1. Mnogi mladi danas osećaju pritisak da stalno budu najbolji. Kako razlikovati zdravu
ambiciju od samouništavanja?
Zdrava ambicija dolazi sa mesta unutrašnjeg smisla i radoznalosti, uz želju za
napretkom. Na tom mestu postoji fleksibilnost i spontanost, prostor da se greška
dogodi i kao takva prihvati. Greška nije signal da neko nije dovoljno dobar, baš
naprotiv ona je tačka razvoja za svakog sporistu koji želi da napreduje. Ovi sportisti su
u kontaktu sa sobom i kada napredak ne ide onako kako su očekivali. Sa druge strane,
samouništavajuća ambicija dolazi sa mesta gde nešto mora i treba, pa često možemo
da čujemo: „Moram da budem najbolji da bih vredeo“. Sa tog mesta, motivacija za
sport nije unutrašnja i ne dolazi sa dobrim osećajem, već spoljašnja, kao pritisak i
očekivanje da nešto treba da se postigne, da bi nas drugi ljudi cenili i poštovali. Tada
sportisti gube kontakt sa telom, emocijama i granicama i zanemaruju signale koje telo
šalje, da je vreme za odmor, pauzu i izbegavanje bola.
2. Kada biste morali da izdvojite jednu psihološku veštinu koja će u budućnosti biti
važnija od samog talenta koja bi to bila i zašto?
Izdvojila bih sposobnost samoregulacije. To je psihološka veština koja omogućava
sportistima da ostanu prisutni u trenutku kada emocije postaju preplavljujuće, kada se dogodi
greška ili postoji veliki pritisak spolja ili iznutra. Talenat bez emocionalne regulacije kroz
vreme biva prosečan igrač, a prosečan talenat sa sposobnošću samoregulacije postaje vrhunski
igrač.
3. Koliko se psihološka priprema danas zaista smatra delom treninga, a koliko je i dalje
nešto što sportisti traže tek kada nastane problem?
I dalje stojimo na mestu gde se psihološka priprema uvodi tek kada nastane problem, bilo da
je problem na individualnom ili timskom nivou, povreda ili kriza sa rezultatima. Dobra vest
je da sve više sportista samostalno prepoznaje važnost mentalne pripreme. U elitnom sportu
širom sveta mentalna priprema je sastavni deo trenažnog procesa, jer je ona jednako važna
kao i fizička priprema, nekada čak i važnija.
4. Koliko trauma iz detinjstva ili porodični odnosi mogu da utiču na performans sportiste
kasnije u karijeri?
Porodični odnosi u velikoj meri imaju uticaj na performans sportisra. Rani odnosi oblikuju
osnovni doživljaj vrednosti i sigurnosti, a i pružaju nam model kako se reaguje na stres i
pritisak. Sportisti nisu „figurice na terenu“, već nose sve naučene obrasce sa sobom: odnos
prema autoritetima, greškama, očekivanja, strah od odbacivanja itd. Sve navedeno se direktno
reflektuje na performans, posebno u izazovnim momentima na terenu.
5. Koliko je teško sportistima da priznaju da im je potrebna psihološka pomoć, posebno
u sredinama gde se ranjivost i dalje smatra slabošću?
U mnogim sredinama ranjivost je još uvek izjednačena sa slabošću. Zbog toga
sportisti često traže pomoć tek kada problem postane preplavljujući. Postoji i dodatni
pritisak: “Ako mi treba pomoć, nisam dovoljno dobar”. To odlaže proces, iako bi rana
psihološka podrška često sprečila krizu.
6. Koji je najtiši, ali najopasniji problem koji primećujete kod mladih sportista danas?
Unutrašnja napetost koja izgleda kao disciplina. Spolja sportista deluje funkcionalno,
fokusirano i posvećeno, ali unutra postoji stalni stres, strah od greške i gubitak
spontanosti. To je stanje koje ne pravi dramatične lomove odmah, ali dugoročno vodi
u sagorevanje, povrede i emocionalnu prazninu.
7. Koliko je opasno kada sportista svoju vrednost potpuno poistoveti sa rezultatima?
To je jedan od najrizičnijih psiholoških obrazaca u sportu. Kada se sportista
poistovećuje sa sopstenim rezultatima, svaka greška postaje neuspeh, a ne samo jedan
segment igre. To vodi u oscilacije samopouzdanje, strah od ulaska u rizik i gubitak
spontanosti i kreativnosti u igri. Dugoročno, to je plodno tlo za anksioznost i
povlačenje iz sveta sporta.
8. Koliko roditelji nesvesno mogu da utiču na pritisak koji dete oseća u sportu?
Roditelji mogu često iz najbolje namere da stvore deci pritisak, ne samo kroz
očekivanja, već I kroz emocije koje prenose. Dete se pita da li je ljubav uslovljena
rezultatom koji postiže ili ne. Čak i kada roditelji ne vrše pritisak direktno, njihovi
komentari i reakcije na pobedu ili poraz postaju unutrašnji glas sportiste.
9. Šta mislite da bi promenilo sport kada bi mentalno zdravlje bilo jednako važno kao
fizička priprema?
Verujem da bi sport postao održiviji za brojne sportiste. Manje bi bilo ranog odustajanja od
sporta, neke karijere bi dosta duže trajale, prevenirale bi se i fizičke i mentalne blokade i
povrede. Moguće je da bi se promenio i kvalitet igre, sa više prisutnosti i manje straha.
Sportiste bismo posmatrali kao celinu.
10. Kada se ugase reflektori, završe utakmice i nestanu rezultati šta ostaje čoveku ako
nikada nije naučio da voli sebe van uspeha?
Kada se ugase reflektori, ostaje odnos koji sportista ima sa sobom. Ukoliko sportisti vide sebe
samo kroz jedan identitet(sportiste) i ne uvažavaju sve ono što jesu van sporta, može nastati
praznina i strah ko su oni, kada sport nestane. Ako sportisti razviju kroz godine unutrašnji
sistem podrške, tada imamo osobe koje vide svoju vrednost i van postignutih rezultata. Na
tom mestu, reflektori prijaju, ali nisu najvažniji.
Marta Tutić
Sportski psiholog Master Geštalt psihoterapeut
@psihoterapeutmarta
