Postoji nešto posebno zanimljivo u trenutku kada popularna kultura počne da govori jezikom psihologije. Jedan od takvih trenutaka dogodio se sa pesmom „Training Season“ Due Lipe, koja je vrlo brzo postala mnogo više od još jedne pesme o dejtingu.
Sama Dua Lipa objasnila je da je ideja nastala nakon niza loših dejtova, kada je došla u studio i izgovorila da je „training season“ gotov. Pesma je, prema njenim rečima, istovremeno o prestanku potrebe da nekoga učimo kako da se prema nama ponaša i o ličnom rastu koji dolazi sa iskustvom.
I upravo tu počinje zanimljiviji deo priče.
Jer živimo u vremenu u kojem ne govorimo samo da želimo ljubav. Mi je manifestujemo. Zapisujemo kakvog partnera želimo. Pravljenje liste osobina budućeg partnera postalo je gotovo ritual. Govorimo o energiji, vibracijama, vizualizaciji, „podizanju standarda“ i tome da moramo jasno da znamo šta želimo kako bismo to mogli da privučemo.
Ali postoji jedno pitanje koje se mnogo ređe postavlja:
Da li zaista manifestujemo ljubav ili samo sve detaljnije manifestujemo ideju o tome kako ljubav mora da izgleda?
Od želje do scenarija
Želja za ljubavlju sama po sebi nije problem. Naprotiv.
Sposobnost da zamislimo budućnost koju želimo može nam pomoći da definišemo ciljeve, vrednosti i prioritete. Kada znamo da želimo odnos u kojem postoji poštovanje, emocionalna dostupnost, sigurnost i otvorena komunikacija, to može biti koristan unutrašnji kompas.
Problem nastaje onda kada se želja pretvori u precizan scenario.
Kakav partner mora da bude. Kako mora da komunicira. Kako mora da izgleda naš odnos. Koliko brzo mora da odgovara. Kako treba da se ponaša kada smo ranjivi. Kako treba da izgleda prvi susret. Kakvu energiju treba da osećamo.
I što više detalja dodajemo, to manje ostavljamo prostora za ono što je najvažnije u stvarnom odnosu: upoznavanje stvarne osobe.
Jer čovek nije manifestaciona lista.
Partner koji je dobar za nas možda neće izgledati onako kako smo zamislili. Možda neće doći u trenutku kada smo odlučili da smo „spremni“. Možda neće imati osobine koje smo stavili na svoju listu, ali će imati nešto što nismo znali da nam je potrebno.
Psihološki gledano, ovde je važno napraviti razliku između vrednosti i očekivanja.
Vrednost može biti emocionalna sigurnost.
Očekivanje može biti da osoba emocionalnu sigurnost mora da pokazuje na tačno određen način.
Vrednost može biti poštovanje.
Očekivanje može biti da partner nikada neće napraviti grešku.
Vrednost može biti bliskost.
Očekivanje može biti da osoba mora intuitivno da zna šta nam je potrebno bez da joj to kažemo.
A tu već možemo da skliznemo iz zdravih standarda u potragu za savršenom predstavom odnosa.
Manifestacija nije isto što i psihologija
Popularna kultura često govori o manifestaciji kao o ideji da svojim mislima, uverenjima i energijom možemo privući određene događaje u život.
Psihologija, međutim, ne pruža dokaz da samo zamišljanje partnera može učiniti da se ta osoba pojavi u našem životu.
Ali to ne znači da naše misli nemaju nikakav uticaj.
I upravo je tu priča mnogo zanimljivija.
Kada nešto želimo i često o tome razmišljamo, naša pažnja počinje da se organizuje oko toga. Primećujemo određene informacije, tumačimo ponašanja kroz postojeća očekivanja i lakše registrujemo ono što se uklapa u sliku koju već imamo.
Zato osoba koja je uverena da će „uskoro upoznati svoju srodnu dušu“ može početi da primećuje više potencijalnih prilika za upoznavanje. Ne zato što je univerzum magično promenio raspored događaja, već zato što se promenio njen fokus, način ponašanja i način na koji obrađuje informacije iz okruženja.
Naše mentalne predstave mogu uticati na naše ponašanje.
A naše ponašanje zatim može uticati na ishode.
To je mnogo realniji i psihološki utemeljeniji način da razumemo zašto nekome manifestacija može subjektivno delovati kao da „radi“.
Ali postoji jedna zamka
Zamisliti budućnost može da nas motiviše.
Ali samo pozitivno zamišljanje budućnosti nije nužno dovoljno da bismo je ostvarili.
Istraživanja Gabriele Oettingen o mentalnom kontrastiranju upravo su pokazala da intenzivno prepuštanje pozitivnim fantazijama samo po sebi može biti povezano sa manjim ulaganjem napora. Korisnije je spojiti željenu budućnost sa realnim sagledavanjem prepreka i onoga što trenutno možemo da uradimo.
Drugim rečima, nije dovoljno reći:
„Želim zdravu vezu.“
Potrebno je pitati:
Šta ja radim kada se pojavi neko ko mi se dopada?
Da li biram emocionalno dostupne osobe ili me privlači nedostupnost?
Da li umem da kažem šta mi treba?
Da li postavljam granice?
Da li ostajem u odnosima koji mi ne prijaju zato što se nadam da će se osoba promeniti?
Da li razlikujem hemiju od kompatibilnosti?
Da li mogu da podnesem da mi se neko dopada, a da ipak zaključim da nije dobar za mene?
Tu manifestacija prestaje da bude fantazija i postaje nešto mnogo korisnije: jasno definisanje onoga što želimo i spremnost da svojim ponašanjem tome napravimo prostor.
