice i tuđe pažljivo odabrane verzije života.
Nije potrebno da nam objektivno nešto nedostaje da bismo imali subjektivni osećaj nedostatka.
Možemo li naučiti da prepoznamo dovoljno?
Zadovoljstvo nije isto što i odustajanje od ambicija.
Biti zadovoljan ne znači prestati da rastemo, menjamo se ili želimo više. Znači razviti sposobnost da registrujemo vrednost onoga što već postoji, umesto da pažnju automatski usmeravamo samo na ono što još nije ostvareno.
To je veština koja zahteva svesno usmeravanje pažnje.
Upravo zato jednostavna pitanja mogu imati veću psihološku vrednost nego što na prvi pogled deluje.
Šta mi trenutno zaista nedostaje?
Da li želim ovu stvar zato što je ona zaista važna meni ili zato što sam naučila da bi trebalo da je želim?
I možda najvažnije pitanje:
Šta je u mom životu već dovoljno dobro, ali sam se toliko navikla na to da sam prestala da primećujem?
Ova pitanja ne služe tome da nas ubede da treba da budemo zadovoljni bilo čime. Njihova svrha je da naprave prostor između stvarne potrebe i stalnog osećaja da moramo još nešto da postignemo.
Zahvalnost nije isto što i prisilno pozitivno razmišljanje
Važno je razlikovati psihološki korisnu zahvalnost od poruke da uvek treba da budemo zadovoljni bez obzira na okolnosti.
Zahvalnost ne znači ignorisanje problema. Ne znači ostajanje u odnosu koji nam ne prija, prihvatanje posla koji nas iscrpljuje ili odustajanje od promena koje su nam potrebne.
Možemo istovremeno biti zahvalni za ono što imamo i želeti nešto drugačije.
Možemo voleti svoj život i želeti da se promeni.
Možemo biti ponosni na ono što smo postigli i i dalje imati nove ciljeve.
Psihološka zrelost nije u tome da prestanemo da želimo. Ona je u tome da naša vrednost i osećaj unutrašnjeg mira ne zavise isključivo od toga koliko smo još toga ostvarili.
Možda problem nije u tome što želimo previše
Ponekad problem nije količina naših želja, već način na koji ih koristimo.
Ako svaku novu stvar pretvorimo u dokaz sopstvene vrednosti, nijedna neće biti dovoljna.
Ako uspeh koristimo da bismo sebi dokazali da vredimo, biće nam potreban još jedan uspeh.
Ako izgled koristimo kao potvrdu da smo dovoljno lepi, uvek ćemo pronaći nešto što treba promeniti.
Ako status koristimo kao potvrdu da smo dovoljno važni, uvek će postojati neko ko je ispred nas.
Zato se osećaj „dovoljno“ ne gradi samo spoljašnjim okolnostima. On se razvija i kroz naš odnos prema sebi, sopstvenim očekivanjima i kriterijumima koje postavljamo.
Možda nam zato ponekad nije potreban novi cilj.
Možda nam je potrebna nova perspektiva na ono što već imamo.
Jer moguće je da „dovoljno“ nije tačka do koje ćemo jednog dana stići.
Možda je to sposobnost da, usred svega što još želimo, zastanemo i primetimo da je nešto već ovde.
I da prvi put ne pitamo samo: „Šta mi još nedostaje?“
Već i:
„Šta ako je nešto od onoga što sam toliko dugo tražila već tu?“
Kako da vežbamo osećaj da je nešto dovoljno?
Osećaj zadovoljstva nije nešto što moramo da čekamo da se spontano pojavi. Možemo razvijati naviku da primećujemo ono što već postoji, da prepoznajemo sopstvene potrebe i da pravimo razliku između onoga što zaista želimo i onoga što mislimo da bi trebalo da želimo.
To ne zahteva velike promene. Često je dovoljno nekoliko malih postupaka koji menjaju način na koji usmeravamo pažnju.
1. Svaki dan prepoznajte tri stvari koje su već dovoljno dobre
Na kraju dana zastanite i navedite tri konkretne stvari koje su vam tog dana prijale ili imale vrednost. Ne moraju biti veliki događaji. To može biti razgovor koji vas je nasmejao, mirno jutro, osećaj nakon treninga, dobra kafa ili trenutak u kojem ste se osećali blisko sa nekim.
Važno je da ne ostanete na opštem „zahvalna sam na životu“, već da pokušate da budete konkretni.
Na taj način trenirate pažnju da registruje i ono što funkcioniše, a ne samo ono što treba popraviti.
2. Napravite pauzu pre sledeće kupovine ili cilja
Kada poželite nešto novo, pokušajte da pre nego što reagujete postavite sebi jedno pitanje:
„Šta očekujem da ću osećati kada ovo dobijem?“
Ako je odgovor mir, sigurnost, prihvaćenost, vrednost ili osećaj da ste dovoljno uspešni, možda predmet ili cilj koji želite zapravo predstavlja pokušaj da zadovoljite neku dublju psihološku potrebu.
Tada možete razmisliti postoji li način da toj potrebi odgovorite direktnije.
3. Ograničite poređenje sa drugima
Ne možemo potpuno izbeći socijalno poređenje, ali možemo postati svesniji kada se ono dešava.
Ako primetite da nakon gledanja određenog sadržaja počinjete da razmišljate kako vaš život nije dovoljno zanimljiv, uspešan ili lep, napravite pauzu.
Pokušajte da se vratite sopstvenim kriterijumima.
Umesto pitanja „Gde sam u odnosu na njih?“, pitajte:
„Da li je moj život u skladu sa onim što je meni važno?“
To je mnogo korisnije merilo.
4. Napravite listu „već imam“
Većina naših lista odnosi se na ono što želimo da postignemo. Probajte suprotno.
Napišite šta već imate u svom životu, a što vam je nekada bilo važno da ostvarite.
Možda je to posao koji ste nekada želeli, ljudi koje ste želeli da upoznate, sloboda koju ste dugo čekali, dom koji ste zamišljali ili određena verzija sebe za koju ste nekada mislili da je nedostižna.
Ponekad nam nije potreban novi cilj koliko podsećanje na put koji smo već prešli.
5. Vežbajte da ne pretvarate svaku želju u hitnost
Ne mora svaka želja odmah postati plan.
Možete želeti promenu, a da ne morate istog trenutka nešto preduzeti. Možete želeti više novca, drugačiji posao, putovanje ili novi odnos i istovremeno biti prisutni u životu koji trenutno živite.
Dati sebi dozvolu da nešto želite bez osećaja da vam je to neophodno da biste bili dobro predstavlja važan oblik psihološke fleksibilnosti.
6. Jednom nedeljno postavite sebi tri pitanja
Na kraju nedelje odvojite nekoliko minuta i odgovorite iskreno:
Šta mi je ove nedelje bilo dovoljno?
Šta sam jurila misleći da će me učiniti zadovoljnijom?
Šta želim da zadržim i u narednoj nedelji?
Ova kratka refleksija može pomoći da razlikujemo stvarne potrebe od automatske potrebe za još.
Cilj nije da prestanemo da želimo više. Cilj je da više ne moramo stalno da imamo više da bismo osećali da smo dovoljno dobro.
Jer zadovoljstvo ne nastaje tek onda kada život postane savršen.
Ponekad počinje onda kada prvi put zaista pogledamo ono što već imamo.