Možda „Training Season“ nije samo o tome da više ne želimo da treniramo druge
Jedan od najzanimljivijih aspekata pesme jeste upravo ideja da ne želimo više da objašnjavamo drugoj osobi kako da nas voli.
I to je važna poruka.
U odnosima zaista postoji razlika između toga da partneru saopštimo svoje potrebe i toga da pokušavamo da ga preoblikujemo u osobu kakva nama odgovara.
Zdrava komunikacija zvuči kao:
„Meni je važno da možemo otvoreno da razgovaramo.“
Nezdrava dinamika može početi kada pređemo u:
„Ako me zaista voliš, trebalo bi već da znaš šta treba da uradiš.“
Ne možemo očekivati da druga osoba čita naše misli. Ali isto tako ne moramo beskonačno da objašnjavamo nekome osnovne stvari koje su nam potrebne za osećaj sigurnosti i poštovanja.
Tu se pojavljuju granice.
Granica nije pokušaj da promenimo drugu osobu.
Granica je odluka šta ćemo mi uraditi kada se određeno ponašanje ponavlja.
Zato „Training Season“ možemo razumeti i kao metaforu za jednu važnu fazu emocionalnog sazrevanja: trenutak kada prestajemo da biramo potencijal i počinjemo da gledamo stvarnost.
Ne ono što bi neko mogao da bude.
Ne ono što bi moglo da se desi.
Ne ono što bismo mi mogli da izgradimo od te osobe.
Već ono što trenutno jeste.
Kada „rad na sebi“ postane novi oblik pritiska
Postoji još jedna stvar koja se često krije iza moderne priče o manifestaciji.
Ideja da moramo prvo potpuno da „radimo na sebi“, izlečimo sve traume, postanemo najbolja verzija sebe, naučimo sve o vezivanju, postavimo savršene granice i tek onda budemo spremni za ljubav.
To može zvučati kao osnažujuća poruka.
Ali može postati i veoma iscrpljujuća.
Jer ako stalno postoji još nešto što moramo da popravimo, onda nikada nismo dovoljno spremni.
Još jedna knjiga.
Još jedan podcast.
Još jedan kurs.
Još jedan rad na sebi.
Još jedna rana koju treba razumeti.
Još jedan obrazac koji treba promeniti.
A onda ljubav postaje još jedan projekat samousavršavanja.
Psihološko sazrevanje ne znači da moramo postati savršeni pre nego što budemo sposobni za bliskost.
Zrelost više liči na sposobnost da prepoznamo sebe, svoje potrebe i svoje obrasce dovoljno dobro da možemo da biramo drugačije kada je to potrebno.
Ne moramo biti završena verzija sebe da bismo bili voljeni.
A šta ako ne manifestujemo osobu, već kriterijume?
Možda je upravo ovde najzdraviji deo cele priče.
Umesto da manifestujemo konkretnu osobu, možemo da definišemo kvalitet odnosa koji želimo.
Ne „želim nekoga ko nikada neće da me povredi“.
Već:
„Želim odnos u kojem se konflikti rešavaju sa poštovanjem.“
Ne:
„Želim nekoga ko će uvek znati šta mi treba.“
Već:
„Želim osobu sa kojom mogu otvoreno da razgovaram o svojim potrebama.“
Ne:
„Želim savršenu ljubav.“
Već:
„Želim odnos u kojem postoji prostor i za bliskost i za individualnost.“
Ovo je velika razlika.
Jer prva verzija pokušava da kontroliše osobu.
Druga definiše odnos.
A odnos nastaje između dvoje ljudi, što znači da u njega ulaze dve istorije, dva sistema potreba, dva načina vezivanja, dve predstave o ljubavi i dve sposobnosti da se nosimo sa bliskošću.
Zato ne možemo manifestovati tuđu emocionalnu zrelost.
Možemo samo odlučiti da ćemo pažljivije birati kome dajemo svoje vreme, poverenje i bliskost.
Možda je trening ipak gotov, ali u drugačijem smislu
Dua Lipa je govorila o tome da je „training season“ povezana i sa ličnim rastom. Nakon iskustava dolazimo do jasnije predstave o tome šta želimo i šta više ne želimo.
I možda je upravo to najzdraviji način da razumemo celu metaforu.
„Training Season“ nije trenutak kada smo konačno završili sa učenjem.
Jer ne završavamo sa učenjem kako da budemo u odnosima.
Svaka nova osoba donosi novu dinamiku. Svaka bliskost traži određeni stepen prilagođavanja, komunikacije i ranjivosti.
Pravi kraj „training seasona“ možda zato nije trenutak kada pronađemo osobu koja već sve zna.
Možda je to trenutak kada prestanemo da tražimo ljude koje možemo da popravimo i počnemo da biramo one sa kojima možemo da rastemo.
I možda manifestacija ne mora da znači:
„Univerzume, pošalji mi tačno ono što sam zamislila.“
Može da znači nešto mnogo prizemnije :
„Želim da razumem šta mi je važno, da prepoznam ono što mi prija i da budem dovoljno hrabra da ne prihvatim ono što nije u skladu sa tim.“
Jer možda ne možemo da kontrolišemo koga ćemo sresti.
Ne možemo da garantujemo kada će ljubav doći.
Ne možemo da manifestujemo tuđe odluke.
Ali možemo da postanemo mnogo svesniji svojih izbora.
A možda je upravo tu najveća promena.
Ne u tome da konačno pronađemo savršenu osobu.
Već u tome da prestanemo da tražimo savršenstvo tamo gde bi trebalo da tražimo sigurnost, uzajamnost, kompatibilnost i prostor da dvoje nesavršenih ljudi zajedno rastu.
